Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za neisplaćene ratne dnevnice

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog i Višeg suda u Valjevu. Sudovi su pravilno primenili rok zastarelosti za naknadu štete, a ne za neosnovano obogaćenje, povodom zahteva za isplatu ratnih dnevnica iz 1999. godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2121/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Jeremića, Milovana Nedeljkovića i Aleksandra Lučića, svih iz Valjeva, Nenada Tomića iz Mionice i Mirka Savića iz sela Bačevaca, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živote Jeremića, Milovana Nedeljkovića, Aleksandra Lučića, Nenada Tomića i Mirka Savića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 959/10 od 21. januara 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 359/10 od 11. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Života Jeremić, Milovan Nedeljković i Aleksandar Lučić, svi iz Valjeva, Nenad Tomić iz Mionice i Mirko Savić iz sela Bačevaca, opština Valjevo, su 26. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 959/09 od 21. januara 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 359/10 od 11. marta 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom Višeg suda u Valjevu, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja 1999. godine; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen iz budžeta za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 951/10 od 26. januara 2010. godine, između ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala, dok su tužbe u ovoj parnici podnete 23. marta 2009. godine, te da je pojedinačna mesečna naknada dospevala po isteku svakog meseca, a u svakom slučaju su dospele prestankom ratnog stanja 24. juna 1999. godine, da su tužioci imali saznanja da im naknade nisu u celini ili uopšte isplaćene i s tim u vezi se nisu obraćali državnim organima sa zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju na strani tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene u smislu čl. 210. do 219. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv prvostepene presude, Viši sud u Valjevu je doneo osporenu presudu Gž. 359/10 od 11. marta 2010. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a u žalbi se konkretno ne ukazuje na neku drugu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno član 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala 1999. godine; da su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da u tom smislu primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužilaca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da tužiocima isplati dnevnice po navedenim propisima i da su tužioci zbog nepravilnog rada tužene pretrpeli štetu za koju tužena odgovara u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. istog zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi; stavom 2. ovog člana je propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Članom 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.), a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Osnovni sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Osnovni sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu, odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne daju nikakvi dokazi i argumenti različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi protiv prvostepene presude, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za neisplaćene ratne dnevnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti