Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi duga koji je trajao 16 godina. Konstatovano je da je prekomerno trajanje posledica neefikasnog postupanja sudova i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Sudžuma i Đorđija Orlandića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Sudžuma i Đorđija Orlandića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10 (ranije predmet Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P1. 973/01) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 850 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – r azdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Sudžum i Đorđije Orlandić, obojica iz Beograda, preko punomoćnika advokata Tatjane Sudžum iz Beograda, podne li su 17. novembra 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku označenom u izreci.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci 3. decembra 2001. godine podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu , radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i da još uvek nije doneta prvostepena presuda u predmetu tog suda P1. 968/01. Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je navedenim propuštanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pogotovo imajući u vidu da se u predmetnom sporu odlučuje o njihovom radnopravnom statusu. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud preduzme odgovarajuće mere radi ubrzanja postupka i da dosudi podnosiocima pravičnu naknadu za psihičke patnje koje trpe zbog nezakonitog postupanja suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Prvog o snovnog suda u Beogradu P1. 6570/10 (ranije predmet Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P1. 973/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe Đorđije Orlandić i Aleksandar Sudžum podneli su 28. novembra , odnosno 3. decembra 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv preduzeća „Galenika“ a.d. iz Beograda, radi poništaja rešenj a tuženog kojima je konstatovano da tužioci nisu zasnovali radni odnos u tom preduzeću. Tužbama je traženo da sud tužioce vrati u radni odnos na radna mesta na kojima su radili pre donošenja pobijanih rešenja, kao i da sud obaveže tuženog da snosi troškove postupka.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je po tužbama podnosilaca ustavne žalbe protiv istog tuženog, u istoj pravnoj stvari, istovremeno vodio postupak u predmetima P1. 968/01 i P1. 973/01, a 22. aprila 2003. godine je doneo rešenje o spajanju navedenih parnica, radi jednovremenog odlučivanja, tako da spis ubuduće nosi oznaku P1. 973/01.

Do donošenja prvostepene presude sud je zakazao 29, a održao 17 ročišta. Osam ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu pripisati podnosiocima ustavne žalbe, a za održavanje jednog ročišta nisu bile ispunjene procesne pretpostavke. Postupajući sud je pet ročišta odložio radi izjašnjenja stranaka na podneske protivne strane koji su im uručeni na ročištima. U dokaznom postupku sud je pribavio prijave za zasnivanje radnog odnosa tužilaca i izveštaj Nacionalne služb e za zapošljavanje o oglašavanju za slobodna radna mesta za 2000. i 2001. godinu, te izveo dokaz saslušanjem tužilaca.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10. Presudom tog suda od 24. maja 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tuži laca u celini. Pismeni otpravak presude je dostavljen punomoćniku tužilaca 25. juna 2010. godine.

Protiv navedene prvostepene presude podnosioci ustavne žalbe su žalbu izjavili 30. juna 2010. godine, a tužilac Jovanka Babić 6. jula 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. septembra 2010. godine dostavio žalbe tužilaca i spis predmeta Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbama.

Do 22. marta 2012. godine, kada je spis predmeta dostavljen Ustavnom sudu, Apelacioni sud u Beogradu nije doneo odluku o žalbama podnosilaca izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6570/10 od 24. maja 2010. godine .

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja susledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.). Odredbe člana 195. Zakona o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje saglasno odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 72/11), propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je u radnom sporu koji su pokrenuli pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu 2001. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući ove navode podnosilaca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period ocene trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od podnošenja tužbe 28. novembra, odnosno 3. decembra 2001. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni parnični postupak traje preko deset godina, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu da se radi o sporu proisteklom iz radnog odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca, čiji se uticaj procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. Sud je u ovom postupku trebalo da utvrdi da li su radna mesta na kojima su radili podnosi oci ustavne žalbe bila javno oglaš ena, te da li je moglo doći do preobražaja radnog odnosa sa određenog vremena na neodređeno vreme , saglasno odredbama tada važećeg Zakona o radnim odnosima

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci nisu blagovremeno ukazali sudu na postojanje druge parnice koja se vodila pred tim sudom između istih stranaka u istoj pravnoj stvari . Ovaj sud, međutim, nalazi da taj propust podnosilaca, iako predstavlja zloupotrebu prava, nije uticao na dužinu trajanja postupka po tužbi podnosilaca za poništaj predmetnih rešenja tuženog. Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe na ročištu 20. oktobra 2007. godine predložio izvođenje dokaza saslušanjem podnosilaca ustavne žalbe, a da na sledećem ročištu 8. februara 2008. godine nije mogao biti izveden dokaz saslušanjem podnosioca Đorđija Orlandića, jer sud nije blagovremeno obavešten o njegovoj novoj adresi. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su dva ročišta (18. decembra 2002. godine i 20. maja 2008. godine) odložena na zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a ročište od 16. oktobra 2009. godine odloženo je na saglasan predlog stranaka. Navedenim postupcima podosilaca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, postupak je ukupno produžen za godinu i po dana.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se njime rešavalo pitanje postojanja radnog odnosa podnosi laca ustavne žalbe kod tuženog, kao poslodavca.

Razlozi za neprimereno dugo trajanj e predmetnog parničnog postupka prevashodno leže u nedelotvornom postupanju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da uz pozive za ročišta sud nije dostavljao podneske koji su bili povod za održavanje ročišta, već ih je uručivao parničnim strankama na ročištu. Takođe, iako prvostepeni sud nije imao periode neaktivnosti, Ustavni sud ocenjuje da ročišta nisu zakazivana u skladu sa potrebama postupka, imajući u vidu da je održano 17 ročišta, a da je sud jedino izveo dokaz saslušanjem tužilaca i pribavio izveštaje tuženog i Nacionalne službe za zapošljavanje u vezi sa prijavama na radna mesta na kojima su radili podnosioci ustavne žalbe. Pored toga, sud je u toku postupka pribavljao dokaze koji nisu bili od značaja za odlučivanje (na primer, rešenje likvidacionog veća „kojim je naloženo privremenom organu poslovođenja tuženog da zasnuje radni odnos sa tužiocima“).

Polazeći od toga da je prvostepena presuda doneta posle osam i po godina, Ustavni sud ocenjuje da je nedopustivo dugo trajao postupak pred prvostepenim sudom, posebno imajući u vidu da se radi o parnici iz radnog odnosa. Ustavni sud je utvrdio da je spis predmeta P1. 973/0 dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu još 20. septembra 2010. godine, radi odlučivanja o žalbama tužilaca i da taj sud, do odlučivanja Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, još uvek nije doneo drugostepenu odluku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prv im o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 850 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpel i podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, doprinos podnosi laca ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1677/10 okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti