Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, neefikasnost prvostepenog suda bila je odlučujuća. Dodeljena je naknada nematerijalne štete od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. N. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3510/10 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Čačku P. 325/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N. iz Čačka je, 18. marta 20 13. godine, preko punomoćnika Ž. J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 od 26. oktobra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4332/12 od 19. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3510/10 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Čačku P. 325/03).

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je desetogodišnjim trajanjem parničnog postupka, pokrenutog 2003. godine njegovom tužbom radi činidbe - zamene i ugradnje krovnih prozora, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno kada se ima u vidu da on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka i kada su nadležni sudovi imali već slične slučajeve, pa time i situaciju da zbog sudske prakse efikasno sude. Podnosilac ističe i da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, tako što sudovi "nisu uzeli u obzir činjenice, potvrđene izvedenim dokazima, koje je on dostavio sudu, a od bitnog su značaja za donošenje pravične odluke", već su, i pored drugih identičnih slučajeva u kojima su ti isti sudovi usvajali tužbene zahteve tužilaca iz tužbi podnetih u isto vreme kada i ova (P. 56/04 i P. 1429/06), doneli "dijametralno suprotnu odluku". U prilog svojim navodima, dostavio je odluku drugostepenog suda - Okružnog suda u Čačku kojom je pravnosnažno odlučeno u predmetu P. 1429/06. Po mišljenju podnosioca, sudovi su pogrešnom primenom materijalnog prava, zasnovanom na nalazu i mišljenju veštaka, odbili njegov tužbeni zahtev, zaključivši da je njegova tužba neblagovremena, te da nema osnova za primenu roka od deset godina iz člana 644. Zakona o obligacionim odnosima. Povreda prava na imovinu, prema navodima podnosioca, ogleda se u tome "što je sprečen da mirno uživa u svojini - stanu koji je stekao na osnovu zakona, jer to, zbog prokišnjavanja krovnih prozora, nije moguće". Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, "da naloži Apelacionom sudu Kragujevcu da preinači presudu Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 od 26. oktobra 2012. godine, na osnovu odredbi Zakona o obligacionim odnosima koji se tiču solidnosti građevine i rokova za otklanjanje istih". Podneo je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 (ranije predmet P. 325/03 Opštinskog suda u Čačku), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. marta 2003. godine, u svojstvu tužioca, podne o Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi činidbe, koja je zavedena pod brojem P. 325/03. U tužbi je naveo da je vlasnik stana, čiji je investitor tuženi JKP Č, te da od samog useljenja u stan pet krovnih prozora prokišnjava, pa je tražio da sud obaveže tuženog da izvrši zamenu i ugradnju pet krovnih prozora ili da mu isplati iznos za zamenu i ugradnju pet krovnih prozora, po kvalitetu i dimenzijama koje utvrdi veštak građevinske struke, na osnovu najpovoljnije ponude od strane najmanje dva izvođača radova. Tužba je podneta preko istog punomoćnika koji je i punomoćnik podnosioca ustavne žalbe i u ovom ustavnosudskom postupku. Uz tužbu nije priložen nijedan dokaz.

Opštinski sud je, nakon zakazanog 41 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 13, presudom P. 325/03 od 22. maja 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca. U ovom delu postupka je rešenjem Opštinskog suda od 11. septembra 2003. godine prihvaćeno učešće preduzeća "R. M." iz Č, koje je bilo izvođač radova, kao umešača na strani tuženog, a po rešenju suda od 9. septembra 2004. godine je preko veštaka građevinske struke, sačinjenog 4. oktobra 2009. godine, izvršeno obezbeđenje dokaza, jer je tužilac želeo da sam zameni dva prozora. Takođe, sprovedeno je građevinsko veštačenje na okolnost stanja i kvaliteta prozora, pribavljeno dopunsko izjašnjenje sudskog veštaka i saslušan veštak, te saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, kao i tri svedoka. Izvršeno je i dopunsko veštačenje na okolnost vrednosti zamene dva krovna prozora, a tužilac je precizirao tužbeni zahtev i tražio pored zamene i ugradnje, sada tri, krovna prozora i naknadu materijalne štete na ime zamenjenih prozora. Po nalozima suda, u vezi sa dostavljanjem dokaza i plaćanjem predujma na ime troškova veštačenja, punomoćnik tužioca nije u potpunosti i blagovremeno postupao - umesto ugovora o kupoprodaji stana, dostavio je sudsko poravnanje nakon mesec dana od naloga suda, a sa uplatom navedenog predujma za veštačenje je kasnio dva meseca. U ovom delu postupka izvršen je uvid u više predmeta koji se odnose na "krovne prozore" i u kojima su tužioci vlasnici stanova sa sličnom problemom kao podnosilac ustavne žalbe, a sud je, nakon uvida u spise predmeta, odlučio da ne spaja parnice u ovom predmetu P. 1198/02. Međutim, ipak 28 ročišta za glavnu raspravu nije održano i to najčešće iz razloga što tuženi ili umešač nisu bili uredno pozvani, zbog nedostavljanja na uvid traženih parničnih spisa ili dokaza od strane parničnih stranaka, ali i zbog šest predloga za odlaganje ročišta (pet tuženikovih sa kojima se punomoćnik tužioca složio i jednim zajedničkim predlogom punomoćnika stranaka. Takođe, jedno ročište nije održano jer je izostao tužilac pozvan pozivom za saslušanje u svojstvu parnične stranke, koji nije uredno primio poziv (prema dostavnici "odseljen"), a njegov punomoćnik ga nije obavestio o danu i času održavanja ročišta.

U postupku po žalbi tuženog protiv prvostepene presude, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 459/10 od 23. februara 2010. godine spisi predmeta su ustupljeni na stvarnu nadležnost Višem sudu u Čačku, koji je rešenjem Gž. 322/10 od 21. aprila 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio sudu na ponovni postupak.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku pod brojem P. 3510/10. Do prekida postupka, određenog rešenjem P. 3510/10 od 25. februara 2012. godine, zbog brisanja iz registra umešača na strani tuženog, bilo je zakazano 10 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana samo dva. Razlog za neodržavanje ročišta je tri puta bila neuredna dostava poziva umešaču, te nedostavljanje podataka sudu o pravnom statusu umešača, po jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije i zbog neuredne dostave poziva stečajnom upravniku, dva puta na ročište nije pristupio tužilac pozvan pozivom radi saslušanja u svojstvu parnične stranke (izostala uredna dostava poziva), a njegov punomoćnik ga nije obavestio o zakazanim ročištima, te jednom jer punomoćnik tužioca nije postupio po nalogu suda. Naime, sud je još 25. februara 2011. godine naložio punomoćniku tužioca da dostavi dokaz o vlasništvu tužioca na stanu (ugovor o otkupu ili prodaji), ali tužilac je tek nakon tri ponovljena naloga, dostavio traženi dokaz u fotokopiji na ročištu zakazanom za 25. novembar 2011. godine. Tek nakon prekida postupka, tužilac je obavestio sud o svojoj novoj adresi, a protiv rešenja o prekidu nije bilo žalbi. U nastavku postupka, nakon još dva održana ročišta na kojima je saslušan tužilac i izvršen uvid u spise predmeta toga suda P. 1133/01 i P. 1331/10, uz odustajanje od ponovnog uvida u spise P. 1429/06, zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 od 26. oktobra 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini prema tuženom JKP "Č." iz Č, te tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 4332/12 od 19. februara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 od 26. oktobra 2012. godine, detaljno obrazlažući zbog čega smatra da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je u odnosu na tuženog - investitora nastupila prekluzija za otklanjanje nedostataka, jer se tužilac u stan uselio 1994. godine, a o nedostacima koji su se ubrzo ispoljili (tokom 1994/1995 godine), obavestio je usmeno i pismeno tuženog (ne poseduje tu reklamaciju), ali nije tužbu podneo u roku od godinu dana od dana saznanja, već nakon osam godina od useljenja i saznanja za nedostatke. Između ostalog, sud je obrazložio i zašto nema mesta primeni člana 644. ZOO, a pogotovu u situaciji kada tuženi nije izvođač, već investitor radova koji ne odgovara za nesolidnost građevine shodno članu 644. ZOO. Ova presuda uručena je punomoćniku tužioca 7. marta 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega; a odredbom člana 58. Ustava da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 644. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da izvođač odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti, ukoliko bi se ti nedostaci pokazali za vreme od deset godina od predaje i prijema radova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako se označeno pravo i njegova ustavnosudska zaštita građanima jemče od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, pošto sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se njegovim pravnosnažnim okončanjem.

U smislu prethodno izloženog, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak od dana podnošenja tužbe ranijem Opštinskom sudu u Čačku do dana njegovog pravnosnažnog okončanja i dostavljanja drugostepene odluke punomoćniku podnosioca ustavne žalbe trajao deset godina.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova, kao i značaj a prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno i izvođenje dokaza veštačenjem, te da je podnosilac ustavne žalbe istakao dva tužbena zahteva, i to sukcesivno tokom trajanja postupka, što je svakako njegovo legitimno pravo, ali je nesporno objektivno uticalo na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno odvijanje predmetnog postupka. Međutim, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem bitno doprineo trajanju postupka, posebno kada se ima u vidu da je u postupku bio zastupan od strane stručnog lica – advokata. Uz tužbu nije bio dostavljen nijedan dokaz, a dokaze u vezi sa aktivnom legitimacijom podnosilac je dostavio čak osam godina i osam meseci nakon podnošenja tužbe (i pored više puta ponovljenih naloga suda). Konačno, Ustavni sud ne može da prenebregne ni činjenicu da je glavna rasprava čak šest puta odlagana, bilo na predlog punomoćnika tužioca, bilo njegovim saglašavanjem sa predlogom tuženog, te da je tužilac izostajao sa ročišta radi saslušanja u svojstvu parnične stanke.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom pre dmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju parnice dao ipak prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Iako je redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivao ročišta za glavnu raspravu, ipak je prvostepena presuda doneta tek nakon šest godina od podnošenja tužbe. Međutim, po ukidanju ove prvostepene presude, nakon još dve i po godine, doneta je i druga po redu prvostepena presuda, čijim je potvrđivanjem od strane drugostepenog suda, ovaj spor pravnosnažno okončan posle deset godina. Ponovno razmatranj e predmeta dovelo je do dužeg trajanja postupka, a jedan od razloga za ukidanje prvostepene presude bilo je i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanje, koje se, između ostalog, odnosilo i na spornu aktivnu legitimaciju tužioca, usled nedostatka dokaza o vlasništvu stana na strani tužioca. Uz odgovornost podnosioca za duže trajanje postupka, i na strani prvostepenog suda postoji odgovornost što je tolerisao nedostavljanje dokaza od strane tužioca i njegovo nepostupanje po nalozima suda za dostavljanje dokaza, umesto da takvo postupanje tužioca odmah procesno sankcioniše. Na strani nadležnih drugostepenih sudova u rešavanju o žalbama, koje je trajalo po nekoliko meseci, nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i značajan doprinos produženju postupka na strani podnosioca, te sve okolnosti konkretnog predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja se obrazlaže time da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i da osporene sudske odluke nisu valjano obrazložene, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da postupajući po ustavnoj žalbi kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Kako je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe izvodi zaključak da mu je povređeno i pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava, jer ga "prokišnjavanje prozora ometa u mirnom korišćenju imovine", Ustavni sud ukazuje da se ovi navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog ustavnog prava.

Konačno, u vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe "da je osporena odluka drugostepenog suda dijametralno suprotna" drugim odlukama donetim u identičnim slučajevima pred istim sudom, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, ne ističući povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, ipak dostavio jednu presudu - Okružnog suda u Čačku Gž. 415/07 od 20. decembra 2006. godine. Ovom presudom on potkrepljuje navode iz ustavne žalbe da je njegova tužba blagovremena, jer je u toj presudi odbijen prigovor tuženog JKP "Č." iz Č. koji se odnosi na zastarelost potraživanja, a u skladu sa čla nom 644. ZOO, uz nalaženje suda da je tužba podneta pre isteka roka od deset godina od useljenja tužilaca u predmetni stan. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da postupanje sudova poslednje instance, da u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke, može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), ali da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. U svakom slučaju, dokazom koji prilaže podnosilac, a na koji se pozivao i u toku postupka, što su cenili nadležni sudovi, Ustavni sud smatra da se u ovim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Isti stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) .

Na osnovu prethodno navedenog, Ustavni sud je, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporavanje presude Osnovnog suda u Čačku P. 3510/10 od 26. oktobra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4332/12 od 19. februara 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti