Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da podnosilac nije dvaput osuđen za isto delo. Postupak je vođen po dve privatne tužbe zbog dva krivična dela samovlašća, izvršena u različitim vremenskim periodima, što ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-212/2007
02.07.2009.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Gicića iz Miroča, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Gicića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku K. 71/07 (K. 89/07) od 22. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Kž. 469/06 od 30. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Gicić iz Miroča podneo je Ustavnom sudu 23. novembra 2007. godine, preko punomoćnika Dragana P. Vasiljevića, advokata iz Majdanpeka, blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku K. 71/07 (K. 89/07) od 22. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Kž. 469/06 od 30. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. st. 4. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi podnosilac navodi da je presudom Opštinskog suda u Majdanpeku K. 71/07 (K. 89/07) od 22. avgusta 2007. godine oglašen krivim zbog izvršenja dva krivična dela samovlašća iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika i da je osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara. Odlučujući po žalbi na navedenu presudu, Okružni sud u Negotinu je presudom Kž. 469/07 od 30. oktobra 2007. godine žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da Opštinski i Okružni sud „nisu pravično odlučili jer je dva puta osuđen za istu radnju, odnosno, zato što je napasao stoku na istoj imovini što se kosi sa osnovnim načelom da niko ne može dva puta odgovarati za isto krivično delo“. Dalje navodi da je u državini sporne imovine već 33 godine, da je nad spornom imovinom važila privremena mera, a da je osuđen zbog krivičnog dela samovlašća za period od 10. do. 21. avgusta 2006. godine i u toku maja i juna 2007. godine. Smatra da je nelogično da je „baš u tim periodima izvršio krivično delo a u drugim periodima važenja privremene mere nije činio krivično delo“, te da je nemoguće da su ti periodi pod inkriminacijom a ostali nisu, pri čemu je njegovo ponašanje sve vreme isto. S toga zaključuje da je dva puta tužen i dva puta osuđen za „jedno te isto“, odnosno za istu radnju izvršenja i to zato što je napasao stoku na istoj imovini.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i odredi uklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:
Privatni tužioci C.G, J.G i R.G.M. podneli su Opštinskom sudu u Majdanpeku dve privatne krivične tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe. Prva tužba koja je podneta 21. avgusta 2006. godine i precizirana 30. avgusta 2006. godine, zbog krivičnog dela samovlašća iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika, odnosi se na period od 10. do 21. avgusta 2006. godine, a druga tužba od 6. juna 2007. godine podneta je zbog istog krivičnog dela izvršenog tokom maja i juna 2007. godine. Opštinski sud u Majdanpeku je, radi ekonomičnosti postupka i donošenja jedinstvene presude, spojio postupke po navedenim privatnim krivičnim tužbama.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Majdanpeku K. 71/07 (K. 89/07) od 22. avgusta 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim što je „u periodu od 10. do 21. avgusta 2006. godine i pored privremene mere Opštinskog suda Majdanpek R. 159/06 od 14. jula 2006. godine koja je pravnosnažna i kojom privremenom merom mu je zabranjeno korišćenje zemljišta i eksploatacija šuma na nepokretnosti koja se nalazi na mzv. „Avramica“ KO Golubinje po posedovnom listu broj 676, ukupne površine od 13.04,80 ha samovlasno pribavio sebi pravo za koje je smatrao da mu pripada na način što je napasao svoju stoku, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo je njegovo izvršenje“, čime je izvršio krivično delo samovlašća iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika i što je „u toku maja i juna meseca 2007. godine skoro svakodnevno napasao svoju stoku na imanju koje se nalazi na mzv. „Avramica“ KO Golubinje po posedovnom listu broj 676, čija je ukupna površina 13.04,80 ha pribavljajući sebi samovlasno pravo da ovako nešto učini i pored privremene mere tog suda kroz rešenje R. 159/06 od 14. jula 2006. godine koje je pravnosnažno i kojim rešenjem mu je zabranjeno eksploatacija šume i korišćenje zemljišta, a pri tom je bio svestan svoga dela i hteo je njegovo izvršenje“, čime je izvršio krivično delo samovlašća iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika, pa je osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara. Osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Kž. 469/06 od 30. oktobra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrđena je prvostepena presuda.

4. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima, koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena (član 6. stav 1.); da sud može odlučiti da se sprovede jedinstveni postupak i donese jedna presuda ako se pred istim sudom vode odvojeni postupci protiv istog lica za više krivičnih dela, a da o spajanju postupka odlučuje sud koji je nadležan za sprovođenje jedinstvenog postupka, te da protiv rešenja kojim je određeno spajanje postupka nije dozvoljena žalba (član 33. st. 7. i 8.).
Ostalim odredbama Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje propisano je: da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac (član 19. st. 1. i 2.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.); da kad se primenjuju posebne odredbe o skraćenom postupku, u prvom stepenu sudi sudija-pojedinac, a u drugom stepenu sude sudovi u većima sastavljenim od trojice sudija-za krivična dela za koja je propisana blaža kazna od petnaest godina (član 24. st. 1. i 2.); da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do tri godine, primenjivati posebne odredbe za skraćeni postupak (član 433. stav 1.); da će se kad drugostepeni sud rešava o žalbi protiv presude donesene po skraćenom postupku kojom nije izrečena kazna zatvora, o sednici veća obavestiti stranke i branilac okrivljenog samo ako predsednik veća ili veće nađe da bi prisustvo stranaka bilo korisno za razjašnjenje stvari (član 448. stav 1.).
Krivičnim zakonikom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio je na snagu 1. januara 2006. godine, propisano je da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno (član 14. stav 1.), kao i da je krivično delo izvršeno u vreme kad je izvršilac radio ili je bio dužan da radi, bez obzira kada je posledica nastupila (član 16. stav 1.). Krivično delo samovlašća propisano je odredbom člana 330. Krivičnog zakonika koja glasi: „Ko samovlasno pribavlja neko svoje pravo ili pravo za koje smatra da mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci (stav 1.). Ko delo iz stav 1. ovog člana učini za drugog, kazniće se kaznom propisanom za to delo (stav 2.). Ako je delo iz stava 1. i 2. učinjeno na štetu građana, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi (stav 3.)“.

5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 34. stav 4. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o Krivičnom postupku i Krivičnog zakonika, utvrdio da osporenim presudama nisu povređena ustavna prava podnosioca na koja se u ustavnoj žalbi pozvao.
Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica.
Sadržaj prava na pravično suđenje ograničen je na određene procesne garancije, pa Ustavni sud, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje. Ustavni sud je ocenio da su osporene presude Opštinskog suda u Majdanpeku K. 71/07 (K. 89/07) od 22. avgusta 2007. godine i Okružnog suda u Negotinu Kž. 469/06 od 30. oktobra 2007. godine doneli zakonom ustanovljeni sudovi, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku. Podnosiocu ustavne žalbe je omogućeno da pred prvostepenim sudom iznese svoju odbranu i dokaze u svoju korist, ali se on branio ćutanjem. Korišćenje ovog prava okrivljenog u krivičnom postupku nije dovelo do nepravične osude, jer je činjenično stanje na kome je zasnovana prvostepena presuda utvrđeno na osnovu iskaza privatnih tužilaca, šest svedoka i čitanjem rešenja Opštinskog suda u Majdanpeku R. 159/06 od 14. jula 2006. godine o određivanju privremene mere kojom je podnosiocu ustavne žalbe zabranjeno korišćenje zemljišta i eksploatisanje šume na imovini koja se nalazi na mestu zvanom „Avramica“. Ustavni sud stoga smatra da osuđujuća presuda doneta u prvostepenom postupku nije rezultat proizvoljnosti. Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv prvostepene presude podneo žalbu iz svih zakonskih razloga, koji su svestrano ocenjeni u osporenoj presudi Okružnog suda u Negotinu.

6. Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčeno članom 34. stav 4. Ustava.
Pravilo ne bis in idem, koje sadrži zabranu suđenja u istoj krivičnoj stvari, jedno je od osnovnih načela krivičnog procesnog prava. Ustavom Republike Srbije takođe je utvrđeno ovo pravilo, te ono ima i rang ustavnog načela. Ovim načelom zajemčeno je da ni jedno lice ne može biti krivično gonjeno ni kažnjeno za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođeno ili osuđeno ili je za to delo postupak pravnosnažno obustavljen ili je optužba pravnosnažno odbijena.
U konkretnom slučaju, protiv podnosioca ustavne žalbe podnete su dve privatne krivične tužbe kojima se podnosiocu ustavne žalbe stavljaju na teret radnje dva krivična dela samovlašća izvršena u različito vreme. Radnja je osnovno obeležje krivičnog dela i njom se ostvaruje učestvovanje u delu kroz radnju izvršenja. Krivično delo je izvršeno u vreme kad je izvršilac radio ili je bio dužan da radi, bez obzira kada je posledica nastupila. Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe osuđen zbog izvršenja dva krivična dela samovlašća, jer je radnje izvršenja preduzeo u dva navrata, te se stoga ni u kom slučaju ne može reći da je osporenom prvostepenom presudom dva puta osuđen za isto krivično delo.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da u krivičnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom podnosiocu ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčeno odredbom člana 34. st. 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o ustavnom sudu.
Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti