Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet i po godina. Sud je kao pravično zadovoljenje odredio objavljivanje odluke. Ostatak žalbe, koji se odnosi na pravičnost suđenja, odbačen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Esmeralde Hadžić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Esmeralde Hadžić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7561/06 podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Esmeralda Hadžić iz Novog Sada je 27. aprila 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7561/06 od 19. decembra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4547/10 od 15. marta 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da je parnični sud nastavio postupak prekinut usled smrti tužilje, na predlog lica koja su kao naslednici pokojne tužilje oglašeni za naslednike ostavinskim rešenjem iz 2005. godine po osnovu testamenta tužilje, a da oni nisu mogli biti tužioci u predmetnom postupku, te da je tužbu trebalo odbaciti. Takođe, podnositeljka je navela da sudovi nisu mogli da raskinu ugovor o poklonu, jer se takav ugovor ne može raskinuti, a nisu bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o nasleđivanju za opoziv poklona . U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je postupak trajao deset godina, iako je tužba morala biti odbačena. Podnositeljka smatra da je opisanim postupanjem sudova diskriminisana i da joj je kao građaninu drugog reda oduzeta imovina koju je stekla na zakonit način. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13-US ) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7561/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, D.M. je, kao tužilja, podnela 15. septembra 2000. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu, kojom je tražila da sud raskine ugovor o poklonu zaključen 14. maja 2000. godine između parničnih stranaka, prema kome tužilja kao poklonodavac poklanja tuženoj kao poklonoprimcu opisani jednosoban stan u Novom Sadu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5180/00.

Opštinski sud u Novom Sadu je do 3. decembra 2003. godine u predmetnom postupku zakazao 16 ročišta od kojih dva nisu održana (zakazana za 30. maj 2002. godine i 27. mart 2003. godine), usled nedolaska tužene, odnosno njenog punomoćnika. Na ročište zakazano za 19. maj 2004. godine nije došla tužilja, te je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužilja je podneskom od 10. juna 2004. godine zatražila da se ovo rešenje stavi van snage i da se nastavi predmetni postupak. Opštinski sud u Novom Sadu je naredno ročište zakazao za 19. aprila 2005. godine. Na ročištu od 13. juna 2005. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužilje, koja je umrla 6. juna 2005. godine, s tim da će se postupak nastaviti kada ga naslednici ili staraoci zaostavštine preuzmu, ili kada ih druga strana pozove da to učine. Podneskom od 23. juna 2006. godine N.M. i Ž.M. su obavestili da su oni, ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu, koje je postalo pravnosnažno 2. juna 2006. godine, oglašeni za naslednike pok. D.M, te su zatražili od parničnog suda da nastavi prekinuti postupak. Naredno ročište je zakazano za 18. oktobar 2006. godine, na kome je sud rešenjem odredio nastavak postupka, u kome je predmet dobio broj P. 7561/06. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još sedam ročišta, od kojih jedno nije održano.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7561/06 od 19. decembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca , te je raskinut predmetni ugovor o poklonu. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da se, po mišljenju tog suda, radi o ugovoru o poklonu sa obavezom izdržavanja poklonodavca, jer sadržina prava i obaveze stranka iz ovog ugovora ukazuje da je njihova prava volja bila da zaključe dvostrano teretan ugovor, koji ima elemente ugovora o doživotnom izdržavanju, jer iz pretežne sadržine ugovora proizlazi nesumnjiva volja stranaka da je obaveza poklonoprimca da se stara o poklonodavcu. Dalje je navedeno da je, izvedenim dokazima tokom postupka, utvrđeno da tužena nije na odgovarajući način, a saglasno željama sada pokojne D.M, ispunjavala svoje ugovorene obaveze, te stoga prvostepeni sud smatra da je osnovan zahtev za raskid ugovora o poklonu, saglasno odredbama čl. 124. do 132. Zakona o obligacionim odnosima. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 22, odnosno 26. maja 2008. godine. Spisi predmeta su 27. juna 2008. godine poslati Okružnom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbi koju je tužena izjavila protiv označene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4744/08 od 19. februara 2009. godine vraćeni su spisi predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu radi ispravke presude, s obzirom na to da je u izreci prvostepene presude navedeno da je ugovor o poklonu zaključen 2008. godine, umesto 2000. godine.

Nakon što je Opštinski sud u Novom Sadu, rešenjem P. 7561/06 od 3. aprila 2009. godine, ispravio presudu tog suda P. 7561/06 od 19. decembra 2008. godine, spisi predmeta su ponovo dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbi tužene.

Posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, drugostepeni postupak je nastavljen pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, koji je 15. marta 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 4547/10, kojom je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7561/06 od 19. decembra 2007. godine, ispravljenu rešenjem od 3. aprila 2009. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da je , polazeći od utvrđenih okolnosti koje su prethodile zaključenju ugovora, u odsustvu namere poklonodavca da svoju nekretninu daruje, već da sebi obezbedi brigu i izdržavanje, uslovljenu starošću i bolešću, prvostepeni sud tumačenjem odred bi zaključenog ugovora o poklonu od 14. aprila 2000. godine, zaključujući da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o poklonu sa nalogom, s obzirom na obavezivanje poklonoprimca da izvrši određenu radnju u korist poklonodavca, čime ovakav poklon odstupa od osnovnog vida poklona i njegovog obeležja besplatnosti, raskinuo isti zbog neispunjenja. Dalje je navedeno da je, s obzirom na to da ugovorene obaveze tužena nije izvršila na ugovoreni način, pravilno prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe, zaključio da neispunjenje obaveze vodi raskidu ugovora, shodno članu 124. Zakona obligacionim odnosima.

Tužena je 8. aprila 2010. godine izjavila reviziju protiv označene drugostepene presude, dok je 27. aprila 2010. godine podnela zahtev za zaštitu zakonitosti, a 28. aprila 2010. godine predlog za ponavljanje postupka. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3047/10 od 1. septembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4547/10 od 15. marta 2010. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13865/10 od 24. decembra 2010. godine, donetom nakon održanog ročišta, odbio predlog tužene za ponavljanje postupka.

Tužena je 3. novembra 2011. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu novi predlog za ponavljanje postupka, koji je ovaj predlog, rešenjem P. 13865/10 od 30. marta 2012. godine, odbio.

4. Odredbama Ustavna, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 1 5. septembra 2000. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 15. marta 2010. godine, trajao devet i po godina, kao i da je taj postupak bio u prekidu godinu dana, od 13. juna 2005. godine do 23. juna 200 6. godine, usled smrti parnične stranke. Ustavni sud konstatuje i da je nakon okončanja predmetnog parničnog postupka vođen postupak po reviziji podnositeljke, koji je okončan odbacivanjem revizije, kao i dva postupka po predlogu podnositeljke za ponavljanje postupka, koji su pravnosnažnim rešenjima prvostepenog suda, odbijeni. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ovom ustavnosudskom postupku nisu ispunjeni uslovi da se postupci po reviziji, odnosno po predlogu za ponavljanje postupka cen e kao sastavni deo osporenog parničnog postupka.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka , u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupak od osam i po godina, u koji nije uračunat period u kome je postupak bio opravdano u prekidu, ukazuje da taj parnični postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnositeljku, jer se u postupku odlučivalo o validnosti pravnog posla na osnovu koga je ona stekla pravo svojine na određenom stanu.

Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je u izvesnoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, nedolaskom na dva zakazana ročišta, što je produžilo postupak za pet meseci.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni parnični postupak u izvesnoj meri bio činjenično složen, jer je trebalo utvrditi da li je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, ispunjavala obaveze preuzete ugovorom zaključenim sa tužiljom, usled čega je bilo potrebno sprovesti više dokaza.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, parnični sudovi su ispoljili određenu neefikasnost. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je Opštinski sud u Novom Sadu tek nakon deset meseci od zahteva parnične stranke da nastavi postupak koji je bio u mirovanju, zakazao naredno ročište , kao i da je taj sud pismeni otpravak presude dostavio parničnim strankama nakon pet meseci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postup anjem parničnog suda u označenom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosi teljka nije istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zajemčeno članom 3 2. stav 1. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu naveden og prava i razloge iz ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasniva, najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak u kome su donete osporene odluke u celini bio pravičan, na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava .

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih sudskih odluka, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju. Prema oceni Ustavnog suda, parnični sudovi su dali jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je usvojen tužbeni zahtev i raskinut ugovor o poklonu, navodeći u obrazloženju da se, u konkretnom slučaju radi o ugovoru o poklonu sa nalogom, koji podnositeljka, kako je u toku tog postupka utvrđeno, nije ispunila.

Takođe, u pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije pružila ni jedan dokaz da je po bilo kom osnovu bila diskriminisana u toku postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5 ) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje odbacio kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu taljčke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević