Utvrđena povreda prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog tumačenja dopuštenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo, poništivši rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena. Sud je zauzeo stav da je revizija dopuštena uvek kada drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu, bez obzira na to da li je revident izjavio žalbu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2133/2017
29.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je stavom drugim izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2104/2016 od 8. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav drugi izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2104/2016 od 8. decembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji pod nosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 519/16 od 7. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Vranja je , 13. marta 2017. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2104/2016 od 8. decembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njegova revizija, koju je izjavio protiv drugostepene presude preinačujućeg karaktera sa pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Ističe da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenio da je u ovakvoj procesnoj situaciji dozvoljena revizija samo ako je taj vanredni pravni lek izjavila stranka koja prethodno nije izjavila žalbu protiv prvostepene presude, jer navedena procesna odredba omogućava izjavljivanje revizije uvek kada drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka, bez postavljanja bilo kakvih drugih ograničenja. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, poništi osporeno rešenje i naknadi podnosiocu troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome su doneta osporena rešenja, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. C . je 11. marta 2013. godine podneo Osnovnom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog D. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga na ime zakupnine za poslovni lokal za period decembar 2012. – februar 2015. godine.

Osnovni sud u Vranju je 8. decembra 2015. godine doneo presudu P. 1702/14, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati zakupninu za decembar 2012. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu; u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom dokaznom postupku sud utvrdio da su tužilac, kao zakupodavac, i tuženi, kao zakupac, zaključili 1. juna 2012. godine ugovor o zakupu lokala koji se nalazi u Ulici D. u Vranju, i to na period od tri godine zaključno sa 30. majem 2015. godine uz mesečnu zakupninu od 25.000,00 dinara, koja će se isplaćivati do petog u mesecu za prethodni mesec, a sve radi obavljanja pekarske delatnosti od strane zakupca; da se zakupac obavezao da u navedenom periodu plaća redovno zakupninu, kao i račune za utrošenu električnu energiju i druge komunalne obaveze; da je imajući u vidu iskaz tuženog da je 3. decembra 2012. godine ispraznio lokal i predao ključeve tužiocu, a što su potvrdili i svedoci M. S, T . R . i S . S, prvostepeni sud ocenio da je iseljenjem tuženog raskinut ugovor o zakupu, pa da on nije dužan da tužiocu plati zakupninu do kraja februara 2015. godine, kako je to tužbom traženo; da je tuženi dužan da plati zakupninu za decembar 2012. godine, s obzirom na to da se tuženi nije iselio do kraja novembra i da je već započeo korišćenje lokala u decembru te godine.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Nišu je 7. aprila 2016. godine doneo presudu Gž. 519/16, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakupnine za januar i februar 2015. godine; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava drugog izreke i stavu trećeg izreke tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati zakupninu za period januar 2013. – decembar 2014. godine, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 132.000,00 dinara. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je pobijana prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na isplatu zakupnine za period nakon što mu je tuženi vratio ključeve od lokala; da je odredbom člana 595. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena na koji je zaključen, a da je odredbom člana 124. istog zakona predviđeno da u dvostranim ugovorima, kad jedna strane ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije šta drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim zakonom raskinuti ugovor prostom izjavom volje, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete; da u konkretnom slučaju tuženi nije mogao svojevoljno raskinuti ugovor u decembru 2012. godine, budući da za to nisu bili ispunjeni zakonski uslovi; da je tuženi mogao da raskine ugovor prostom izjavom volje samo ukoliko bi bio onemogućen od strane tužioca kao zakupodavca da koristi lokal ili da su nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje njegove obaveze, tj. promenjene okolnosti iz člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, a što tuženi tokom postupka nije ničim dokazao, iako je isticao da nije mogao uspešno da obavlja pekarsku delatnost zbog koje je i uzeo na korišćenje predmetni lokal; da je presudom Privrednog suda u Leskovcu P. 449/2014 od 9. decembra 2014. godine ovde tužiocu naloženo da ukloni montažni objekat koji je inače predmet ovog ugovora o zakupu i da ta presuda predstavlja razlog za raskid ugovora i pre vremena na koji je ugovor zaključen, i to po samom zakonu, imajući u vidu da je tuženi nakon donošenja ove presude onemogućen kao zakupac da dalje koristi lokal; da izneti pravni zaključak proizlazi iz odredbe člana 580. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da kad se utvrdi da trećem pripada neko pravo koje sasvim isključuje pravo zakupca na upotrebu stvari, ugovor o zakupu se raskida po samom zakonu, a zakupodavac je dužan naknaditi zakupcu štetu; da je ugovor o zakupu, do nastupanja uslova za raskid, proizvodio pravno dejstvo i da je stoga tuženi bio u obavezi da redovno izmiruje zakupninu, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženog da plati dug za zakupninu i za period od januara 2013. do decembra 2014. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je 8. decembra 2016. godine doneo osporeno rešenje Rev. 2104/2016, kojim u stavu prvom izreke nije prihvatio da se o reviziji tuženog odluči kao izuzetno dozvoljenoj, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu pod opštim uslovima. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba u ovoj parnici podneta 11. marta 2013. godine i da je tužilac podneskom od 27. februara 2015. godine preinačio tužbu tako što je tražio da mu tuženi na ime zakupnina isplati ukupan iznos od 675.000,00 dinara; da se revizijom pobija drugostepena preinačujuća presuda kojom je tuženi obavezan da na ime zakupnina isplati tužiocu ukupan iznos od 625.000,00 dinara, te da prema odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je na dan preinačenja tužbe 40.000 evra iznosilo 4.813.124,00 dinara, pa da vrednost pobijenog dela drugostepene presude ne prelazi novčani cenzus za izjavljivanje revizije, zbog čega je ovaj vanredni pravni lek nedozvoljen; da prema dopuni zaključaka Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednicama održanim 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, revizija nije uvek dozvoljena po članu 403. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine u slučaju preinačenja prvostepene presude od strane drugostepenog suda, već samo u situaciji kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene presude protiv koje nije izjavila žalbu njeno pravo uskraćeno ili umanjeno; da je tuženi u konkretnom slučaju izjavio žalbu protiv prvostepene presude, te da Vrhovni kasacioni sud smatra da revizija nije dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 403. st. 2. i st. 3. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je počeo da se primenjuje od 1. februara 2012. godine, propisano je da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je počeo da se primenjuje 31. maja 2014. godine, promenjene su odredbe člana 403. st. 2. i st. 3. navedenog procesnog zakona tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je to posebnim zakonom propisano, ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbama člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku je propisano da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac osporava revizijsko rešenje isključivo u delu u kome je odbačena kao nedozvoljena njegova revizija izjavljena pod opštim uslovima protiv drugostepene presude i da svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava zasniva na konstataciji da je Vrhovni kasacioni sud pogrešnim tumačenjem odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine onemogućio podnosioca da se o njegovom vanrednom pravnom leku odluči u meritumu. U konkretnom slučaju, sud najviše instance je u stavu drugom izreke osporenog rešenja odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 519/16 od 7. aprila 2016. godine, ocenjujući da je revizija protiv preinačujuće drugostepene presude dozvoljena samo u slučaju ukoliko revident prethodno nije koristio žalbu. U navedenom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je revizija u skladu sa odredbom člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine dozvoljena uvek protiv drugostepene presude preinačujućeg karaktera, kako u slučaju kada je drugostepeni sud u potpunosti preinačio prvostepenu presudu, tako i u slučaju kada je sud po žalbi samo delimično preinačio prvostepenu presudu, a kao što se desilo u parnici u kojoj je doneto osporeno rešenje.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 11. marta 2013. godine, te da se na ovaj obligacionopravni spor primenjivao Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine. Kada je reč o odredbama kojima se uređuje pitanje dozvoljenosti revizije, Ustavni sud ističe da je inicijalnim odredbama člana 403. st. 2. i st. 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano, te da ovaj vanredni pravni lek nije dozvoljen u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ustavni sud dalje ukazuje da su odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koje su na predmetni parnični postupak počele da se primenjuju 31. maja 2014. godine, promenjene navedene odredbe tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena i ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka, dok je istovremeno uveden i nov revizijski cenzus od 40.000 evra. Dakle, zakonodavac je na osnovu noveliranih odredaba ustanovio posebne osnove za izjavljivanje revizije kod kojih je bez uticaja vrednost predmeta spora, koja je u dugogodišnjoj zakonodavnoj praksi bila presudan kriterijum za dozvoljenost navedenog vanrednog pravnog leka. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je važeći procesni zakon, pored toga što je uvažio postojanje drugih propisa koji u formi lex specialis omogućavaju izjavljivanje revizije (npr. Porodični zakon, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o javnom informisanju i medijima itd.), uveo parničnim strankama pravo na vanredni pravni lek u dve specifične procesne situacije. Imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud uporište za donošenje osporenog rešenja Rev. 2104/2016 od 8. decembra 2016. godine našao u odredbi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, Ustavni sud je zaključio da je navedena odredba omogućila pravo na reviziju stranci protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda. Na taj način je omogućeno stranci pravo na pravno sredstvo protiv drugostepene presude koja je dijametralno različita od prvostepene presude, a što je u skladu i sa odredbom člana 36. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, Ustavni sud nalazi da zakonodavac nije napravio bilo kakvu procesnu razliku u pogledu dozvoljenosti revizije u odnosu na vrstu preinačujuće drugostepene presude koja je predmet pobijanja. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je revizija prema odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine dozvoljena protiv svih drugostepenih presuda preinačujućeg karaktera, izuzev sporova u kojima je zakon izričito isključio mogućnost izjavljivanja revizije i drugostepenih presuda kojima je izvršeno preinačenje prvostepene presude isključivo u delu o troškovima postupka ili kamati kao sporednom potraživanju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Vranju doneo presudu P. 1702/14 od 8 . decembra 2015. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga tako što mu je dosudio zakupninu samo za prvi mesec za traženi period (decembar 2012. godine). Prvostepeni sud je obrazloženje ove presude zasnovao na pravnoj oceni da su se predajom ključeva tužiocu i ispražnjenjem lokala od strane podnosioca ustavne žalbe kao zakupca stvorili uslovi za raskid ugovora o zakupu lokala, pa da je podnosilac dužan da plati dug jedino za decembar 2012. godine i da stoga ne postoji pravni osnov na strani tužioca za isplatu duga za dalji vremenski period, zaključno sa februarom 2015. godine. Iz navedenog proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe u najvećem delu uspeo sa svojim zahtevima u prvostepenom postupku. Ustavni sud je dalje konstatovao da je Apelacioni sud u Nišu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, presudom Gž. 519/16 od 7. aprila 2016. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao podnosioca ustavne žalbe da isplati zakupninu tužiocu ne samo za decembar 2012. godine, već i za ceo period od januara 2013. do decembra 2014. godine. Postupajući drugostepeni sud je u konkretnom slučaju izneo potpuno oprečnu pravnu ocenu o momentu kada su ispunjeni zakonski uslovi za raskid ugovora o zakupu, nalazeći da se pomenuti ugovor prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima nije mogao raskinuti prostom izjavom volje podnosioca ustavne žalbe. Apelacioni sud u Nišu je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe kao zakupac, nakon što je postala pravnosnažna presuda Privrednog suda u Leskovcu P. 449/2014 od 9. decembra 2014. godine kojom je ovde tužilac obavezan da ukloni objekat koji je bio predmet ugovora o zakupu, onemogućen da dalje upotrebljava stvar i da se stvorio razlog za raskid ugovora po sili zakona, u smislu odredbe člana 580. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Nišu u odnosu na Osnovni sud u Vranju izneo različitu ocenu o momentu kada su ispunjeni zakonski uslovi za raskid ugovora o zakupu, a što je posledično dovelo i do drugačije odluke o tužbenom zahtevu tužioca tako što mu je dosuđena zakupnina praktično za ceo traženi period, ne računajući januar i februar 2015. godine, kada ugovor o zakupu, po nalaženju drugostepenog suda, nije više proizvodio pravno dejstvo. Iz iznetog sledi da je drugostepeni postupak imao potpuno drugačiji ishod po parnične stranke tako što je tužilac u najvećem delu uspeo u parnici sa svojim tužbenim zahtevom, dok je obaveza podnosioca ustavne žalbe na isplatu zakupnine usled preinačenja prvostepene presude uvećana za skoro ceo utuženi period.

Polazeći od svega iznetog, a posebno imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe podneo reviziju protiv drugostepene presude preinačujućeg karaktera koja je po njega imala dijametralno različit ishod u odnosu na prvostepenu presudu, Ustavni sud smatra da se pravni stav Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije podnosioca ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Ovakva pravna ocena suda najviše instance je, po oceni Ustavnog suda, posledično dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, budući da je podnosilac lišen mogućnosti da u postupku instancione kontrole traži ispitivanje zakonitosti preinačujuće presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 519/16 od 7. aprila 2016. godine. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u tom delu, sa glasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud smatra da se štetne posledice utvrđene povred e prava na pravno sredstvo mogu otkloniti jedino poništajem stava drugog izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2104/2016 od 8. decembra 2016. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 519/16 od 7. aprila 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je poništio osporeno rešenje u ovoj ustavnopravnoj stvari i da će revizija podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, to Ustavni sud nije posebno ispitivao navode podnosioca o povredi drugih ustavnih prava i načela u predmetnom parničnom postupku.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema osnova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored mnogih drugih, Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r

Utvrđena povreda prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog tumačenja dopuštenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti