Usvajanje žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka skoro devet godina. Takođe, poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je drugostepeni sud proizvoljno izmenio činjenično stanje i dao neobrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Branislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Drag og Cvetkovića iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragog Cvetkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5478/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1176/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba Dragog Cvetkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi podneo protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 5478/12 od 10. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragi Cvetković iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 23. marta 2015. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine, zbog povrede prava na suđenje razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5478/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1176/06).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu parničnom sudu radi utvrđenja prava svojine na porodičnoj stambenoj kući i prava korišćenja na katastarskoj paraceli, po osnovu održaja; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i utvrdio pravo svojine, odnosno pravo korišćenja na predmetnim nepokretnostima, po osnovu održaja, saglasno odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (vanredni održaj); da je prvostepeni sud vreme potrebno za održaj računao od 1970. godine do 2008. godine; da je drugostepeni sud svojom osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev; da drugostepeni sud nije uzeo u obzir činjenično stanje koje je utvrđeno pred prvostepenim sudom, a koje se odnosi na to da je pok. Viktorija Trajković prodala sporne nepokretnosti Blagoju Cvetkoviću još 1970. godine koji je bio u nesmetanoj i savesnoj državini punih 17 godina i da je majka podnosioca ustavne žalbe 1987. godine kupila sporne nepokretnosti od Blagoja Cvetkovića; da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje, time što je utvrdio da je majka podnosioca ustavne žalbe kupila sporne nepokretnosti od drugog lica - nevlasnika Božidara Trajkovića, te da zbog toga majka podnosioca nije bila u zakonitoj i savesnoj državini spornih nepokretnosti; da se drugostepeni sud bavio pitanjem konvalidacije ugovora o kupoprodaji od 1987. godine i pitanjem zakonitosti državine majke podnosioca, a što je pravno nebitno, jer je podnosilac tražio utvrđenja prava svojine/korišćenja po osnovu savesne državine protekom roka od 20 godina; da je postupak trajao skoro devet godina.

Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 5478/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Dragi Cvetković, ovde podnosilac ustavne žalbe, i Krsta Cvetković podneli su, 15. maja 2006. godine , Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Aleksandra Đorđevića, radi utvrđenja prava svojine na porodičnoj stambenoj kući i prava korišćenja na katastarskoj parceli na kojoj se nalazi kuća, po osnovu održaja. Po tužbi je formiran predmet P. 1176/06.

Tužba je dostavljena na odgovor tuženom 13. februara 2007. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je presudom P. 1176/06 od 22. maja 2008. godine usvojio tužbeni zahtev. Prvostepena presuda je dostavljena parničnim stranakama 26/30. decembra 2008. godine.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1861/10 od 4. maja 2010. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 10. maja 2010. godine, a prvo naredno ročište je zakazano za 16. novembar 2011. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 6641/10.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 6641/10 od 16. novembra 2011. godine prekinuo parnični postupak, zbog smrti tužioca drugog reda Krste Cvetkovića.

Tužilac Dragi Cvetković je, kao jedini naslednik Krste Cvetkovića, podneo 9. februara 2012. godine predlog za nastavak postupka.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 6641/10 od 5. septembra 2012. godine nastavio parnični postupak. Prvo naredno ročište je zakazano za 5. decembar 2012. godine.

Uviđaj na licu mesta je sproveden 5. februara 2013. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nisu održana. Takom parničničnog postupka sproveden je dokazni postupak uviđajem na licu mesta, saslušanjem velikog broja svedoka, kao i samih parničnih stranaka.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 5478/12 od 10. januara 2014. godine usvojio tužbeni zahtev. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je tužilac po osnovu održaja stekao pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi, kao i pravo korišćenja na katastarskoj parceli; da je tužilac dokazao savesnost državine nepokretnosti u vremenskom kontinuitetu od 1970. do aprila 2008. godine, i to tako što je 1970. godine svedok u ovoj pravnoj stvari Blagoje Cvetković po osnovu postignutog sporazuma sa pok. Viktorijom Trajković kupio sporne nepokretnosti, da je Blagoje bio u savesnoj i mirnoj državini do 1987. godine, a potom je 1987. godine sporne nepokretnosti prodao majci tužioca, pok. Biserki Cvetković, koja je nakon isplate kupoprodajne cene ušla u posed sporne nepokretnosti i iste koristila sa članovima svoje porodice sve do 1995. godine kada je ista preminula, te nakon njene smrti u državini spornih nepokretnosti bio je otac tužioca i tužilac, a kasnije samo tužilac, koga je u aprilu 2008. godine u mirnoj i savesnoj državini smetao ovde tuženi što je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1332/10 od 2. jula 2011. godine; da je tužilac državinu na kući manifestovao na taj način što je renovirao kuću, dao na stanovanje stanarima, zaključavao lancem sa katancem pošto je prethodno u kuću smestio pokretne stvari; da na osnovu svega napred navedenog sud je našao da je tužilac dokazao da je od 1970. godine pa sve do 2008. godine po osnovu savesne državine stekao pravo svojine nad nepokretnostima, shodno članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina; da tuženi nikada nije bio u državini spornih nepokretnosti; da kako svedok Blagoje Cvetković nije sporne nepokretnosti upisao na svoje ime u trenutku kada je sporne nepokretnosti prodao majci tužioca, to je zaključen pisani ugovor o kupoprodaji između pokojnog Božidara Trajkovića, sina pok. Viktorije Trajković, i majke tužioca; da je time pok. Božidar Trajković pokazao jasnu nameru da se na pravni način reguliše pravo svojine na spornim nepokretnostima, jer je nesporno da je majka pokojnog Božidara Trajkovića, pok. Viktorija Trajković, prodala sporne nepokretnosti svedoku Blagoju Cvetkoviću, a da je on prodao sporne nepokretnosti majci tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da je pogrešno prvostepeni sud utvrdio da je tužilac vlasnik spornih nepokretnosti na osnovu održaja; da je u državini spornih nepokretnosti majka tužioca bila od 13. oktobra 1987. godine kada je zaključila ugovor o kupoprodaji sa Božidarom Trajkovićem, sinom Viktorije Trajković, koja je bila vlasnik predmetnih nepokretnosti; da takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo jer Božidar Trajković nije bio vlasnik spornih nepokretnosti, a to znači da majka tužioca nije bila u zakonitoj i savesnoj državini; da u spisima predmeta ne postoji nikakav pisani ugovor o kupovini spornih nepokretnosti; da nema uslova ni za konvalidaciju tog ugovora, jer se mogu konvalidirati samo ugovori zaključeni u pismenoj formi; da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine po osnovu održaja u smislu člana 28. stav 4, a takođe ni u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, pošto u konkretnom slučaju nema zakonite državine, jer nema važećeg pisanog ugovora; da je, osim toga, ugovor o kupoprodaji zaključen 13. oktobra 1987. godine, a tužba je podneta 15. maja 2006. godine, te tužilac i njegov pravni prethodnik nisu bili u zakonitoj, savesnoj i nesmetanoj državini 20 godina. Drugostepena presuda je dostavljena tužiocu 25. februara 2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 2017/15 od 17. novembra 2015. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv osporene drugostepene presude, zbog neispunjenja revizijskog cenzusa. Revizija je cenjena u smislu odredbe člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4.); da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 2.); da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72. st. 2. i 3. ).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, 15. maja 2006. godine, do 15. januara 2015. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao osam godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom, samo po sebi, može da ukaže na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen zbog saslušanja velikog broja svedoka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac imao nesumnjiv materijalni interes da se u razumnom roku na konačan i autoritativan način utvrdi izvesnost u imovinskopravnom odnosu koji postoji između njega i tuženog.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova, a naročito prvostepenog suda. Ustavni sud najpre ukazuje da je tužba u konkretnom postupku podneta 15. maja 2006. godine, a tužba na odgovor je dostavljena tuženom tek 13. februara 2007. godine, znači nakon osam meseci od podnošenja tužbe. Dalje, nakon ukidanja prve po redu prvostepene presude, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 10. maja 2010. godine, a prvo naredno ročište je zakazano tek za 16. novembar 2011. godine, znači nakon od godinu i po dana. Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za nastavak postupka 9. februara 2012. godine, a prvostepeni sud je o takvom predlogu odlučio tek 5. septembra 2012. godine, dakle nakon više od šest meseci. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5478/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1176/06), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjeničnu složenost postupka u određenoj meri. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava, u daljem tekstu ESLjP, zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine , predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Ustavni sud dalje ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj presudi, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njegovu štetu.

Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Leskovcu presudom P. 5478/12 od 10. januara 2014. godine utvrdio pravo svojine, odnosno pravo korišćenja podnosioca na spornim nepokretnostima po osnovu održaja, u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (vanredni održaj). Prvostepeni sud je vreme potrebno za održaj računao od 1970. do 2008. godine, u kom vremenskom periodu je, po pravnom stanovištu prvostepenog suda, postojala savesna i neprekidna državina, i to tako što je 1970. godine svedok u ovoj pravnoj stvari Blagoje Cvetković kupio sporne nepokretnosti od pok. Viktorije Trajković i da je u državini spornih nepokretnost Blagoje Cvetković bio do 1987. godine kada je sporne nepokretnosti prodao i predao u državinu majci podnosioca, koja je u posedu spornih nepokretnosti bila do 1995. godine, kada je ista preminula, te je nakon njene smrti u mirnoj i savesnoj državini spornih nepokretnosti bio podnosilac do 2008. godine, kada ga je u državini smetao tuženi, što je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem parničnog suda u postupku za smetanje državine. Međutim, Apelacioni sud u Nišu u svojoj osporenoj preinačavajućoj presudi uopšte nije naveo jasne i argumentovane razloge zašto nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda o postojanju savesne i neprekidne državine od 1970. do 2008. godine, već je naveo da je u državini spornih nepokretnosti od 1987. godine bila majka podnosioca ustavne žalbe, ali koja je zaključila ugovor o kupoprodaji spornih nepokretnosti sa nekim drugim licem - pok. Božidarom Trajkovićem, sinom pok. Viktorije Trajković, koji nije bio vlasnik spornih nepokretnosti, te da samim tim majka podnosioca nije bila u zakonitoj i savesnoj državini.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da drugostepeni sud nije ni obrazložio navodno nesavesnu državinu majke podnosioca ustavne žalbe. Naime, Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa u svojim odredbama razrađuje pojam savesnosti državine, te u zakonskoj odredbi člana 72. stav 3. propisuje da se savesnost državine pretpostavlja. Ukoliko redovni parnični sud ipak utvrdi da je državina nesavesna, po nalaženju Ustavnog suda, pravna ocena o nesavesnosti državine mora da bude obrazložena, konkretizovana i jasna. Takođe, parnični sud prilikom ocene savesnosti državine mora da uzme u obzir zakonski kriterijum iz odredbe člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , kojom je propisano da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je u osporenoj presudi utvrdio da je majka podnosioca ustavne žalbe kupila sporne nepokretnosti od nevlasnika, te, da stoga, ona nije bila u savesnoj državini spornih nepokretnosti. U vezi navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je ovakva pravna ocena drugostepenog suda neobrazložena, jer iznete okolnosti same po sebi ne ukazuju na to da je državina majke podnosioca ustavne žalbe bila nesavesna. Od pravnog značaja je to da li je majka podnosioca ustavne žalbe znala ili je mo rala znati da kupuje sporne nepokretnosti od nevlasnika, i koje su to konkretne i objektivne činjenice koje ukazuju na to da je ona znala ili da je morala znati da kupuje sporne nepokretnosti od nevlasnika.

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud vreme potrebno za održaj računao do 2008. godine, kada je tuženi smetao podnosioca ustavne žalbe u državini spornih nepokretnosti. Međutim, drugostepeni sud nije dao pravne razloge zašto ne prihvata ovaj krajnji rok za računanje vremena potrebnog za održaj, već je vreme potrebno za održaj računao do 2006. godine, kada je podnosilac podneo tužbu.

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1576/14 od 15. januara 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i odlučivanjem da Apelacioni sud u Nišu ponovo odluči o žalbi tuženog podnetoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić