Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava prilikom odbijanja statusa ratnog vojnog invalida

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je ocenio da je stav Upravnog suda o nepriznavanju statusa ratnog vojnog invalida zbog pripadnosti Vojsci Republike Srpske Krajine proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. T. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 11787/12 od 31. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 11787/12 od 31. januara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor za boračku i invalidsku zaštitu Gradske uprave grada Beograda broj 58.1-57/2012 od 27. jula 2012. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T. iz Beograda je, 18. marta 2013. godine, preko punomoćnika M. D, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11787/12 od 31. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom zajemčenog prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe od 7. maja 2013. godine ukazao da mu je osporenom presudom suda povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2011. godine podneo Odeljenju za društvene delatnosti - Odsek za boračku i invalidsku zaštitu zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, koji je rešenjem tog organa broj 580-10/2012 od 17. aprila 2012. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 3. maja 2012. godine izjavio žalbu, koja je rešenjem Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor za boračku i invalidsku zaštitu Gradske uprave grada Beograda broj 58.1-57/2012 od 27. jula 2012. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 11787/12 od 31. januara 2013. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom postupku prvostepeni organ utvrdio da je podnosilac ranjen posle 27. aprila 1992. godine, tačnije 23. septembra 1995. godine, iz čega proizlazi da nije lice iz člana 2. stav 1. tačka 5. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, odnosno da nije zadobio oštećenje organizma u oružanim akcijama za očuvanje SFRJ, već je ranjen kao pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine; da je podnosilac bio pripadnik Republike Srpske Krajine, Vojne pošte 9189/9 Erdut i na osnovu uverenja te vojne pošte je ranjen 23. septembra 1995. godine, u Sanskom Mostu u Republici Srpskoj, zbog čega ne ispunjava uslove za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 111/09).

Odredbom člana 2. stav 1. navedenog Zakona propisano je da je borac jugoslovenski državljanin koji je: u ratu vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti radi odbrane suverenosti, teritorije, nezavisnosti i ustavnog poretka Savezne Republike Jugoslavije (tačka 1); učestvovao u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine kao pripadnik srpske i crnogorske vojske (tačka 2)); učestvovao u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu - kao pripadnik Vojske Kraljevine Jugoslavije u ratu od 6. do 17. aprila 1941. godine ili u sastavu savezničkih armija (tačka 3); učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi u Drugom svetskom ratu kao pripadnik partizanskih odreda, Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, odnosno Jugoslovenske armije od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine, u borbi protiv okupatora i njegovih saradnika, odnosno kome je aktivan i organizovan rad u toj borbi priznat u poseban staž u dvostrukom trajanju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (tačka 4); vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (tačka 5).

Navedenim Zakonom je, takođe, propisano: da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. tačka 1); da je ratni vojni invalid i stranac kod koga je nastupilo oštećenje organizma pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tač. 1) i 5) i stav 2. ovog zakona, ako svojstvo ratnog vojnog invalida po tom osnovu ne može ostvariti od strane države (član 5.); da prava po ovom zakonu koja se stiču po osnovu rane, povrede ili ozlede ne zastarevaju (član 72. stav 2.); da osnovna prava utvrđena ovim zakonom ne mogu steći lica koja su prebegla neprijatelju, pobegla iz vojske ili sa vojne dužnosti ili su sarađivala sa neprijateljem, lica koja su se sama ranila ili povredila radi izbegavanja vojne dužnosti, lica osuđena pravnosnažnom sudskom presudom zbog učestvovanja u ratu na strani okupatora ili njegovih pomagača, kao i lica osuđena pravnosnažnom sudskom presudom za ratne zločine (član 74. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje time što je Ž. G. iz Beograda, koji se nalazio u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, priznato svojstvo ratnog vojnog invalida. Takođe je naveo da Upravni sud prilikom odlučivanja o njegovoj tužbi nije cenio ovaj, po njemu, ključni dokaz.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Na osnovu navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud konstatuje sledeće: da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ i kod koga je u vršenju tih dužnosti nastupilo oštećenje organizma najmanje za 20%; da je ratni vojni invalid i stranac kod koga je nastupilo oštećenje organizma pod navedenim okolnostima, ako svojstvo ratnog vojnog invalida po tom osnovu ne može ostvariti od strane države ; da prava po ovom zakonu koja se stiču po osnovu ranjavanja ne zastarevaju, ali da su zakonom propisani slučajevi u kojima se ta prava ne mogu steći; da je zakonom određen samo datum počev od kog su vojne ili druge dužnosti mogle biti vršene u cilju očuvanja suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ; da vršenje navedenih dužnosti nije uslovljeno pripadnošću Vojsci te države.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je pred nadležnim upravnim organima i Upravnim sudom bilo sporno pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe zadobio oštećenje organizma pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tačka 5) Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca.

Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da je pravilan stav upravnih organa da podnosilac ne ispunjava uslove iz člana 3. tačka 1) u vezi člana 2. stav 1. tačka 5) Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, s obzirom na to da je ranjen posle 27. aprila 1992. godine, konkretno 23. septembra 1995. godine, u Sanskom Mostu u Republici Srpskoj, u oružanoj akciji kao pripadnik oružanih snaga Vojske Republike Srpske Krajine, a ne u oružanim akcijama za očuvanje SFRJ.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav Upravnog suda predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Naime, prilikom odlučivanja o zahtevu za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, prvostepeni organ je trebalo da utvrdi: da li je podnosilac ustavne žalbe vršeći dužnosti u oružanoj akciji, preduzetoj posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ, zadobio oštećenje organizma najmanje za 20%; da li je podnosilac ustavne žalbe jugoslovenski državljanin, a ako nije, da li je ostvario ili mogao da ostvari prava po tom osnovu u stranoj državi.

Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stanovište upravnih organa i Upravnog suda da status borca u smislu člana 2. stav 1. tačka 5) Zakona može imati samo pripadnik Vojske SFRJ. Ustavni sud ukazuje da je pripadništvo određenoj vojsci predviđeno kao uslov samo u tač. 2), 3) i 4) navedenog člana Zakona, koje se odnose na učestvovanje u ratovima, dok vršenje dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ, nije uslovljeno pripadnošću Vojsci te države. Ustavni sud, takođe, ukazuje da Zakon sticanje svojstva ratnog vojnog invalida uslovljava time da je telesno oštećenje nastalo vršenjem vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili učestvovanjem u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. člana 2. ovog zakona, s tim što u odredbi stava 1. tačka 5) Zakona nije određen period, već samo datum počev od koga se u smislu ovog zakona smatra da su vojne ili druge dužnosti mogle biti vršene u cilju očuvanja suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ.

Nalazeći da obrazloženje osporenog akta Upravnog suda ne zadovoljava zahteve pravičnosti i da je u tom aktu proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 11787/12 od 31. januara 2013. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor za boračku i invalidsku zaštitu Gradske uprave grada Beograda broj 58.1-57/2012 od 27. jula 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u Odluci Už-4763/2010 od 18. jula 2013. godine (dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

7. U vezi sa istaknutim zahtevom podnosioca od 7. maja 2013. godine, koji se odnosi na utvrđenje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda podnosiocu dostavljena pre 18. marta 2013. godine - kada je izjavljena ustavna žalba.

Imajući u vidu datum podnošenja dopune ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu da je Ustavni sud poništio osporeni pojedinačni akt i da je odredio da Upravni sud ponovo odluči o tužbi podnosioca, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava prilikom odbijanja statusa ratnog vojnog invalida

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti