Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Kao razloge navodi neefikasnost prvostepenog suda, česte promene sudija, brojna odložena ročišta i nesvrsishodno izvođenje dokaza veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Đelkapića i Ane Đelkapić, oboje iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Đelkapića i Ane Đelkapić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 6539/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 519/12, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Đelkapić i Ana Đelkapić, oboje iz Čačka, preko punomoćnika Želimira Jeremića, advokata iz Čačka, podneli su, 18. marta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4242/12 od 14. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je tužba u konkretnom sporu podneta Opštinskom sudu u Čačku 2002. godine, a osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu doneta 2013. godine, te je postupak trajao skoro jedanaest godina, što se ne može smatrati razumnim trajanjem postupka, pri čemu podnosioci nijednom svojom radnjom nisu uticali na dužinu trajanja postupka; da je Apelacioni sud u Kragujevcu u konkretnom slučaju morao primeniti odredbu člana 644. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je vezivanje sudova za rokove iz člana 645, odnosno 500. Zakona o obligacionim odnosima potpuno neprimereno konkretnoj situaciji, pri činjenici da nije izdata upotrebna dozvola za predmetni objekat, niti je uredno evidentirana promena u projektu, na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Podnosioci predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosilaca na pravično suđenje i prava na imovinu osporenom presudom, da naloži Apelacionom sudu u Kragujevcu da preinači presudu Osnovnog suda u Čačku P. 519/12 od 4. oktobra 2012. godine, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudi podnosiocima na ime naknade nematerijalne štete iznos od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 519/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Nevenka Đelkapić, biv. iz Čačka, podnela je 13. avgusta 2002. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog JKP „Čačak“ iz Čačka, sa predlogom da sud obaveže tuženog da u stanu tužilje u ul. Sinđelićevoj broj 52/9 u Čačku izvrši zamenu i ugradnju krovnih prozora, i to jednog u kuhinji i dva u dnevnoj sobi, po kvalitetu i dimenzijama kako to utvrdi veštak građevinske struke, ili da ovlasti tužilju da navedene radove izvrši o svom trošku, uz obavezu tuženog da u roku od petnaest dana od dana donošenja presude na ime troškova izvođenja radova isplati tužilji iznos na osnovu pribavljene ponude od strane najmanje dva izvođača radova, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti pa do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 4. oktobra 2012. godine, tj. posle više od deset godina od podnošenja tužbe. U predmetu je postupalo četvoro sudija u funkciji predsednika sudskog veća, odnosno sudećeg sudije pojedinca, a prvostepeni sud je zakazao čak 63 ročišta, od kojih je održano trideset, a trideset tri ročišta nisu održana iz razloga na strani suda, veštaka ili parničnih stranaka.

Na prvom ročištu održanom 16. septembra 2002. godine punomoćniku tužilje je naloženo da dostavi za tuženog primerak ugovora o otkupu stana na koji se pozvao u tužbi, a na ročištu od 10. decembra 2002. godine saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke.

Na ročištu održanom 15. aprila 2003. godine punomoćnik tuženog je predao podnesak u kome je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarelosti potraživanja, a na ročištu od 22. maja 2003. godine podnesak sa predlogom da se preduzeća „Ratko Mitrović“ i „Sloboda“ iz Čačka pozovu da uzmu učešće u parnici u svojstvu umešača na njegovoj strani.

Preduzeće „Sloboda“ a.d. iz Čačka je podneskom od 23. juna 2003. godine obavestilo sud da ne pristaje da stupi u parnicu, a preduzeće „Ratko Mitrović – Čačak“ d.o.o. je podneskom od 18. jula 2003. godine prihvatilo da stupi u parnicu, istakavši ujedno prigovor zastarelosti potraživanja.

Na ročištu održanom 1. jula 2003. godine, na predlog punomoćnika tužilje, Opštinski sud u Čačku je odredio veštačenje putem veštaka građevinske struke M. B, na okolnosti da li je prilikom ugradnje prozora odstupljeno od projekta, da li krovni prozor odgovara potrebnom kvalitetu i funkciji, te šta je sve potrebno da se učini na otklanjanju nedostataka uz specificiranu visinu troškova po pozicijama.

Nalaz i mišljenje veštaka M. B. su dostavljeni prvostepenom sudu 20. oktobra 2003. godine. O primedbama tužilje i umešača na ovaj nalaz veštak se izjasnio u prvom dopunskom izveštaju od 9. januara 2004. godine.

Na ročištu održanom 3. februara 2004. godine saslušan je veštak i naloženo mu je da dopuni nalaz i mišljenje, tako što će odgovoriti na pitanja umešača. Drugi dopunski izveštaj veštak je dostavio 2. septembra 2004. godine.

Podneskom od 23. septembra 2004. godine, veštak je obavestio prvostepeni sud da nije u mogućnosti da dalje veštači u ovom predmetu, zbog toga što mu još uvek nije isplaćena nikakva naknada za obavljeno veštačenje. Tužilja je 11. februara 2005. godine dostavila dokaz o uplati naknade za veštačenje.

Treći dopunski izveštaj veštaka je primljen u Opštinskom sudu u Čačku 7. marta 2005. godine.

Četvrti dopunski izveštaj veštaka, kojim se izjasnio na primedbe iz podneska tuženog od 21. marta 2005. godine, dostavljen je sudu 19. aprila 2005. godine.

Peti dopunski izveštaj veštaka, koji je sačinjen po nalogu suda sa ročišta održanog 20. aprila 2005. godine, primljen je u prvostepenom sudu 15. jula 2005. godine.

Nakon toga, predmet je dodeljen u rad drugom sudiji, koji je zakazao ročište za 12. septembar 2005. godine, ali je ono zbog sprečenosti sudije odloženo na neodređeno vreme.

Naredno ročište, zakazano za 18. april 2006. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tuženog da pristupi u sud, a nije održano ni narednih pet zakazanih ročišta (zbog sprečenosti punomoćnika stranaka da pristupe ročištu ili bolesti sudije), te je sledeće ročište održano 29. maja 2007. godine, kada je zbog promene u sastavu veća rasprava počela iznova čitanjem spisa predmeta.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 1. jula 2007. godine obavestio prvostepeni sud da je tužilja preminula 6. septembra 2005. godine, a da su rešenjem Opštinskog suda u Čačku O. 1468/05 od 23. septembra 2005. godine za naslednike tužilje na predmetnom stanu oglašeni Bojan Đelkapić i Ana Đelkapić sa po ½ idealnog dela i da oni stupaju u parnicu umesto pok. tužilje.

Šesti dopunski izveštaj veštaka je primljen u Opštinskom sudu u Čačku 26. novembra 2007. godine, te je dostavljen strankama na ročištu održanom 3. decembra 2007. godine.

Četiri ročišta zakazana u periodu od marta do septembra 2008. godine nisu održana, jer nisu mogli biti združeni spisi Trgovinskog suda u Čačku P. 1429/06, traženi radi uvida.

Na ročištu održanom 2. decembra 2008. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, određeno je veštačenje putem drugog veštaka građevinske struke M. Đ.

Nalaz i mišljenje veštaka M. Đ. primljeni su u prvostepenom sudu 11. marta 2009. godine, a dopunsko izjašnjenje veštaka na podnesak tužilaca – 16. novembra 2009. godine.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku, pred novim, trećim postupajućim sudijom, te je na ročištu održanom 26. januara 2010. godine rasprava počela iznova. U toku postupka pred ovim sudijom izvršen je uvid u spise predmeta Privrednog suda u Čačku P. 385/2003 i određeno da se sasluša svedok tužilje - Z. J.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred četvrtim postupajućim sudijom, koji je prvo ročište zakazao za 6. oktobar 2011. godine, ali ono nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer je utvrđeno da umešač u postupku nije pozivan, niti su mu dostavljana pismena nakon 13. jula 2004. godine. U daljem toku postupka utvrđeno je da je nad umešačem sproveden stečajni postupak i da je isti brisan iz registra.

Na ročištu održanom 15. marta 2012. godine glavna rasprava je počela iznova, čitanjem spisa predmeta, doneto je rešenje o prekidu postupka, a zatim odmah i o nastavku postupka sa novim tužiocima, kao pravnim sledbenicima pok. tužilje.

U daljem toku postupka su saslušani tužioci Bojan Đelkapić i Ana Đelkapić u svojstvu parničnih stranaka, izvršen je uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Čačku P. 1429/06, saslušan svedok Z. J. i na ročištu 4. oktobra 2012. godine zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Čačku je presudom P. 519/12 od 4. oktobra 2012. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan i obavezao tužioce da tuženiku solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 76.500 dinara.

U provedenom postupku, prvostepeni sud je utvrdio da je pok. tužilja Nevenka Đelkapić, koja je radila u Ministarstvu finansija - Upravi prihoda SO Čačak, predmetni stan dobila u toku 1995. godine od Ministarstva finansija Republike Srbije u zakup na neodređeno vreme, da ga je koristila po ugovoru o zakupu stana broj 360-9 od 10. februara 1995. godine, da je zatim svojinu na stanu stekla po osnovu ugovora o otkupu stana zaključenog sa Republikom Srbijom – Ministarstvom finansija, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. brojem 2825/95 od 19. maja 1995. godine; da je tuženi na osnovu Ugovora o udruživanju sredstava za finansiranje izgradnje stanova u društvenoj svojini bio investitor izgradnje objekta u Sinđelićevoj ulici broj 52 u kome se nalazi stan tužilje, a da je investitor izgradnje po navedenom ugovoru bilo i Ministarstvo finansija Republike Srbije - Uprava prihoda SO Čačak; da je glavni izvođač radova na objektu bilo preduzeće „Ratko Mitrović“ d.o.o. iz Čačka, a preduzeće „Sima Saraga“, čiji je pravni sledbenik kompanija „Sloboda“ d.d. iz Čačka, bilo je proizvođač i izvođač radova na ugradnji krovnih prozora; da se tužilja u sporni stan uselila nakon dobijanja istog u zakup 1995. godine; da su od prvog dana nakon useljenja imali problema sa krovnim prozorima u dnevnom boravku i kuhinji, jer su isti prokišnjavali; da je tužilja zbog problema sa krovnim prozorima usmeno intervenisala kod direktora tuženog, koji ju je uputio da se u vezi sa tom reklamacijom obrati preduzeću „Ratko Mitrović“, a nakon usmenih intervencija u istom preduzeću, direktoru preduzeća „Ratko Mitrović“ je predala pismenu reklamaciju; da tužilačka strana nije dostavila dokaz da se tuženom obraćala pismenom reklamacijom, niti je predložila izvođenje dokaza na tu okolnost. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer je našao da tuženi nije pasivno legitimisan u konkretnom sporu i da je potraživanje tužilaca zastarelo, s obzirom na to da je tužba podneta avgusta 2002. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 4242/12 od 14. februara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i presudu Osnovnog suda u Čačku P. 519/12 od 4. oktobra 2012. godine potvrdio. Drugostepeni sud je našao da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka, da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, te je pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca, jer je zbog propuštanja prekluzivnog roka od godinu dana za podnošenje tužbe iz člana 500. ZOO, tužilačka strana izgubila pravo da traži od tuženika otklanjanje materijalnih nedostataka na stvarima, dok se rok od deset godina iz člana 644. stav 1. ZOO u pogledu nedostataka koji se tiču solidnosti građevine, odnosi samo na izvođača radova, ali ne i na investitora, pri čemu prozori nisu konstruktivni i nosivi delovi koji utiču na stabilnost objekta, odnosno sigurnost građevine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisivao je u odredbi člana 10. da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odgovarajuća odredba sadržana je i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 , 55/14, 15/15).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 13. avgusta 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, a okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4242/12 od 14. februara 2013. godine. Ustavni sud, takođe, nalazi da se ima smatrati da su podnosioci ustavne žalbe stupili u parnicu kao pravni sledbenici pok. tužilje 1. juna 2007. godine, kada je njihov punomoćnik o tome podneskom obavestio sud, bez obzira na to što je zbog propusta prvostepenog suda rešenje o formalnom prekidu i nastavku postupka, uz stupanje novih tužilaca u parnicu, doneto tek na ročištu održanom 15. marta 2012. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao ukupno deset godina i šest meseci, što samo po sebi može da ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu nisu bila naročito složena i nikako ne mogu opravdati ovoliku dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud takođe smatra da su prvobitna tužilja, kao i njeni pravni sledbenici - podnosioci ustavne žalbe, imali opravdani interes za efikasno odvijanje predmetnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe od stupanja u parnicu do okončanja postupka samo u manjoj meri doprineli dužem trajanju postupk a, pri čemu se ima u vidu da ročišta zakazana za 5. septembar 2007. i 31. mart 2009. godine nisu održana iz razloga na strani podnosilaca.

Ustavni sud takođe smatra da se period u kome je na saglasan predlog punomoćnika stranaka došlo do odlaganja tri ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora (13. januar, 28. januar i 12. mart 2003. godine) ne može staviti na teret suda, kao ni određeni zastoji do kojih je dolazilo u obavljanju veštačenja zbog neuplate naknade za veštačenje od strane tužilje (septembar 2004. – februar 2005. godine).

Međutim, ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom pre dmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju parnice dao prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Pre svega, u prvostepenom postupku je postupalo četvoro sudećih sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Bez obzira na izuzetno veliki broj zakazanih ročišta, više od polovine ročišta nije održano, i to najčešće iz razloga na strani suda ili veštaka. P rvostepeni sud je na predlog tužilačke stranke u dva navrata određivao veštačenja putem veštaka građevinske struke i najvećim delom se prvostepeni postupak i sastojao u izvođenju dokaza veštačenjem i njegovim mnogobrojnim dopunama. Po nalaženju Ustavnog suda, iz odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da postupajući sud i u izvođenju dokaza veštačenjem treba da vodi računa da zahtevi za dopunom nalaza i mišljenja veštaka budu usmereni na utvrđivanje činjenica koje su od značaja za odlučivanje o osnovanosti i visini tužbenog zahteva, a koje su među strankama sporne, da kada je to potrebno u toku postupka definiše stav o pravnim pitanjima koja su bitna za obavljanje veštačenja, kao i da pri tome vodi računa o potrebi efikasnog odvijanja postupka i sprečavanja zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka u postupku. U ovoj parnici, pak, prvostepeni sud je nastavljao da traži izjašnjenje veštaka o svim pitanjima stranaka i umešača, tako da je prvi veštak, pored osnovnog nalaza i mišljenja, dostavio sudu još šest dopunskih izveštaja, a drugi veštak jedno dopunsko izjašnjenje, da bi u obrazloženju prvostepene presude bilo navedeno da je „nalaze i mišljenje sudskih veštaka građevinske struke, sud u potpunosti prihvatio, imajući u vidu da su dati od strane dugogodišnjih i iskusnih sudskih veštaka, po pravilima struke, ali imajući u vidu da se u konkretnom slučaju tumačenjem zakonskih propisa nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, to njihovi nalazi nisu od uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari“, iz čega proizlazi da se, s obzirom na to da je tužbeni zahtev odbijen zbog osnovanosti materijalnopravnih prigovora - nedostatka pasivne legitimacije tuženog, kao i zbog zastarelosti potraživanja tužilaca, sprovođenje ovih veštačenja u najvećem delu moglo izbeći.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, koji se računa od momenta njihovog stupanja u parnicu, kao i njihov manji doprinos produženju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode iznet e u ustavnoj žalbi o tome da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4242/12 od 14. februara 2013. godine povre đeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je primena procesnog, odnosno materijalnog prava u osporenim odlukama bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi s tim, Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe u suštini osporava pravilnost tumačenja i primene materijalnog prava u drugostepenoj presudi, jer, po shvatanju podnosilaca ustavne žalbe, njihovo potraživanje po osnovu otklanjanja materijalnih nedostataka na stvarima nije zastarelo, pošto je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 644. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a da se rokovi iz člana 645, odnosno člana 500. Zakona o obligacionim odnosima ne mogu primeniti pri činjenici da nije izdata upotrebna dozvola za predmetni objekat, niti je uredno evidentirana promena u projektu. Međutim, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja od prvog dana nakon useljenja 1995. godine imala problema sa krovnim prozorima u dnevnom boravku i kuhinji, jer su isti prokišnjavali, što znači da je imala saznanja da postoji nedostatak kod predmetnih prozora, koji od početka prokišnjavanja više nije bio skriven za tužilju, te je po shvatanju Suda, ustavnopravno prihvatljivo od toga momenta računati rokove koji stoje oštećenom na raspolaganju radi stavljanja zahteva za otklanjanje nedostataka na stvarima ili naknadu štete, odnosno pokretanje postupka pred sudom, saglasno merodavnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome je, po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu u obrazloženju osporene presude dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev podnosilaca odbijen, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati utemeljenim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, već da se od ovog suda traži da kao revizijski parnični sud još jednom preispita i oceni zakonitost donetih presuda kojima podnosioci nisu zadovoljni.

U vezi sa navodom podnosilaca da im je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se navodi o povredi ovog prava odnose na ponašanje izvođača radova u toku izgradnje predmetnog stana, te se ne mogu dovesti u vezu sa osporenom presudom, kojom je odlučivano o osnovanosti njihovog obligacionopravnog zahteva za činidbu, odnosno isplatu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti