Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za vraćanje zemljišta, koji je trajao preko 19 godina. Kao pravično zadovoljenje, naloženo je objavljivanje odluke u "Službenom glasniku".

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2123/2010
16.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušice Sabovljević Balan iz Crepaje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušice Sabovljević Balan i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Kovačica u predmetu broj 04-46-702/91 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dušice Sabovljević Balan izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 1029/10 od 4. marta 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušica Sabovljević Balan iz Crepaje je 28. aprila 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1029/10 od 4. marta 2010. godine , zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Kovačica u predmetu broj 04-46-702/91.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporena presuda Upravnog suda „neustavna i nepravilna“, jer je Zakon o načinu i uslovima vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadruga i zadrugara posle 1. jula 1953. godine prestao da važi 25. decembra 1996. godine. Podnositeljka dalje navodi da su u toku postupka pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Kovačica, koji je trajao od 1991. godine, „odlučivala tri organa i da je svaki od njih imao različit stav po istom pitanju“.

U ustavnoj žalbi se ističe da je „pravna nesigurnost osnov za traženje vraćanja zemlje“, jer je podnositeljka „sprečena da mirno uživa u svojoj imovini, da odluka nije doneta u razumnom roku i da je „diskriminisana u postupku zbog društvenog porekla, jer je Upravni sud označio (moju) majku kao nezemljoradnika i zato ne može da dobije svoju imovinu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta broj 04-46-702/91 Komisije za vraćanje zemljišta opštine Kovačica , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Desanka Sabovljević je 20. juna 1991. godine Komisiji za vraćanje zemljišta opštine Kovačica podnela zahtev za vraćanje zemljišta koje je po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama, „konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima obaveznog otkupa“.

Rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizmirenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda broj 04-46-702/91 od 3. februara 1993. godine odbijen je zahtev Desanke Sabovljević za vraćanje zemljišta, kao neosnovan, jer je ocenjeno da se ne radi o zemljištu koje se može vratiti u smislu člana 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik PC“, br. 18/91, 20/92 i 42/98 ).

Ministarstvo finansija je rešenjem broj 461-02-742/93-13 od 28. juna 1994. godine uvažilo žalbu podnositeljke i poništilo navedeno prvostepeno rešenje, nalazeći da u spisima nedostaju dokazi na osnovu kojih je doneto pobijano rešenje, te da je potrebno dopuniti dokazni postupak.

Komisija za vraćanje zemljišta opštine Kovačica je u ponovnom postupku donela rešenje broj 04-46-702/91 od 10. januara 2005. godine, kojim je ponovo odbila kao neosnovan zahtev Desanke Sabovljević. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka i u žalbi na prethodno rešenje podnositeljka zahteva navela da je njen pokojni suprug, koji nije bio zemljoradnik, „bez njenog odobrenja i znanja njene babe poklonio 12 kj. zemlje tadašnjoj seljačkoj radnoj zadruzi u Crepaji zbog neudovoljenih obaveza“, pa smatra da iz tih razloga treba da joj se vrati zemljište. Dalje je navedeno da je, na osnovu uvid a u delimično rasporedno rešenje o vraćanju zemlje zadružnom domaćinstvu Desanke Sabovljević , utvrđeno da je predmetno zemljište prešlo u društvenu svojinu po osnovu viška preko nezemljoradničkog maksimuma određenog Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji , a ne zbog navodnog pritiska usled nemogućnosti ispunjenja obaveza iz obaveznog otkupa.

Ministarstvo finansija je rešenjem broj 461-02-742/93-13 od 22. maja 2006. godine odbilo žalbu Desanke Sabovljević , ocenjujući pravilnim zaključak prvostepenog organa da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje zemljišta u predmetnom postupku, a da se imovinski odnosi nastali unošenjem zemljišta u bivše seljačke radne zadruge mogu raspraviti na način i u postupku propisan im odredbama Zakona o načinu i uslovima vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadrugara i zadruga posle 1. jula 1953. godine („Službeni glasnik PC“, broj 46/90), po zahtevu podnetom opštinskom organu uprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o tužbi podnositeljke , presudom U. 3076/06 od 31. januara 2007. godine poništio navedeno konačno rešenje, jer je utvrdio da ga je potpisa lo lice koje nije bilo ovlašćeno za donošenje rešenja .

Ministarstvo finansija je 16. jula 2007. godine, u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije , donelo rešenje kojim je odbilo žalbu Desanke Sabovljević izjavljenu protiv rešenja Komisije za vraćanje zemljišta opštine Kovačica od 10. januara 2005. godine.

Dušica Sabovljević Balan (ovde podnositeljka ustavne žalbe) je 10. avgusta 2007. godine podnela Vrhovnom sudu tužbu protiv navedenog konačnog rešenja, o kojoj taj sud nije odlučio do 31. decembra 2009. godine. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet po tužbi podnositeljke je ustupljen Upravnom sudu , koji je u predmetnom upravnom sporu doneo osporenu presudu U. 1029/10 od 4. marta 2010. godine. Donosilac osporenog akta je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke, a u obrazloženju je naveo: da i z spisa predmeta proizlazi da je delimičnim rasporednim rešenje m seljačke radne zadruge „A. Ranković“ iz Crepaje broj 11979/1953 od 24. oktobra 1953. godine od domaćinstva Desanke Sabovljević oduzeto zemljište za potrebe ove zadruge, te da prilikom rasformiranja navedene zadruge Desanki Sabovljević nije vraćeno svo zemljište, što je imenovana potvrdila na izvodu iz posedovnog lista 12. septembra 1953. godine. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio pravil nim zaključak tuženog organa da nisu ispunjeni uslovi iz člana 1. stav 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ; da je prvostepena komisija pravilno utvrdila da ce u konkretnom slučaju radi o zemljištu koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu viška preko nezemljoradničkog maksimuma, predviđenog Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji i koje je, u smislu člana 42. stav 2. Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama prešlo u društvenu svojinu unošenjem u tadašnju seljačku radnu zadrugu „A. Ranković" od strane Desanke Saboljević kao vlasnika zemljišta; da predmetno zemljište ne podleže vraćanju zemljišta po odredbama člana 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišgga koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda , iako je rešenje o oduzimanju doneto primenom člana 2. stav 2. Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama i uneto u poljoprivredni zemljišni fond. Upravni sud je , takođe, ocenio da i movinski odnosi nastali unošenjem zemljišta u bivše seljačke radne zadruge mogu da se rasprave na način i u postupku propisanom odredbama Zakona o načinu i uslovima vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadrugara i zadruga posle 1. jula 1953. godine („ Službeni glasnik PC“, broj 46/90), po zahtevu p odnetom opštinskom organu uprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove, što je pravilno zaključio i tuženi organ. N alazeći da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, Upravni sud je odlučio kao u dispozitivu presude, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Osporena presuda je uručena podnositeljki ustavne žalbe 30. aprila 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 23. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih p rava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ogr aničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom ( član 58.).

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta (u daljem tekstu: zahtev) vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (u daljem tekstu: komisija). (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.).

Uredbom za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da se ranijim sopstvenikom, u smislu Zakona, smatra lice koje je bilo sopstvenik zemljišta u momentu kad je to zemljište postalo društvena svojina po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama (u daljem tekstu: Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu) ili po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu (u daljem tekstu: konfiskovano zemljište), kao i da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona (član 2.); da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u delu izjavljenom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim

organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je postupak za vraćanje zemljišta povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 20. juna 1991. godine zahtevom Desanke Sabovljević, pokojne majke podnositeljke ustavne žalbe , a da je pravnosnažno okončan 4. marta 2010. godine, donošenjem osporene presude Upravnog suda.

S obzirom na to da se pravo na pravično suđenje, dakle i pravo na suđenje u razumnom roku, jemči svakome u postupku odlučivanja o njegovim pravima i obavezama, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe, kao zakonski naslednik pokojne podnosi teljke zahteva, preuze la postupak kada je on već trajao 16 godina, ali je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ceni od momenta podnošenja zahteva Komisiji 20. juna 1991. godine, nezavisno i od toga što je ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počela da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ovakav stav već zauzeo u Odluci Už-378/2008 od 15. jula 2010. godine, a saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu ''Fütterer protiv Hrvatske '' od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao preko 19 godina ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postup anja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku bilo relativno složenih činjeničnih pitanja, jer je Komisija bila dužna da od nadležnih organa pribavi dokaze o pravnom osnov u prelaska u društvenu svojinu predmetnog zemljišta. Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona ima la značajan materijalni interes da se odluči o zahtevu za vraćanje predmetnog zemljišta. Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela produžavanju trajanja predmetnog postupka, ali je konstatovao da njen pravni prethodnik nije koristio pravo da, nakon poništavanja prvostepenog rešenja, podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je trajao preko 19 godina određeni doprinos stranke ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vodi postupak. Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni upravni organ o žalbi protiv drugog rešenja Komisije doneo odluku posle nepunih godinu i po dana, te da je odlučivanje u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom trajalo dve godine i sedam meseci. Ovaj sud, međutim, nalazi da prevashodnu odgovornost za dugo trajanje predmetnog post upka snosi prvostepeni organ, jer je od poništavanja prvog rešenja Komisije do donošenja rešenja u ponovnom postupku proteklo deset godina, u kom periodu je Komisija pribavljala dokaze od nadležnih organa o pravnom osnovu po kome je predmetno zemljište prešlo u društvenu svojinu .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nije zahtevala pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

7. Ustavnom žalbom se osp orava i presuda Upravnog suda U. 1 029/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Iz navedene odredbe član a 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava i načela , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 1029/10 od 4. marta 2010. godine, kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti