Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Utvrđena je značajna neaktivnost prvostepenog suda, te je podnosiocu priznato pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lazara Ćirovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lazara Ćirovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2102/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7777/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, kada se za to steknu potrebni uslovi.

4. Odbacuje se ustavna žalba Lazara Ćirovića izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2102/03 od 16. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lazar Ćirović iz Beograda podneo je 13. februara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2102/03, kao i protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2102/03 od 16. aprila 2007. godine.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da postupak traje osam godina, a da nije doneta prvostepena odluka, kao i da „praktično“ nisu izvođeni dokazi; da je postupajuća sudija nakon predugog odugovlačenja postupka, prekoračila ovlašćenja iz člana 313. Zakona o parničnom postupku i rešenjem P. 2102/03 od 16. aprila 2007. godine, donetim van ročišta, odredila prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se pred istim sudom vodi u predmetu P1. 407/05, jer se u navedenoj parnici rešava prethodno pitanje pravne stvari predmetnog parničnog postupka, iako to „navodno“ prethodno pitanje nije predmet parnice P. 407/05, te da je jedini cilj postupajuće sudije bio da navedenim rešenjem odugovlači postupak. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava podnosiocu, da poništi osporeni akt i „sve njegove nezakonite štetne posledice“, kao i da „omogući podnošenje zahteva za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2102/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7777/1), kao i P1. 407/05 (raniji broj P1. 706/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, 4. maja 2001. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Sportskog društva „Crvena zvezda“, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu za period od 1. septembra 1997. godine do 15. septembar 1998. godine isplati u navedenim iznosima zaradu, naknadu za dolazak i odlazak sa rada i za ishranu u toku rada, kao i da mu vrati opisani električni šporet. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 273/01.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda P1. 273/01 od 7. juna 2001. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca, s tim da će po pravnosnažnosti ovog rešenja spise dostaviti Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Rešenje je postalo pravnosnažno 24. septembra 2001. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, po dobijanju spisa, formirao predmet P1. 778/01.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 8. aprila 2002. godine. Na ovom ročištu tuženi je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, navodeći da je tužilac bio zaposlen kod Atletskog kluba „Crvena zvezda“, koji je posebno pravno lice, te je sud zatražio obaveštenje od nadležnih državnih organa da li je u spornom periodu Atletski klub „Crvena zvezda“ bio registrovan kao posebno pravno lice. Dopisima od 29. aprila i 9. maja 2002. godine navedeni organi su obavestili sud o registraciji Atletskog kluba „Crvena zvezda“. U toku 2002. godine održana su još dva ročišta (2. jula i 4. septembra), na kojima su se parnične stranke izjašnjavale o navodima tužbe i o tužbenom zahtevu i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. Ročište zakazano za 19. novembar 2002. godine nije održano na zahtev tužioca.

U 2003. godini predmet je dobio novi broj P. 2102/03.

Do donošenja rešenja kojim je navedeni parnični postupak prekinut, održano je osam ročišta (19. februara i 15. aprila 2003. godine, 26. maja i 7. oktobra 2004. godine, 4. jula i 21. oktobra 2006. godine, 20. februara i 3. aprila 2007. godine), na kojima su se parnične stranke izjašnjavale o navodima tužbe i tužbenom zahtevu, dok jedno od zakazanih ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije (ročište zakazano za 3. april 2006. godine). U ovom delu postupka tužilac je, podneskom od 7. aprila 2003. godine, proširio tužbu na Atletski klub „Crvena zvezda“, i tražio je da sud spoji predmetnu parnicu sa parnicom u predmetu tog suda P1. 706/01, koji se vodio između istog tužioca i istog tuženog sportskog društva, a u kome je tužbom tužilac tražio da sud utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od 1. novembra 1997. godine do 15. novembra 1998. godine. Tužilac je, pored tužbenog zahteva istaknutog u tužbi, ovim podneskom tražio i da sud obaveže tužene da mu za sporni vremenski period uplate doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2102/03 donetim na ročištu održanom 20. februara 2007. godine, nije dopušteno navedeno subjektivno proširenje. Sa druge strane, tuženi je podneskom od 21. juna 2004. godine istakao prigovor litispendencije u odnosu na parnicu u predmetu istog suda P1. 706/01, koji je Drugi opštinski sud u Beogradu, rešenjem P. 2012/03 od 20. februara 2007. godine, odbio.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2102/03 donetim 16. aprila 2007. godine, van ročišta, odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodi kod tog suda u predmetu P1. 407/05. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je uvidom u predmet tog suda P1. 407/05 utvrđeno da se taj postupak vodi između istih parničnih stranaka, a da je predmet tužbenog zahteva u toj parnici utvrđivanje da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 1. novembra 1997. godine do 15. novembra 1998. godine, te kako je tuženi u ovoj parnici istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, to je sud našao da se u parnici koja se vodi pod brojem P1. 407/05 rešava prethodno pitanje za rešavanje ove pravne stvari.

Rešenjem P. 2102/03 od 10. marta 2008. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu odbio je predloge tužioca od 4. maja 2007. godine za vraćanje u pređašnje stanje i za ispravku rešenja tog suda P. 2102/03 od 16. aprila 2007. godine, u kojima je tužilac naveo da je sud prekinuo predmetni parnični postupak, a da mu nije omogućio da se o tome izjasni.

Tužilac je podneskom od 24. oktobra 2008. godine zatražio da sud nastavi prekinuti postupak, s obzirom na to da je u predmetu P1. 407/05 doneta prvostepena presuda. Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2102/03 od 20. novembra 2009. godine odbio ovaj predlog tužioca kao neosnovan, s obzirom na to da postupak u predmetu tog suda P1. 407/05 nije pravnosnažno okončan.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbije, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 7777/10. Rešenjem vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu VISu-VI/2010-327 od 1. aprila 2010. godine usvojen je zahtev tužioca za preraspodelu predmeta i predmet je dodeljen drugom sudskom veću u rad, s obzirom da se postupajuća sudija nalazila na porodiljskom odsustvu.

Tužilac je podnescima od 16. aprila i 11. juna 2010. godine ponovo zatražio da sud nastavi prekinuti postupak i da sam reši prethodno pitanje usled čijeg rešavanja je postupak i prekinut. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7777/10 od 5. jula 2010. godine odbijen je kao neosnovan navedeni predlog tužioca. Protiv ovog rešenja tužilac je 3. avgusta 2010. godine izjavio žalbu, koja je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž.I 1692/10 od 14. oktobra 2010. godine odbijena kao neosnovana, a rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7777/10 od 5. jula 2010. godine je potvrđeno.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 4. maja 2001. godine, do podnošenja ustavne žalbe 13. februara 2009. godine trajao sedam godina i devet meseci, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan, ali da je prekinut rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu od 16. aprila 2007. godine do pravnosnažnog okončanja drugog postupka koji se u tom momentu vodio pred istim sudom.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije ni činjenično ni pravno složen. Ovo posebno što je u do sada sprovedenom postupku parnični sud uglavnom utvrđivao činjenice od značaja za odlučivanje o prigovoru pasivne legitimacije.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od većeg značaja, s obzirom na to da je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime zarade i naknade troškova u vezi sa radom. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je tužbu podneo mesno nenadležnom sudu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da se period od podnošenja tužbe nenadležnom Trećem opštinskom sudu u Beogradu 4. maja 2001. godine, pa do pravnosnažnosti rešenja kojim se taj sud oglasio mesno nenadležnim – 24. septembra 2001. godine, ne može staviti na teret sudovima. Ustavni sud je u pogledu ponašanja podnosioca u predmetnom parničnom postupku utvrdio da se podnosilac uredno odazivao na poziv suda, osim jednom, i da na drugi način nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Međutim, analizirajući postupanje suda koji je vodio predmetni parnični postupak, Ustavni sud je ocenio da je nadležni prvostepeni sud postupao izuzetno neefikasno. Ustavni sud je, pre svega, utvrdio da je prvo ročište zakazano nakon šest i po meseci od pravnosnažnosti rešenja kojim se Treći opštinski sud u Beogradu oglasio nenadležnim, a zatim i da u periodioma od 15. aprila 2003. godine do 26. maja 2004. godine i od 7. oktobra 2004. godine do 3. aprila 2006. godine sud nije zakazao nijedno ročište, a da to nije bilo uslovljeno potrebama postupka, s tim da ni ročište zakazano za 3. april 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da parnični sud ni nakon skoro šest godine od podnošenja tužbe do njegovog prekida nije uspeo da donese ni prvostepenu presudu, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka neefikasno postupanje prvostepenog suda i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2102/03 od 16. aprila 2007. godine, kojim je određen prekid navedenog parničnog postupka, Ustavni sud je oceno da je ustavna žalba u tom delu nedopuštena. Naime, saglasno navedenim odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, a kojim se odlučuje o pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, jer je samo takav pojedinačni akt podoban da povredi neko od Ustavom zajemčenih prava ili sloboda.

S obzirom na to da osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, već procesno rešenje kojim parnični sud upravlja parnicom, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba član 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti