Sudska praksa

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Različite odluke sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, gde su kolege podnosioca ostvarile pravo na uvećanu zaradu, stvorile su pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Pantovića iz sela Žitkovac, opština Zvečan, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Pantovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1702/08 od 7. maja 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Pantović iz sela Žitkovac, opština Zvečan je 17. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Milana Stanića , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1702/08 od 7. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na rad , zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate, odnosno u skladu sa zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih nacija od 24. januara 2000. godine i 29. maja 2000. godine. Dalje je naveo da je Informacijom, takođe, propisano da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa Zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, kao i da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji. Podnosilac je istakao da je zaposlen kao policajac u Policijskoj upravi za Kosovsku Mitrovicu, te da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu pripada zarada uvećana za 100%, ali da mu navedeno uvećanje od 100% nije isplaćivano. Podnosilac je naveo da je 17. avgusta 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji je doneo presudu P. 6975/06 od 7. aprila 2008. godine kojom je njegov tužbeni zahtev odbijen u celosti . Dalje je naveo da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3194/08 od 24. jula 2008. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca, te potvrđena ožalbena prvostepena presuda, da bi, postupajući po reviziji podnosioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije osporenom presudom Rev. 1702/08 od 7. maja 2009. godine reviziju odbio kao neosnovanu. Podnosilac je istakao da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, iako je reč o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odredi pravičnu naknadu štete koja mu je pričinjena u visini manje isplaćene zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći ( član 60. stav 4.)

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciju kao i drugi tužioci – njegove kolege sa posla. U nekoliko drugih postupaka koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao prvostepenim sudom, i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu je usvajao tužbene zahteve tužilaca – kolega sa posla podnosioca ustavne žalbe ( presude Gž1. 3179/07 od 4. jula 2007. godine, Gž1. 1749/07 od 11. aprila 2007. godine), bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da su, donoseći različite odluke, Okružni sud u Beogradu, sa jedne strane i, u ovom slučaju, Vrhovni sud Srbije, sa druge strane, kao sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične i pravne situacije, stvorili pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom s udu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), u ovom delu, u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. (U vezi sa razlozima za ovakvo odlučivanje videti, među mnogim drugim, i odluke Ustavnog suda: Už-60/2009 od 10. marta 2011. godine, Už-61/2009 od 3. marta 2011. godine i Už-2416/2009 od 12. maja 2011. godine ).

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

4. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu