Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom umanjenja zarade u javnom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu. Sud je utvrdio da umanjenje zarade zaposlenoj u javnom preduzeću nije bilo proizvoljno, već je zasnovano na prinudnim propisima koji regulišu poslovanje i politiku zarada javnih preduzeća.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . K . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 732/11 od 2. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz B . podne la je 12. maja 2011. godine, preko punomoćnika A . K , advokata iz B , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1 , člana 60 , člana 142. stav 2, člana 145. stav 2. i člana 197. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje se odnose na predmetni sudski postupak, pored ostalog, navodi: da je za utuženi period njoj isplaćivan umanjeni iznos osnovne zarada od one utvrđene aneksom ugovora o radu; da je osporena drugostepena presuda doneta na osnovu odredaba nevažećeg Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i nevažećih uredbi; da je drugostepeni sud proizvoljno, bez dokaza i obrazloženja, zaključio da je tuženi u spornom periodu poslovao sa gubitkom; da drugostepeni sud "uopšte nije razmatrao žalbu"; da je Apelacioni sud u Beogradu u "predmetu Gž1. 374/11" zaključio da poslodavac nije mogao jednostrano vršiti umanjenje novčanog iznosa osnovne zarade. Imajući u vidu navedeno, podnositeljka smatra da su joj osporenom drugostepenom presudom povređena označena ustavna načela i prava, pa je predložila se ta presuda poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4253/10 od 23. aprila 201 0. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tuženi J . A . da joj na ime dela neisplaćene zarade isplati iznos od ukupno 61.643,88 dinara za period od 1. avgusta 2006. godine do 30. novembra 2007. godine, i to pojedinačno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti svakog iznosa pa do konačne isplate bliže određene u izreci pobijane presude, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 732/11 od 2. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4253/10 od 23. aprila 201 0. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilja zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima u sektoru delatnost letački poslovi, a na osnovu ugovora o radu zaključenog dana 24. marta 2002. godine i aneksa ugovora o radu zaključenog dana 15. juna 2006. godine, kojim je utvrđen ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca , kao i da će se cena sata naleta utvrđivati odlukom generalnog direktora ; da je Pravilni kom o radu tužen og od 7. aprila 2006. godine, na kome se zasniva aneks ugovora o radu, predviđeno da se posebnom odlukom generalnog direktora zarad e zaposlenih, utvrđene ugovorom o radu, mogu umanjiti izuzetno kada je ukupna mesečna masa zarada preduzeća veća od mase zarada utvrđene programom poslovanja i Uredbom o visini zarade u javnim preduzećima.; da je na osnovu člana 38. Statuta tuženog od 24. decembra 2005. godine i člana 86. navedenog Pravilnika o radu, generalni direktor doneo odluke o mesečnim isplatama zarada u spornom periodu, kojima se umanjuje osnovna zarada određenim kategorijama zaposlenih, s obzirom na to da je ukupna masa zarada za sporne mesece bila veća od mase zarada koja je utvrđena programom poslovanja i Uredbom o visini zarade u javnim preduzećima; da je veštačenjem utvrđeno da je tuženi u spornom periodu poslovao sa gubitkom, kao i da bi u slučaju naplate ugovorene zarade svim zaposlenima bez navedenog umanjenja bil a probijena masa zarada u tim mesecima. Po oceni Apelacionog suda u Beogradu , tuženi je javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija, tako da je poslovanje, a samim tim i obračun isplate zarade regulisan odredbama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02) i odredbama Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04), donete na osnovu tog zakona. Stoga, kako je visina zarade u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog - ugovorni odnos, u okviru propisanih pravila i ograničenja, te kako je tuženi tokom 2006. godine poslovao sa gubitkom, to je bilo osnova za isplatu umanjene zarade tužilji, a imajući u vidu odredbe navedenog Zakona i Uredbe .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude po osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. st. 2. i 3.) ; da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo ( člana 197. stav 1.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05 i 108/05), koji se primenjivao u utuženom periodu, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija, kao i da prava osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće donosi godišnji program poslovanja, u kom se posebno prikazuju planiran i izvor i prihoda i pozicije rashoda po namenama, element i za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzećima, kriterijum i za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijum i za određivanje zarade predsednika upravnog odbora i određivanje naknade za rad predsednika nadzornog odbora i članova upravnog i nadzornog odbora, da na planove i programe iz st. 1. i 2. ovog člana, saglasnost daje osnivač, te da Vlada Republike Srbije može do donošenja programa iz stava 2. ovog člana da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22. pre izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 107/05); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća i preduzeća, odnosno zavisnog društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da javno preduzeće i preduzeće, odnosno zavisno društvo kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, za svaku kalendarsku godinu donose godišnji program poslovanja i dostavljaju ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća i da program naročito, između ostalog, sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, odnosno zavisnom društvu kapitala, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije za godinu za koju se Program donosi (član 22. ovog zakona nakon izmene objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 107/05 ); da se u javnom preduzeću, odnosno preduzeću ili zavisnom društvu kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, u kome Program nije donet do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, zarade obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim programom za prethodnu godinu, a cene njihovih proizvoda i usluga ne mogu se povećavati, do donošenja Programa u skladu sa članom 22. zakona (član 22a).

Na osnovu čl. 22. i 22a Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05 i 108/05), Vlada je donela Uredbu o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 5/06), kojom je bilo propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima, odnosno zavisnim društvima kapitala, koja su osnovala javna preduzeća obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i ovom uredbom (član 1.); da preduzeće koje ne donese godišnji program poslovanja do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, do donošenja Programa, u skladu sa Zakonom, obračunava i isplaćuje zarade najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom za prethodnu godinu, odnosno na način i pod uslovima utvrđenim tim programom (član 2.); da po donošenju Programa za kalendarsku godinu za koju se donosi, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim programom (član 3.); da Program, pored elemenata i kriterijuma iz člana 22. stav 4. Zakona, obavezno sadrži i ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada organa poslovodstva preduzeća, kriterijume za obračun i isplatu zarada prema kojima ukupan iznos sredstava iz tačke 1) ovog stava zavisi od poslovno-finansijskih rezultata i poslove koji se smatraju poslovima poslovodstva preduzeća (član 4 .); da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada (član 7.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu zarada u skladu sa ovom uredbom, a ako preduzeće izvrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe, osnivač će preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom (član 8.); da uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a da se primenjuje počev od isplata zarada za mesec januar 2006. godine (član 12.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravičo suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud polazi od toga da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade, u visini koja se utvrđuje zakonom, aktima iz autonomne regulative poslodavca i ugovorom o radu. Međutim, u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao je ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika, i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima – Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i uredbama koje je Vlada donosila za svaku poslovnu godinu, a putem kojih su bili uređeni način i kontrola obračuna isplate zarada u javnim preduzećima. Citirane odredbe Zakona i Uredbe ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. Po shvatanju Ustavnog suda, ovde nije reč o jednostranom umanjenju zarada, najpre iz razloga što je odredbama čl. 22 i 22a Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja uredbama precizno uređivala pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Uredbe su takođe predviđale i način kontrolisanja visine isplaćenih zarada u jednom mesecu, dajući pravo da se izvrši umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovakvom pravnom regulativom teži očuvanju mase zarada planirane Programom poslovanja za određenu poslovnu godinu, što dodatno potvrđuje gore iznetu ocenu, da je odnos javnog preduzeća, kao poslodavca i zaposlenog u javnom preduzeću ugovorni odnos, koji je bitno ograničen imperativnim propisima. Polazeći od navedenog i činjenice da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u spornom periodu poslovao sa gubitkom, te da je ukupna mesečna masa sredstava preduzeća za zarade bila veća od ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom poslovanja i Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima, Ustavni sud smatra da je generalni direktor poslodavca mogao odlukama predvideti da se određenim kategorijama zaposlenih isplati umanjena osnovna zarada, odnosno da se podnositeljki za sporni period isplati umanjena osnovna zarada.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, odnosno da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi obrazložio na kojim navodima i dokazima temelj i svoju odluku i da je da o dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na osnovu kojih je zaključio da je tužbeni zahtev podnositeljke neosnovan.

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da to što su se postupajući sudovi u svojim odlukama pozvali na materijalne propise - Zakon o javnim preduzećima i obaljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), bez naknadnih izmena i dopuna, a koje bile na snazi u spornom periodu, i Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04), koja se nije odnosila na sporni period, nije dovela do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi ov og prava, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosi teljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. Ustava.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio :

- da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosi teljki zbog nekog nj enog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije ;

- da podnositeljka nije dostavila dokaze koji bi doveli do sumnje u povredu prava na jednaku zaštitu prava , budući da je uvidom u rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 374/11 od 2. februara 2011. godine koje je podnositeljka ustavne dostavila kao dokaz da je, u konkretnom slučaju, došlo do različitog postupanja redovnih sudova u identičnim parnicama, utvrdio da nije dostavljena drugostepena presuda kojom je pravnosnažno okončan navedeni parnični postupak u kojem je odlučivano o identičnom pravnom pitanju, a što je neophodan uslov da bi se, u konkretnoj situaciji, potvrdila tvrdnja o različitom postupanju sudova.

7. Ocenjujući ustavnom žalbom istaknute navode o povredi načela utvrđenih odredbama člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče neposredno ljudska prava i slobode, već su njima uspostavljaju načela vezana za sudsku vlast i sudsku odluku, te se na tim odredbama ne može zasnivati ni ustavnosudska zaštita tih prava putem ustavne žalbe.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom umanjenja zarade u javnom preduzeću

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti