Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora, zasnovane na posebno teškim okolnostima krivičnog dela i složenosti postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Živanova iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Miroslava Živanova izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 210/09 od 8. oktobra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2817/09 od 19. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Živanov iz Pančeva podneo je Ustavnom sudu 18. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Ljubiše Kesića, advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 210/09 od 8. oktobra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 2817/09 od 19. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 33. st. 4. i 5. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da prilikom donošenja osporenih rešenja o produženju pritvora sudovi nisu dali dovoljne i individualizovane razloge o neophodnosti da se radi daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka podnosilac ustavne žalbe može i dalje zadržati u pritvoru; da nije naveden nijedan razlog zbog kojeg bi produženje pritvora prema podnosiocu bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka; da su još u istražnom postupku isključeni razlozi za produženje pritvora, prestankom mogućeg uticaja na svedoke; da podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu bili obavešteni o sednici veća drugostepenog suda na kojoj se odlučivalo o žalbi na rešenje o produženju pritvora, te da mu je stoga onemogućeno da ističe dokaze u svoju korist prilikom odlučivanja o pritvoru.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređena gore navedena Ustavom zajemčena prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Okružnim sudom u Zrenjaninu vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 104/08 od 28. avgusta 2008. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio dva produžena krivična dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1. tačka 3) u vezi sa čl. 33, 34. i 61. Krivičnog zakonika i krivično delo iz člana 27. stav 2. u vezi sa stavom 1. Zakona o sprečavanju pranja novca. Optužnicom su obuhvaćena još tri lica zbog ukupno dva produžena krivična dela zloupotreba službenog položaja, tri krivična dela zloupotreba službenog položaja i krivično delo iz člana 27. stav 2. u vezi sa stavom 1. Zakona o sprečavanju pranja novca.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 31. marta 2008. godine, na osnovu rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Kri. 134/08 od 2. aprila 2008. godine.

Tokom trajanja krivičnog postupka, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 210/09 od 8. oktobra 2009. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno „da se uvidom u spise utvrđuje da postoji dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da su okrivljeni na način opisan u optužnici Okružnog javnog tužilaštva iz Zrenjanina izvršili krivična dela za koja se terete, pri čemu osnovana sumnja proizlazi iz prikupljene dokumentacije priložene u spisima, iskaza saslušanih svedoka, nalaza Zavoda za sudska veštačenja, a delom iz odbrane okrivljenih“. Dalje je navedeno „da su okrivljeni M.A. i J.Š. osnovano sumnjivi da su kao lica koja imaju status odgovornih lica u preduzećima koja postoje u sistemu kompanije „Agroživ“ a.d. Pančevo, a okrivljeni Z.P. kao direktor kompanije, doprineli da okrivljeni Miroslav Živanov i ostali suvlasnici steknu višemilionske iznose materijalne koristi u vidu podignutih dividendi u sveukupnom iznosu od preko 1,5 milijardi dinara, pri čemu je okrivljeni Miroslav Živanov osnovano sumnjiv da je podstrekao 20 lica na izvršenje ukupno 17 krivičnih dela i da je njegovim radnjama imovina više društvenih preduzeća prešla u svojinu kompanije „Agroživ“ čiji je on većinski vlasnik“. Iz iznetog, Okružni sud u Zrenjaninu zaključuje „da, imajući u vidu da je za krivična dela za koja se okrivljeni terete zaprećena kazna preko deset godina zatvora, pri čemu posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela, a tu se misli na visinu stečene protivpravne imovinske koristi od 1,5 milijardi dinara, kao i stečenu dividendu u višemilionskom iznosu, opravdavaju potrebu da okrivljeni i dalje borave u pritvoru, budući da iste daleko prevazilaze uobičajene okolnosti kod vršenja ovakvih i sličnih krivičnih dela“.

Vrhovni sud Srbije je 19. oktobra 2009. godine, odlučujući o žalbama na prvostepeno rešenje, doneo osporeno rešenje Kž. II 2817/09 u kome je ocenio da je prvostepeni sud pravilno produžio pritvor okrivljenima po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, navodeći „da je za ovaj zaključak prvostepeni sud u pobijanom rešenju dao jasne i dovoljne razloge prihvatljive i za Vrhovni sud, kako u pogledu postojanja osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 1. i 3. Krivičnog zakonika i dr, koja su im optužnicom stavljena na teret i bliže označena u pobijanom rešenju za svakog od navedenih okrivljenih, uz označavanje dokaza (strana četiri stav drugi) kojima je postojanje iste utvrđeno i na kojima se zasniva optužni akt protiv okrivljenih, tako i u pogledu konkretnih uslova za produženje pritvora po navedenom osnovu, koji se tiču zaprećene kazne za krivična dela u pitanju (zatvor preko 10 godina) i postojanja posebno teških okolnosti dela za koje je prvostepeni sud pravilno našao da opravdavaju produženje pritvora okrivljenima“. Takođe, Vrhovni sud Srbije je naveo „da se te okolnosti prema razlozima pobijanog rešenja odnose na protivpravnu imovinsku korist koja je prema navodima optužbe pribavljena suvlasnicima Kompanije AD „Agroživ“, među kojima su i okrivljeni Miroslav Živanov i Z.P, radnjama ovih okrivljenih i pribavljanje koje koristi je omogućeno i radnjama okrivljenih J.Š. i M.A, sve na način kako je predstavljeno u činjeničnom osnovu optužnice i u obrazloženju pobijanog rešenja (strana četiri, stav treći), i to koristi u višemilionskom iznosu koji znatno prevazilazi iznos predviđen stavom 3. člana 359. Krivičnog zakonika kao kvalifikatorni za postojanje tog dela, što i jeste razlog dovoljan da opravda produženje pritvora okrivljenima u ovoj fazi postupka (glavni pretres), po osnovu težine optužbe, koji stoga, suprotno žalbenim navodima, ne protivureči zahtevu po kojem se pritvor kao mera ograničenja slobode pojedinca određuje kad je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka“. Konačno, Vrhovni sud Srbije ističe „da ne stoji tvrdnja žalilaca o propustu suda da prilikom donošenja pobijanog rešenja obavesti okrivljene i branioce i sasluša okrivljene po odredbi člana 142a stav 1. ZKP, koja obaveza postoji samo prilikom određivanja pritvora“.

4. Odredbom člana 30. stav 1. Ustava zajemčeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i da ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.) i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom; da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru; da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.stav 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Članom 142a ZKP u tački 1) propisano je da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog i da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika.

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja, te da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. stav 1. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 30. stav 1. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava i citiranih odredaba ZKP, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 141. stav 1. i člana 142. stav 1. ZKP, utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.

Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da, dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Sledom navedenog, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. st. 1. i 2. Ustava. Ovim ustavnim odredbama utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je, polazeći, sa jedne strane, od navedenih opštih principa i, sa druge strane, od okolnosti koje se odnose na konkretan slučaj, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio dva produžena krivična dela - zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju, za koje delo je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina i krivično delo iz člana 27. stav 2. u vezi sa stavom 1. Zakona o sprečavanju pranja novca. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bio ispunjen prvi od propisanih uslova za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe po osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, a koji se odnosi na visinu zaprećene kazne za krivično delo za koje postoji osnovana sumnja da ga je okrivljeni izvršio. Stoga je u daljem toku postupka Ustavni sud ispitivao da li osnoreni akti sadrže relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora po ovom zakonskom osnovu i da li je nadležni sud pokazao posebnu hitnost u vođenju postupka.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 210/09 od 8. oktobra 2009. godine je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je kao suvlasnik u sistemu kompanije „Agroživ“ AD Pančevo stekao višemilionske iznose materijalne koristi u vidu podignutih dividendi u sveukupnom iznosu od preko 1,5 milijardi dinara, kao i da je osnovano sumnjiv da je podstrekao 20 lica na izvršenje ukupno 17 krivičnih dela i da je njegovim radnjama imovina više društvenih preduzeća prešla u svojinu kompanije „Agroživ“ čiji je on većinski vlasnik. Iz iznetog je Okružni sud u Zrenjaninu zaključio da osnovana sumnja u pogledu visine stečene protivpravne imovinske koristi od 1,5 milijardi dinara i stečene dividenda u višemilionskom iznosu predstavljaju posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret, jer daleko prevazilaze uobičajene okolnosti kod vršenja ovakvih i sličnih krivičnih dela, te je stoga neophodno da se podnosiocu ustavne žalbe pritvor produži. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Vrhovni sud Srbije u osporenom drugostepenom rešenju ocenio jasnim, dovoljnim i prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, Okružni sud u Zrenjaninu i Vrhovni sud Srbije osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupili u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Okružni sud u Zrenjaninu i Vrhovni sud Srbije su svoje odluke argumentovano obrazložili, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, sve posebno teške okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 5) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su „relevantni“ i „dovoljni“ i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do donošenja osporenog drugostepenog rešenja 19. oktobra 2009. godine, nalazio u pritvoru jednu godinu, šest meseci i 19 dana, računajući od 31. marta 2008. godine, kada je lišen slobode.

U navedenom periodu je protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica sprovedena istraga zbog ukupno četiri produžena krivična dela zloupotreba službenog položaja, tri krivična dela zloupotreba službenog položaja i dva krivična dela iz člana 27. stav 2. u vezi sa stavom 1. Zakona o sprečavanju pranja novca. Nakon sprovedene istrage, koja je trajala nešto više od četiri meseca, optužnica je podignuta 28. avgusta 2008. godine. U vreme donošenja osporenih rešenja krivični postupak je bio u fazi glavnog pretresa. Imajući u vidu da se krivični postupak sprovodi protiv četiri okrivljena lica zbog više krivičnih dela u produženom trajanju, pri čemu se samom podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret osnovana sumnja da je podstrekao čak 20 lica na izvršenje 17 krivičnih dela, Ustavni sud je, polazeći od očigledne složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koja treba da budu raspravljena, ocenio da je dosadašnji tok ovog postupka u skladu sa zahtevima efikasnog postupanja u pritvorskim predmetima.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da je redovni sud u osporenom rešenju naveo “relevantne“ i „dovoljne“ razloge zbog kojih smatra da je zadržavanje okrivljenog u pritvoru neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa naročitom hitnošću.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

6. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je „prekoračen razumni rok trajanja pritvora“, Ustavni sud je nedvosmisleno utvrdio da se istaknuta povreda odnosi na član 31. st. 1. i 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ove navode podnosioca ustavne žalbe cenio kroz pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

7. Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe da on i njegov branilac nisu bili obavešteni o sednici veća drugostepenog suda na kojoj se odlučivalo o žalbi na rešenje o produženju pritvora, te da mu je stoga onemogućeno da ističe dokaze u svoju korist prilikom odlučivanja o pritvoru, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo iz člana 33. st. 4. i 5. Ustava. Međutim, polazeći od sadržine osporenih prava iz navedenog člana Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se izneti razlozi ne mogu dovesti u vezu sa ustavnim odredbama na koje se podnosilac pozvao, već da se zapravo odnose na pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud podseća da je kontradiktorno usmeno ročište prema članu 5. stav 4. Konvencije uvek potrebno u slučajevima gde je početno pritvaranje izvršeno prema članu 5. stav 1. (v) (videti presudu u predmetu Assenov i drugi protiv Bugarske, broj 24760/94 od 28. oktobra 1998. godine, stav 162.), kao i da, čak i u slučaju da je sporni pritvor odredio sud, ne lišava pritvoreno lice prava da se naknadno postupak preispita u skladu sa članom 5. stav 4. Konvencije, ako osnovne procesne garancije, kao što je usmeno ročište, nisu poštovane u početku (videti presudu De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, broj 2832/66, 2835/66 i 2899/66 od 18. juna 1971.).

Kako su u konkretnom slučaju osporena rešenja kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, to nije od značaja što pri ovoj kontroli pritvora podnosilac nije ponovo saslušan, jer takva obaveza kod donošenja rešenja o produženju pritvora nije propisana Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti