Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu prema kolektivnom ugovoru iako rešenje o otkazu nije pobijano

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa. Činjenica da zaposleni nije pobijao rešenje o otkazu ne lišava ga prava da traži isplatu punog iznosa otpremnine predviđene kolektivnim ugovorom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Mijatovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Mijatovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 104/10 od 18. februara 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 104/10 od 18. februara 2010. godine i određuje da Apelacioni sudu u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3556/04 od 25. oktobra 2007. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branka Mijatovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku po žalbi koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 104/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Mijatović iz Beograda je 30. aprila 2010. godine podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 104/10 od 18. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanak radnog odnosa, zajem čenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ust ava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3556/04 od 25. oktobra 2007. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženo preduzeće da mu na ime otpremnine isplati označeni iznos. Prema navodima podnosioca, pogrešno je stanovište Apelacionog suda da tužilac nije mogao zahtevati isplatu otpremnine u skladu sa odredbom člana 62. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a da prethodno nije pobijao rešenje o prestanku radnog odnosa od 9. jula 2003. godine i potvrdu od 21. jula 2003. godine. S tim u vezi, podnosilac je naveo da mu navedenim rešenjem nije utvrđen iznos otpremnine, već mu je samo prestao radni odnos usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, a što nije ni sporno, tako da on nije imao pravni interes da zahteva poništaj tog rešenja. Takođe, naveo je da navedena potvrda ni po formi ni po sadržini nije akt kojim se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama. Podnosilac smatra da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, pogrešno interpretirajući rešenje od 9. jula 2003. godine, pa da je na tako izmenjeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, čime je povredio pravo podnosioca na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i pravo na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac je istakao da mu je zbog dugog trajanja postupka pred drugostepenim sudom, skoro 18 meseci, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da je zbog neblagovremenog odlučivanja o žalbi izgubio pravo na reviziju, čime mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i da naloži nadležnom sudu da donese novu odluku po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da mu prizna pravo na naknadu štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba član a 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3556/04 od 25. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezano je tuženo preduzeće da tužiocu na ime otpremnine isplati iznos od 18.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu evra NBS na dan isplate, sa opredeljenom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezano tuženo preduzeće da tužiocu isplati troškove postupka u označenom iznosu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 104/10 od 18. februara 2010. godine preinačena je presuda Prvog opštinskog sud u P. 3556/04 od 25. oktobra 2007. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženo preduzeće da mu na ime otpremnine isplati iznos od 18.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu evra Narodne banke Srbije na dan isplate, sa opredeljenom kamatom, kao i zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca i obavljao poslove vozača i da mu je na osnovu rešenja tuženog od 9. jula 2003. godine prestao radni odnos usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, uz utvrđeno pravo na isplatu otpremnine, u skladu sa odredbom člana 117. Zakona o radu; da je na osnovu potvrde tuženog od 21. jula 2003. godine utvrđeno da je tuženi, usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena, proglasio tužioca tehnološkim viškom, uz obavezu da mu isplati otpremninu u visini petostrukog iznosa zarade, u roku od 30 dana od dana proglašenja tehnološkim viškom; da je tuženi tužiocu isplatio otpremninu u iznosu od 75.000 dinara koja predstavlja pet mesečnih zarada, a koje su mu isplaćene pre prestanka radnog odnosa; da tužilac nije osporavao pred sudom ni navedeno rešenje, ni potvrdu, na osnovu kojih je proglašen tehnološkim viškom i kojima mu je utvrđena isplata otpremnine u visini petostrukog iznosa zarade; da je odlukom direktora tuženog broj 1002/1 od 8. jula 2003. godine stavljen van snage Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog broj 246 od 26. marta 2003 . godine; da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos 3. marta 1965. godine, a radni odnos mu je prestao 9. jula 2003. godine; da nalazeći da potraživanje tužioca nije zastarelo i da je neosnovan istaknuti prigovor neblagovremenosti tužbe, jer se u konkretnom slučaju ne radi o poništaju rešenja, već o novčanom potraživanju, a da je tuženi svojim Pojedinačnim kolektivnim ugovorom utvrdio veća prava, odnosno veći iznos otpremnine zaposlenima pri prestanku radnog odnosa kao tehnološkom višku te da se tužilac, prihvatanjem petostrukog iznosa na ime otpremnine i potpisivanjem potvrde o prijemu tog iznosa, nije odrekao svog prava na isplatu preostalog iznosa na ime otpremnine u visini utvrđenoj Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke ožalbene presude; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ožalbena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan; da je tužiocu, primenom odredbe člana 117. stav 1. tačka 8) tada važećeg Zakona o radu utvrđeno pravo na otpremninu rešenjem tuženog od 9. jula 2003 . godine i potvrdom od 21. jula 2003. godine u visini petostrukog iznosa zarade, a koji iznos je tužiocu is plaćen; da tužilac nije pobijao ni navedeno rešenje, niti potvrdu, pa su navedeni akt i postal i pravnosnažn i i u sebi sadrže pretpostavku zakonitosti; da je na taj način određena osnovica i način obračuna otpremnine, pa zato tužilac, bez izmene navedenih akata, nije mogao osnovano zahtevati obračun otpremnine, po odredbi člana 56. tačka 8. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog , kojom je propisano da je poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj tim kolektivnim ugovorom , i to 500 evra za svaku godinu radnog staža; da je tužilac propustio rok od 15 dana za podnošenje tužbe i zaštitu svog prava u smislu člana 122. st. 1. i 2. navedenog Zakona o radu, pa je stoga, sud, kod odlučivanja o novčanom potraživanju tužioca radi isplate otpremnine vezan pravnosnažnim rešenjem poslodavca kojim je određen način isp late i visina otpremnine; da se nepodnošenjem tužbe sudu za poništaj rešenja kojim je određena osnov ica i način obračuna otpremnine tužilac saglasio sa iznosom isplaćene otpremnine, zbog čega ne može tražiti isplatu većeg iznosa od onog koji mu je isplaćen u skladu sa na vedenim rešenjem i potvrdom; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tuženi bio u obavezi da primenjuje odredbe svog Pojedinačnog kolektivnog ugovora, pa i u odnosu na visinu otpremnine, te da je taj Pojedinačni kolektivni ugovor bio na snazi još šest meseci i nakon što je obustavljen od izvršenja odlukom direktora od 8. jula 2003. godine, ali da kod već iznetih činjenica, to ostaje bez značaja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2. ); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i , 73/01), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca, bilo je propisano: da p oslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da je, u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu zaposlenom u visini utvrđenoj prema broju godina provedenih u radnom odnosu (član 117. stav 1.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (član 122. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da su podnosiocu u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj pre stanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, kako je podnosiocu radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, u konkretnom slučaju, radni odnos mu je mogao prestati samo pod uslovom da mu bude isplaćena otprem nina utvrđena opštim aktom ili ugovorom u radu, u skladu sa odredbama člana 117. Zakona o radu, koji je tada bio na snazi. Imajući u vidu da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina predviđena Pojedinačnim kolektivnim ugovorom i da zbog toga u zakonom predviđenom rok u nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje podnosioca od prava da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 104/10 od 18. februara 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odnosno na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da nadležan sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3556/04 od 25. oktobra 2007. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 104/10, krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, drugostepeni sud (prvo Okružni sud u Beogradu, a potom Apelacioni sud u Beogradu) je o podnetoj žalbi odlučio u roku od godinu i po dana, što se, po stanovištu ovog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni je imao u vidu činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Međutim, n avedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3 . izreke.

7. Imajući u vidu prethodno navedeno kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, te je u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o pravu na otpremninu prema kolektivnom ugovoru iako rešenje o otkazu nije pobijano

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti