Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro tri godine i dodeljuje naknadu nematerijalne štete. Žalba protiv rešenja o obustavi izvršenja se odbija kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Man ojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Milićevića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Milićevića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu I. 2076/12 povre đeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milivoja Milićevića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 26. decembra 2012. godine i Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu Ipv. I. 10/13 od 1. februara 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Milićević iz Vršca je 2 5. marta 201 2. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , koju je u više navrata dopunjavao, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog o dredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku navedenom u tački 1. izreke, kao i protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 22. stav 1, člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 88. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta izvršna presuda , navodi da je usled selektivne primene zakona od strane izvršnog suda osporenim rešenjima obustavljen postupak izvršenja pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Lebanu P. 788/08 od 18. novembra 2008. godine, kojim je tuženi obavezan da podnosiocu vrati u posed predmetne nepokretnosti. Takođe, podnosilac navodi da mu je u izvršnom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da ja osporeni izvršni postupak trajao skoro tri godine. P olazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, pa je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da mu se nadoknadi materijalna i nematerijalna šteta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog sud a u Lebanu je P. 788/08 od 18. novembra 2008. godine , u stavu prvom izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - VP 5374 Niš i VP 4445/50 Medveđa da mu vrati u posed bliže opisane nepokretnosti po posedovnom listu broj 141 , KO Sponce i da izvrši uklanjanje svih podignutih ili postavljenih objekata i dovođenje nepokretnosti u prvobitno stanje, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U stavu dva izreke ove presude odbijen je preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog za određene nepokretnosti, sve po posedovnom listu broj 141, KO Sponce, kao i uklanjanje svih podignutih ili postavljenih objekata i dovođenje nepokretnosti u prvobitno stanje, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao neosnovan. U stavu tri izreke presude „usvojeno je povlačenje“ eventualnog tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe protiv tužene postavljenog u podnesku od 31. marta 2003. godine, kojim je podnosilac tražio da se tužena obaveže da istom isplati 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do konačne isplate na ime protivvrednosti nepokretnosti upisanih u posedovni list broj 141 , KO Sponce, a koje je tuženi bez pravnog osnova uzeo u posed. U stavu četiri izreke presude obavezan je tuženi da podnosiocu naknadi troškove parničnog postupka u novčanom iznosu od 96.239 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca, 11. avgusta 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije - VP 5374 Niš i VP 4445/50 Medveđa, na osnovu izvršne isprave - presude Opštinskog suda u Lebanu je P. 788/08 od 18. novembra 2008. godine. Isti sud doneo je rešenje I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine , kojim je dozvolio predloženo izvršenje i odredio visinu troškova postupka. Protiv navedenog rešenja o izvršenju, izvršni dužnik je 28. decembra 2010. godine izjavio prigovor. Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 46/11 od 24. februara 2011. godine vratio spise predmeta I. 9181/10 Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu , radi otklanjanja nedostataka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da izvršnom poveriocu i njegovom punomoćniku nije dostavljeno rešenje o izvršenju I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine, te je naloženo da prvostepeni sud otkloni ovaj nedostatak. Zatim je Viši sud u Leskovcu rešenjem Gž. 649/11 od 27. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine.

Sudija Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je dopisima od 18. oktobra 2011. godine naložila VP 5374 Niš da sudu dostavi izveštaj da li je u mogućnosti da u roku od 30 dana postupi po izvršnoj presudi, te da li postoji mogućnost da sa izvršnim poveriocem sklopi sporazum o novčanoj nadoknadi, ako nije u mogućnosti da postupi po navedenoj presudi, te da ukoliko ne postupi po ovom nalogu sud će nastaviti postupak izvršenja. Isti dopis je ponovljen i 29. novembra 2011. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 9181/10 od 11. januara 2012. godine obustavljen je postupak izvršenja po predlogu izvršnog poverioca, jer predmeti izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjena odbrani i bezbednosti državu, ujedno je i ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine. Protiv ovog rešenja izvršni poverilac je izjavio prigovor dana 18. januara 2012. godine. Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem Ipv.I. 30/12 od 23. februara 2012. godine usvojio prigovor izvršnog poverioca i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 9181/10 od 11. januara 2012. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku rešenjem Osnovnog sud a u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 948/2012 od 20. marta 2012. godine obustavljen je postupak izvršenja po predlogu izvršnog poverioca, jer predmeti izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjena odbrani i bezbednosti državu, ujedno je i ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine. Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem Ipv.I. 163/12 od 27. aprila 2012. godine usvojio p rigovor izvršnog poverioca i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 948/2012 od 20. marta 2012. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Sudski izvršitelj Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je u dva navrata 24. maja i 21. juna 2012. godine izašao na lice mesta radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca, ali je samo zapisnički kons tatovao da je naložio prisutnom oficiru da postupi po rešenju o izvršenju, te da je od strane oficira obavešten da ne može da postupi po tom rešenju bez naređenja pretpostavljenog, nakon čega je izvršnom dužniku ostavljen dodatni rok od deset dana da postupi po rešenju o izvršenju.

Dopisom Ministarstva odbrane od 28. juna 2012. godine, navedeno ministarstvo je obavestilo Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu da im nije dostavljeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu Ipv.I. 163/12 od 27. aprila 2012. godine.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem I. 2076/12 od 22. maja 2012. godine dozvolio predloženo izvršenje na osnovu izvršne isprave - presude Opštinskog suda u Lebanu je P. 788/08 od 18. novembra 2008. godine i odredio visinu troškova postupka. Protiv navedenog rešenja o izvršenju, izvršni dužnik je 16. jula 2012. godine izjavio prigovor. Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem I. 2076/12 od 3. avgusta 2012. godine odbacio kao nedozvoljen navedeni prigovor izvršnog dužnika. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je prigovor na rešenje o izvršenju I. 2076/12 od 22. maja 2012. godine nedozvoljen, budući da se radi o istom rešenju o izvršenju koji je sud usvojio pre donošenja rešenja od 22. maja 2012. godine, a na koji je izvršni dužnik izjavio prigovor o kojem je izvršni sud već odlučivao. Nakon toga, Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem Ipv.I. 334/12 od 12. oktobra 2012. godine usvojio prigovor izvršnog dužnika koji je izjavljen na rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 3. avgusta 2012. godine koje je ukinuo i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. Nakon toga, Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem Ipv.I. 441/12 od 10. decembra 2012. godine usvojio p rigovor izvršnog dužnika i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 22. maja 2012. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 26. decembra 2012. godine obustavljen je postupak izvršenja po predlogu izvršnog poverioca, jer predmeti izvršenja ne mogu biti vojni objekti, oružje i oprema namenjena odbrani i bezbednosti državu, ujedno je i stavljeno van snage rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/10 od 22. maja 2012. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je nesporno da su predmetne nepokretnosti svojina izvršnog poverioca i da su na njima postavljeni vojni objekti za potrebe Vojske Srbije na samoj administrativnoj granici sa Autonomnom pokrajinom Kosovom i Metohijom, a koji su namenjeni odbrani i bezbednosti zemlje. Imajući u vidu navedeno, izvršni sud je zaključio da su se, u smislu člana 19. stav 6. i člana 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ostvarili uslovi za obustavu postupka, te da izvršna isprava na kojoj je izvršni poverilac zasnovao svoj predlog za izvršenje nije podobna za izvršenje i to u pogledu predmeta izvršenja.

Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem Ipv.I. 10/13 od 1. februara 2013 . godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 26. decembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale ( član 22. stav 1.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, slobodno (član 88. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da predmeti izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjeni odbrani i bezbednosti države (42. stav 7.).

Odredbom člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan. Odredbom člana 19. stav 6. ovog zakona je propisano da predmeti izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjeni odbrani i bezbednosti države.

Rešenjem Vlade Republike Srbije 05 broj 465-1109/2013 od 12. februara 2013. godine utvrđen je javni interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos nepokretnosti-zemljišta i objekata na zemljištu koji po zakonu mogu biti predmet eksproprijacije, odnosno administrativnog prenosa nepokretnosti, radi izgradnje objekata, koji su u funkciji odbrane zemlje – Kopnena zona bezbednosti, saglasno rešenju o usvajanju Detaljnog urbanističkog plana za 21 lokaciju kontejnerskog tipa u KZB za potrebe 3. Armije, donetog od strane Saveznog ministarstva odbrane – Sektor za građevinsko- urbanističku delatnost, Pov. broj 669-23/01 od 18. februara 2002. godine na nepokretnostima, pored ostalog, i u KO Sponce. Za korisnika eksproprijacije, odnosno administrativnog prenosa nepokretnosti, određuje se Republika Srbija- Ministarstvo odbrane .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak koji je pokrenut 11. avgusta 2010. godine, predlogom za izvršenje podnetim Osnovnom sudu u Leskovcu - Sudska jedinica u Lebanu , okončan, 1. februara 2013. godine, te da je trajao dve godine i sedam meseci .

Navedeno trajanje postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Usta vni sud je našao da podnosilac, kao izvršni poverilac u izvršnom postupku, nije doprineo produžavanju trajanja postupka. Podnosilac je imao legitimni interes da se izvršni postupak okončan u što kraćem roku.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da izvršni sud nije sproveo rešenje o izvršenju, odnosno da je obustavio postupak izvršenja zbog toga što je predmet izvršenja objekat namenjen odbrani i bezbednosti države koji ne može biti predmet izvršenja. Međutim, Ustavni sud smatra da izvršni sud nije postupao efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku. Ovo stoga što su četiri puta bila ukidana rešenj a Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu , i to jedanput rešenje o izvrš enju, dva puta rešenja o obustavi postupka, i jedanput rešenje o odbacivanju prigovora izvršnog dužnika . Takođe, u jednom slučaju , postupajući po prigovoru izvršnog dužnika Viši sud u Leskovcu je vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu , jer izvršnom poveriocu i njegovom punomoćniku nije dostavljeno rešenje o izvršenju I. 9181/10 od 12. avgusta 2010. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu I. 2076/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvar i utvrđivanjem prava podnosioca na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog izvršno g postupka. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koji je podnosilac ustavne žalbe pret rpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa kao pravične naknade . Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu svoju dosadašnju praksu, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu instituta naknade nematerijalne štete.

6. Razmatrajući tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da mu je rešenjima Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 2076/12 od 26. decembra 2012. godine i Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu Ipv. I. 10/13 od 1. februara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjima Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu dao ustavnopravno prihvatljive razloge kada je obustavio osporeni postupak izvršenja . Ovo stoga što je predmet izvršenja bilo uklanjanje svih podignutih ili postavljenih objekata na predmetnoj nepokretnosti , koji su namenjeni odbrani i bezbednosti države, a koji, u smislu člana 19. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , ne mogu biti predmet izvršenja, a samim tim ni izvršna isprava na kojoj je podnosilac ustavne žalbe zasnovao svoj predlog za izvršenje nije podobna za izvršenje.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da izvršna isprava na kojoj je izvršni poverilac zasnovao svoj predlog za izvršenje nije podobna za izvršenje , i to u pogledu predmeta izvršenja, te da u tom smislu ne postoji ni osnov za utvrđivanje naknade materijalne štete.

Pri tom Ustavni sud ukazuje da imajući u vidu da je rešenjem Vlade 05 broj 465-1109/2013 od 12. februara 2013. godine utvrđen ja vni interes za eksproprijaciju, odnosno administrativni prenos predmetne nepokretnosti, radi izgradnje objekata koji su u funkciji odbrane zemlje – Kopnena zona bezbednosti, podnosilac ustavne žalbe bi mogao u drugom postupku tražiti odgovarajuću naknadu za predmetnu nepokretnost koja bi bila predmet eksproprijacije.

8. U vezi ostalih označenih povreda ustavnih prava, na koje ukazuje podnosilac ustavne žalb e u odnosu na osporena rešenja, Ustavni sud je utvrdio:

- da je ustavno jemstvo koje je garantovano odredbom člana 22. stav 1. Ustava obuhvaćeno pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer pravo na sudsku zaštitu predstavlja jedan od standarda prava na pravično suđenje, a kako je , u konkretnom slučaju , utvrđeno da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju da je došlo do povrede načela iz člana 22. stav 1. Ustava;

- da se povrede prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. stav 1. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih rešenja;

- da podnosilac postojanje povrede prava iz člana 58. stav 1 . Ustava, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni s ud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tv rdnju o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava;

- da se odredbom člana 88. Ustava, s obzirom na njen smisao i sadržinu, ne jemče neposredno ljudska prava i slobode, već su samo utvr đeni principi na kojima počiva pravo korišćenja i raspolaganja zemljištem u privatnoj svojini, te se na toj odredbi ne može zasnivati ni ustavnosudska zaštita tog prava putem ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić