Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Različito odlučivanje Okružnog suda u Beogradu u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, u sporovima za isplatu uvećane zarade zaposlenima na Kosovu i Metohiji, predstavlja povredu pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marij a Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Jarića iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Jarića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 3985/09 od 23. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Jarić iz Kosovske Mitrovice je 17. novembra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Stanića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3985/09 od 23. septembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji; da je Informacijom navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i zaposleni u javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate, odnosno naknadu zarade u skladu sa Zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih nacija od 24. januara i 29. maja 2000. godine; da je Informacijom, pored ostalog, propisano i da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa Zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%; da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen kao policajac u SUP Kosovska Mitrovica i da, u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, njemu pripada zarada uvećana za 100%; da je poslodavac podnosiocu isplaćivao samo osnovnu zaradu, pa je on podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kako bi ostvario navedeno pravo; da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i da je Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi, doneo osporenu presudu Gž. I 6892/08 od 4. juna 2009. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe; da je navedeni drugostepeni sud donosio različite presude u istim činjeničnim i pravnim situacijama (presude Gž.I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine, Gž.I 3073/07 od 4. jula 2007. godine, Gž.I 17/07 od 14. februara 2007. godine, Gž.I 3179/07 od 4. jula 2007. godine, Gž.I 816/07 od 17. januara 2008. godine, kojima su potvrđene prvostepene presude i prav nosnažno usvojen tužbeni zahtev kolega podnosioca za isplatu razlike zarade); da je takvim postupanjem Okružnog suda u Beogradu podnosilac ustavne žalbe doveden u neravnopravan položaj sa njegovim kolegama čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen, pa podnosilac smatra da su osporenom presudom povređena njegova navedena ustavna prava. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i “odredi pravičnu naknadu štete, koja je pričinjena u visini manje isplaćene zarade“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 9. februara 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate razlike zarade za period januar 2003. – februar 2006. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 11. jula 2008. godine doneo presudu P. 1107/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužen u Republik u Srbij u – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da na ime razlike zarade za period januar 2003. – maj 2006. godine isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati za tužioca razliku (za period januar 2003. – maj 2006. godine) u doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje; u stavu trećem izreke odlučio o troškovima parničnog postupka ; u stavu četvrtom izreke odlučio o oslobađanju tužioca plaćanja sudskih taksi. Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž.I 3985/09 od 23. septembra 2009. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zhatev tužioca u celosti . U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, istaknuto: da prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac ima prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija i da je zaposlen u MUP Republike Srbije – SUP Kosovska Mitorvica ; da je zarada tužiocu isplaćivana u skladu sa odredbama člana 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima MUP na području AP Kosovo i Metohija i da tužena nije isplaćivala tužiocu zaradu uvećanu za 100%; da je osnovno sporno pitanje među parničnim strankama vezano za tumačenje odredaba Zaključka Vlade Republike Srbije i navedenog Pravilnika, odnosno da li je tužilac i pored toga što mu je isplaćivana uvećana zarada na osnovu Pravilnika imao pravo na isplatu razlike zarade primenom Zaključka Vlade Republike Srbije. Po oceni drugostepenog suda, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnoj situaciji treba primeniti Zaključak Vlade Republike Srbije, koji se primenjuje samo u radnim sredinama u kojima zakonom i opštim aktom nije drugačije određeno , jer bi u suprotnom to imalo za posledicu da iz istog činjeničnog stanja zaposleni dva puta ostvaruje uvećanje plate; da je odredbama Pravilnika o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova na području AP Kosovo i Metohija predviđena posebna naknada za radnike MUP koji žive i rade na naznačenom području; da tužilac ne može istovremeno ostvariti uvećanje plate primenom i Pravilnika i Zaključka; da je stoga prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan .

4. Ustavni sud je, pored ostalog, izvršio uvid u dostavljene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu u predmetima P. 1095/06 i P. 2761/06, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 17. januara 2007. godine doneo presudu P. 1095/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca I.B, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da na ime razlike zarade za period januar 2003. – maj 2006. godine isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati za tužioca razliku (za period januar 2003. – maj 2006. godine) u doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje; u stavu trećem izreke odlučio o troškovima parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3179/07 od 4. jula 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je istaknuto: da je prvostepeni sud nesumnjivo utvrdio da je tužilac radnik tužene i da je raspoređen na radno mesto policajca u Policijskoj stanici Kosovska Mitrovica; da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je tužiocu dosudio naknadu materijalne štete na ime razlike zarade u spornom periodu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i pripadajućim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenog; da shodno Zaključku Vlade Republike Srbije, tužiocu pripada uvećana zarada za 100 %; da, po oceni drugostepenog suda, nisu od bitnog uticaja navodi žalbe da je tužena isplatila zaradu tužiocu shodno odredbama Pravilnika o posebnim naknadama radnicima u Ministarstvu unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da je tim aktom utvrđena posebna naknada za lica koja borave i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, imajući u vidu da zaključci Vlade Republike Srbije uzimaju u obzir zaradu po opštim aktima, u koje spada i navedeni Pravilnik, pa na tako dobijene iznose predviđaju i razliku zarade koju tužilac traži.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 29. novembra 2006. godine doneo presudu P. 2761/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca O. M, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da na ime razlike zarade za period februar 2003. – mart 2006. godine isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati za tužioca razliku (za period februar 2003. – mart 2006. godine) u doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje; u stavu trećem izreke odlučio o troškovima parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 17/07 od 14. februara 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, zauzimajući slično pravno stanovište kao i u prethodno navedenoj drugostepenoj presudi.

5. U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava je 5. oktobra 2010. godine objavio presudu u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije, broj predstavke 47460/07. Predmet je formiran povodom 30 pojedinačnih predstavki aplikanata - zaposlenih kao policajci u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji žive i rade na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Aplikanti su vodili parnične postupke protiv Ministarstva unutrašnjih poslova pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu u kojima su tražili isplatu razlike između dobijenog povećanja plata i onog koje je Vlada odobrila, kao i uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Prvog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili neuspešni u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio, između ostalog, da su važeći domaći propisi sadržani u odluci Ministarstva unutrašnjih poslova usvojenoj 31. januara 2000. godine. Međutim, u sedamdeset tri druge presude, usvojene između 25. januara 2006. godine i 1. oktobra 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je presudio u korist tužilaca, uprkos činjenici da su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na ista pravna pitanja. U obrazloženju presuda u tim drugim predmetima, Okružni sud je utvrdio da su, između ostalog, plate tužilaca morale da se isplaćuju u skladu sa odlukama Vlade Srbije od 24. januara 2000. godine i/ili 17. jula 2003. godine. Dalje je navedeno da su od sedamdeset tri presude, u pedeset slučajeva tuženi uložili revizije Vrhovnom sudu Srbije. U preostala dvadeset tri slučaja, međutim, tuženi nisu uložili navedene vanredne pravne lekove, zbog nemogućnosti da to učine zbog nedovoljne visine novčanog cenzusa tužbenog zahteva. Odlučujući o revizijama, Vrhovni sud je presudio protiv tužilaca, iako sa donekle drugačijim obrazloženjem u poređenju sa obrazloženjem Okružnog suda u Beogradu. Vrhovni sud je posebno utvrdio, između ostalog, da odluka Vlade od 17. jula 2003. godine nije bila direktno primenjiva. Građansko odeljenje Vrhovnog suda je u međuvremenu, 23. septembra 2008. godine, održalo sastanak na kome je trebalo da se reši pitanje odlučivanja u svim predmetima kao što su predmeti podnosilaca predstavki. U zapisniku sa ovog sastanka, konstatovano je, između ostalog, da je u dva predmeta evidentirana 2008. godine, gde su razmatrane revizije, Vrhovni sud zapravo potvrdio odluke nižih sudova donete u korist tužilaca (Rev II 429/08 i Rev 623/08). Međutim, ovaj sastanak je na kraju odložen da bi se sačekao ishod predmeta koji je pokrenut pred Ustavnim sudom Srbije u vezi sa razmatranjem ustavnosti zaključka Vlade usvojenog 17. jula 2003. godine. Ustavni sud je 16. aprila 2010. godine utvrdio da je sporna odluka neustavna. Evropski sud je presudom u navedenom predmetu utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Evropski sud je našao „da iako se određena odstupanja u tumačenju mogu prihvatiti kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema koji je, baš kao i srpski, zasnovan na mreži sudećih i apelacionih sudova koji imaju nadležnost nad određenom teritorijom, u slučajevima podnosilaca predstavki suprotna tumačenja proistekla su iz iste sudske nadležnosti, tj. Okružnog suda u Beogradu, i podrazumevala su dosledno presuđivanje zahteva podnetih od strane mnogih lica u istim situacijama (videti Vinčić i drugi protiv Srbije, stav 56; videti takođe, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine). Dalje je navedeno da je sve to stvorilo stanje trajne neizvesnosti, koje je zauzvrat moralo umanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedna od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava.

6. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, a da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto – obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. je prihvaćena Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, uredi(ti)...(na sledeći način)...:

“1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100 %,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25 %,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003, uvećanu za 30 %,

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovica utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom“.

7. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac prvenstveno ukazuje na različito postupanje Okružnog suda u Beogradu, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude i time doveo podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na njegove kolege čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i u bar dva postupka u kojima su sudili Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu (u predmetima P. 1095/06 i P. 2761/06) utvrđeno da su tužioci zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da oni žive i rade na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, te da su podneli tužbe radi isplate razlike zarade na osnovu navedenog Zaključka Vlade Republike Srbije, Ustavni sud je našao da u ova tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Okružni sud u Beogradu osporenom presudom Gž.I 3985/09 od 23. septembra 2009. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a da je presudama Gž1. 17/07 od 14. februara 2007. godine i Gž1. 3179/07 od 4. jula 2007. godine potvrdio prvostepene presude i pravnosnažno usvojio istovetne tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženjima tih presuda je istaknuto, pored ostalog, da su zarade tužilaca morale biti isplaćivane u skladu sa odlukama Vlade Republike Srbije od 24. januara 2000. godine i/ili 17. jula 2003. godine. Dakle, isti drugostepeni sud je povodom iste činjenične i pravne situacije doneo različite presude, pri čemu je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku bio “neuspešan“, dok su u navedena dva predmeta kolege podnosioca bili “uspešni“ u postavljenim tužbenim zahtevima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovetni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud najviše instance u konkretnom slučaju, u periodu od dve godine i pet meseci doneo različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike zarade u dva slučaja pravnosnažno usvojen, dok je u trećem slučaju istovetni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa navedenog drugostepenog suda u pogledu zaštite prava na uvećanu zaradu suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim pravnim stanovištem Okružnog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične i pravne situacije, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Valja napomenuti da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije i da je u Odluci Ustavnog suda Už-322/2008 već zauzet stav da, različitim odlučivanjem suda najviše pravne instance u više predmeta sa istim činjeničnim i pravnim stanjem, dolazi do povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na rad, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU- 412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije, na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom. S obzirom na to da je ovaj radni spor pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe temelji navode o povredi prava na rad na činjenici da je ostao uskraćen za isplatu posebne naknade koja je utvrđena Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi, u smislu odredaba člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, postupanje po ustavnoj žalbi u ovom delu bilo bespredmetno.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je drugostepeni sud zbog nekog ličnog svojstva podnosioca pogrešno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela iz člana 21. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Uzimajući u obzir da je Odlukom ovog suda IU- 412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije nisu u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom i da je bespredmetno upuštati se u ocenu da li je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na pravično suđenje, jedino može ostvariti objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti