Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja parničnog postupka od 13 godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, dodeljuje naknadu štete podnositeljki i odbacuje deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4059/06 (prvobitno P. 2083/02), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55190/10 , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K . iz Beograda je, 15. marta 2016 . godine, preko punomoćnika R. M , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9010/15 od 10. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Navodima ustavne žalbe se, pre svega , osporava rešenje kojim je „posle sedam godina“ dozvoljeno ponavljanje postupka i ukinuta klauzula pravnosnažnosti prvostepenog rešenja od 2. aprila 2007. godine kojom je tužbeni zahtev tužioca protiv tužene – ovde podnositeljke ustavne žalbe bio odbijen u celosti , te, po shvatanju podnositeljke, osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je posle 13 godina „utvrđeno nestvarno smetanje državine“ i odbijen zahtev za uspostavljanje pređašnjeg stanja nema drugu svrhu osim naplate nesrazmernih troškova postupka, doneta odluka je nezakonita, a tužiocu su iako je uspeo sa 50% zahteva dosuđeni svi troškovi. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da je osporeni parnični postupak trajao trinaest godina, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud preinači osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i odbije zahtev tužbe u celosti uz obavezu naknade svih troškova postupka u korist podnositeljke, te da dosudi podnositeljki naknadu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednost na ime nerazumno dugog vođenja postupka. Predlaže se i donošenje privremene mere zabrane naplate dosuđenih troškova u korist tužioca do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55190/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. N . iz Beograda je 9. jula 2002. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene – ovde podnositeljke ustavne žalbe radi smetanja poseda.

Tužba je dostavljena tuženoj na odgovor 20. decembra 2002. godine.

Nakon toga, do donošenja prve prvostepene odluke 7. jula 2005. godine Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao 15 ročišta (26. decembra 2002, 4. marta, 11. aprila, 30. aprila, 16. maja, 17. juna, 26. septembra i 25. novembra 2003, 23. aprila, 8. septembra i 20. oktobra 2004. godine, te 8. februara, 24. marta, 6. juna i 7. jula 2005. godine), od kojih nije održano osam ročišta.

Ročište zakazano za 26. decembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kada je konstatovano da je tužena 16. decembra 2002. godine dostavila sudu protivtužbu i podnesak koji su uručeni punomoćniku tužioca, ali da nije dostavila kopiju priloga uz podnesak za protivnu stranku, što joj je naloženo da učini. Ovaj nalog je ponovljen sudskom naredbom od 25. novembra 2003. godine.

Tri od navedenih ročišta nisu održana iz razloga na strani suda (sprečenost postupajućeg sudije ili nedostatak procesnih pretpostavki), dok se neodržavanje pet ročišta može staviti na teret tužene, odnosno ne može se staviti na teret suda. Naime, ročišta zak azana za 30. april i 16. maj 2003. godine nisu održana jer nije pristupio uredno pozvan punomoćnik tužene; ročište 8. septembra 2004. godine zbog toga što sud nije dozvolio zastupanje punomoćniku tužene kome je bila izrečena mera brisanja iz imenika advokata u trajanju od dve godine. Dostavljanje poziva tuženoj za ročište zak azano za 20. oktobar 2004. go dine prvostepeni sud nije mogao da izvrši na poznatoj adresi, te je izvršio proveru adres e tužene kod Ministarstva unutrašnjih poslova, a nakon neuspelog dostavljanja dopisa od 16. novembra 2004. godine kojim je pozvao tuženu da se izjasni ko će je ubuduće zastupati u parnici i poziva za ročište zakazano za 8. februar 2005. godine, izvršio je dostavljanje na istoj adresi preko Ministarstva unutrašnjih poslova 13. februara 2005. godine .

Na ročištu 24. marta 2005. godine, prvostepeni sud je odlučio da izdvoji protivtužbu i zavede je kao poseban predmet.

Tužena je dostavila sudu odgovor na tužbu 20. aprila 2005. godine.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred drugim postupajućim sudijom, koji je održao dva ročišta (6. juna i 7. jula 2005. godine) na kojima je saslušao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka, izveo dokaz e čitanjem sudskih zapisnika i pismenih dokaza i zaključio glavnu raspravu. Do tada, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem dva svedoka i uviđajem na licu mesta.

Treći opštinski sud u Beogradu je, rešenjem P. 2083/02 od 7. jula 2005. godine , usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužena oduzela tužiocu mirnu i zakonitu državinu tavana iznad svoje zgrade (stana) u Š. ulici broj 113 u Beogradu, na taj način što je zazidala jedini otvor za ulazak na tavan, koji se nalazio na tavanu kuće tužene, a kroz koji je tužilac stizao na tavan svoje kuće (stav prvi izreke rešenja), obavezao tuženu da tužiocu vrati mirnu i nesmetanu državinu predmetnog tavana , i to na taj način što će na kalkanskom zidu svoje zgrade postaviti otvor (vrata) za izlazak na tavan na mestu gde se isti i nalazio pre učinjenog smetanja bliže opisanog u stavu prvom ovog rešenja (stav drugi izreke) i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 66.550 dinara (stav treći izreke rešenja). Rešenje je dostavljeno punomoćniku tužene 30. decembra 2005. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja, tužena je podnela žalbu 5. januara 2006. godine.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1641/06 od 24. oktobra 2006. godine ukinuo prvostepeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2083/02 od 7. jula 2005. godine i spise vratio prvostepenom sudu na ponovni postupka, jer je našao da je ožalbeno rešenje doneto uz bitnu povredu Zakona o parničnom postupku i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su dva ročišta (5. marta i 2. aprila 2007. godine) i izveden je dokaz saslušanjem svedok a - veštaka V. M.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4059/06 od 2. aprila 2007. godine odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti kao neosnovan i obavezao tužioca da tuženoj nakna di troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 91.700 dinara.

Postupajući sudija je dana 25. jula 2007. godine konstatovao da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 9. jula 2007. godine i naložio arhiviranje predmeta.

Punomoćnik tužioca je 22. oktobra 2007. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka sa zahtevom za ukidanje klauzule pravnosnažnosti, navodeći da ni on, ni tužilac lično, nisu primili prvostepeno rešenje, te tužilac nije mogao da izjavi žalbu protiv istog.

O predlogu se raspravljalo na ročištima pred prvostepenim sudom 20. juna i 7. jula 2008. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu, rešenjem P. 4059/06 od 7. jula 2008. god ine, nije dozvolio ponavljanje pos tupka okončanog pravnosnažnim rešenjem P. 4059/06 od 2. aprila 2007. godine. Rešenje je dostavljeno punomoćniku tužene 8. januara 2010. godine, a punomoćniku tužioca 23. aprila 2010. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 7. maja 2010. godine.

Viši sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 19650/10 od 20. aprila 2011. godine , ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4059/06 od 7. jula 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogr adu na ponovni postupak. Rešenje sa spisima predmeta je dostavljeno Prvom osnovnom sudu u Beogradu 4. jula 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu, novi postupajući sudija, je zakazao ročište za 21. maj 2014. godine, koje na molbu punomoćnika tužioca nije održano jer nije mogao da stupi u kontakt sa tužiocem, a pri tome je stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem prvostepenog suda od 30. maja 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 55190/10 od 8. jula 2014. godine ukinuo klauzulu pravnosnažnosti na rešenju Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4059/06 od 2. aprila 2007. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja tužena je izjavila žalbu 31. jula 2014. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7335/14 od 29. januara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 55190/10 od 8. jula 2014. godine. Rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilje 12. marta 2015. godine.

Nakon toga, tužilac je, 17. aprila 2015. Godine, izjavio žalbu protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4059/06 od 2. aprila 2007. godine. Tužena je odgovorila na žalbu tužioca podneskom od 26. avgusta 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je, osporenim rešenjem Gž. 9010/15 od 10. decembra 2015. godine , preinačio stav prvi izreke rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4059/06 od 2. aprila 2007. godine tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužena oduzela tužiocu mirnu i zakonitu državinu tavana iznad svoje zgrade (stana) u Š . ulici broj 113 u Beogradu, na taj način što je zazidala jedini otvor za ulazak na tavan, koji se nalazio na tavanu kuće tužene, a kroz koji je tužilac stizao na tavan svoje kuće (stav prvi izreke), odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio stav drugi izreke ožalbenog rešenja (stav drugi izreke) i preinačio stav treći izreke ožalbenog rešenja i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog u ukupnom iznosu od 289.500 dinara. U obrazloženju rešenja se navodi da su, po oceni V išeg suda u Beogradu, ispunjeni uslovi iz člana 380. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) koji treba primeniti u ovom sporu (u tekstu greškom navedeno člana 394. tačka 3.), za preinačenje stava prvog izr eke osporenog rešenja, jer je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak da nema protivpravnosti u radnjama tužene, a pre sudu je zasnovao upravo na toj činj enici. U obrazloženju rešenja se daju detaljni razlozi za ovaj stav, kao i za stav da je restitucija u konkretnom slučaju nemoguća zbog čega je odbijena žalbu tužioca u odnosu na stav drugi izreke ožalbenog rešenja. U istom obrazloženju se takođe navodi da kako je stavom prvim izr eke ovog rešenja preinačen stav prvi izreke osporenog rešenja i usvoj en zahtev tužioca, pri čemu je odbijena ža lba tužioca samo u odnosu na restituciju, odnosno vraćanje u pređašnje stanje, i to zbog nemogućnosti restitucije, zbog donetog pravnosnažnog rešenja nadležnog Odeljenja opštine Vračar od 22. novembra 2004. godine, Viši sud u Beogradu je primenom čl. 149 . i 150. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u stavu trećem izreke kojim je obavezao tuženu da tuži ocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 289.50 0 dinara, koji predstavljaju nužne izdatke bliže navedene u obrazloženju, sve odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi koja je važila u vreme presuđenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); odredbama člana 149. je propisano da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.), da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.), da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3); odredbama člana 150. je propisano da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bi li potrebni radi vođenja parnice i da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, od lučuje sud ceneći sve okolnosti (stav 1.) i da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (stav 2.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je za podnositeljku ustavne žalbe osporeni parnični postupak započeo dostavljanjem tužbe 20. decembra 2002. godine, a da je postupak okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu 10. decembra 2015. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe kao tuženu trajao 13 godina , što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka .

Podnositeljka je , međutim, sama u značajnijoj meri doprinela trajanju osporenog postupka, pre svega trajanju prvostepenog postupka do donošenja prvog prvostepenog rešenja u ovom sporu 7. jula 2005. godine . Naime, tri ročišta su odložena iz razloga na strani punomoćnika podnositeljke (30. aprila 2003, 16. maja 2003. i 8. septembra 2004. godine), dva ročišta jer sud nakon zabrane zastupanja punomoćniku podnositeljke nije mogao da uruči podnositeljki pozive (za 20. oktobar 2004. godine i 8. februar 2005. godine) i naloge za izjašnjenje u pogledu zastupanja na poznatoj adresi , a podnositeljka je odgovorila na tužbu tek 20. aprila 2005. godine, tj. dve godine i četir i meseca nakon dostavljanja tužbe, što sve govori o u velikoj meri pasivnom i nezainteresovanom odnosu podnositeljke prema ovoj parnici.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka, koji je s obzirom na to da se radi o sporu povodom smetanja državine po svojoj prirodi hitan, dao nadležni sud, i to prvostepeni sud, svojim nedelotvornim i neurednim postupanjem, u kome je bilo više neprihvatljivo dugih perioda potpune neaktivnosti suda. Pre svega, kao što proizlazi iz daljeg toka osporenog postupka, Treći opštinski sud u Beogradu nije izvršio uredno dostavljanje tužiocu drugog rešenja kojim je odlučeno u ovom sporu P. 4069/06 od 2. aprila 2007. godine, te je usledio postupak po predlogu tužioca za ponavljanje postupka sa zahtevom za ukidanje klauzule pravnosnažnosti od 22. oktobra 2007. godine. Rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4059/06 od 7. jula 2008. godine, kojim nije dozvoljeno ponavljanje postupka, dostavljeno je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dve i po godine nakon donošenja (8. januara 2010. godine), a punomoćniku tužioca tri i po meseca kasnije (23. aprila 2010. godine), a Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon vraćanja spisa sa odlukom V išeg suda u Beogradu o ukidanju tog rešenja 4. jula 2011. godine , zakazao ročište tek dve godine i deset i po meseci nakon prijema spisa (21. maja 2014. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4059/06 (prvobitno P. 2083/02), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55190/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koj e su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju postojeću praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe o tome da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9010/15 od 10. decembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično s uđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se ovim navodima pre svega osporava rešenje kojim je ukinuta klauzula pravnosnažnosti prvostepenog rešenja koje nije predmet ustavne žalbe, te izražava nezadovoljstvo odlukom suda o troškovima postupka, dok se odluka o utvrđenom smetanju državine smatra „nezakonitom“. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, kao i za način na koji je primenio odredbe člana 149. stav 3. i člana 150 . Zakona o parničnom postupku prilikom odlučivanja o troškovima postupka, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud ponovo oceni zakonitost i pravilnost osporenog rešenja.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti