Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na imovinu podnositeljki zbog nemogućnosti izvršenja pravnosnažne presude. Dosuđena joj je naknada materijalne štete u visini neizvršenog potraživanja. Deo žalbe koji se odnosi na visinu naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9533/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 273/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 273/09 od 27. februara 2009. godine, koji nije isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odbacuje se ustavna žalba V. S. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 181/14 od 20. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 479/14 od 15. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S. iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 25. marta 2015. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4. I. 181/14 od 20. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 479/14 od 15. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenim sudskim odlukama podnositeljki povređena označena ustavna prava jer je odbijen kao neosnovan njen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, preko dosuđenog iznosa od 300 evra a do traženog iznosa od 1.000 evra.

Predložila je: da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u parničnom postupku Opštinskog suda u Čačku P1. 1673/03 i u izvršnom postupku Osnovnog suda u Čačku I. 9533/10 povređena prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava, da utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete u visini od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 273/09 od 27. februara 2009. godine, kao i troškove sastava ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, proizlazi da podnositeljka u suštini osporava rešenje Višeg suda u Čačku i rešenje Vrhovnog kasacionog suda iz razloga što je odbijen njen zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, odnosno preko dosuđenog iznosa od 300 evra, do traženog iznosa od 1.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 273/09 od 27. februara 2009. godine usvojen je predlog za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 1673/03 od 10. septembra 2008. godine kojom su obavezani A.D. „F.“, Čačak, F. „A.“ d.o.o, Čačak, F. „A. p.“ d.o.o, Čačak, F. „S.“ d.o.o, Čačak, F. „A. s.“ d.o.o, Čačak, F. „A. u.“ d.o.o, Čačak, F. „P.“ d.o.o, Čačak i F. „T.“ d.o.o, Čačak, kao izvršni dužnici, da podnositeljki, kao izvršnom poveriocu, isplate na ime manje isplaćene minimalne zarade iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude, sa zakonskom zateznom kamatom, troškovima parničnog postupka i troškovima izvršenja, i to plenidbom i prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnih dužnika na račun izvršnog poverioca, a posredstvom Narodne banke Srbije – Agencije za prinudnu naplatu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. jula 2014. godine Apelacionom sudu u Kragujevcu podnela zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Čačku P1. 1673/03 i predmetu Osnovnog suda u Čačku I. 9533/10, da sud naloži Osnovnom sudu u Čačku da preduzme konkretne mere kako bi se u što kraćem roku okončao izvršni postupak u predmetu I. 9533/10, kao i da joj se odredi primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4. I. 181/14 od 20. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9533/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; u stavu drugom izreke naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke je dosuđena naknada podnositeljki za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke je odbijen, kao neosnovan, zahtev podnositeljke u delu kojim je tražila naknadu preko dosuđenog iznosa od 300 evra, a do traženog iznosa od 1.000,00 evra.

Podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu protiv dela navedenog prvostepenog rešenja kojim joj je odbijen zahtev za naknadu za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku od još 700 evra, odnosno preko dosuđenog iznosa od 300 evra a do traženog iznosa od 1.000 evra.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 479/14 od 15. januara 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, ovde podnositeljke i potvrđeno je prvostepeno rešenje u odbijajućem delu; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je Viši sud u Čačku prilikom dosuđivanja naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku pravilno odredio ovu naknadu na osnovu člana 8b Zakona o uređenju sudova, zaključujući da će se svrha zaštite propisana odredbama čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova postići uz izrečenu meru ubrzanja postupka i dosuđenu naknadu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da se primerena naknada određuje u svakom slučaju posebno i zavisi od složenosti slučaja, ponašanja podnosioca zahteva, postupanja sudova i značaja slučaja za podnosioca zahteva; da je prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac zahteva zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Viši sud u Čačku cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno postupanje nadležnog suda i ukupnu dužinu trajanja postupka; da imajući u vidu da je predlagaču neefikasnim postupanjem izvršnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da u skladu sa načelom hitnog postupanja u najkraćem mogućem roku okonča postupak; da po oceni Vrhovnog kasacionog suda, istovremeno određena naknada od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti, predstavlja pravičnu i primerenu novčanu naknadu nematerijalne štete i meru adekvatnu svim okolnostima ovog slučaja; da se na taj način, pored naloga za ubrzanje postupka, postiže svrha zaštite propisana čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova; da je zbog toga zahtev preko dosuđenog iznosa a do traženog iznosa od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti pravilno odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13) je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v.).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojom je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9533/10, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmatrati svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđenom tom presudom.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 273/09 od 27. februara 2009. godine, koji nisu isplaćeni. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/11 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 181/14 od 20. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 479/14 od 15. januara 2015. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku od još 700 evra, odnosno pored dosuđenog iznosa od 300 evra, do traženog iznosa od 1.000 evra, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini nezadovoljna visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca.

Podnositeljki ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnositeljka može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljki dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada nešto niža u poređenju sa iznosima koje u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 300 evra podnositeljki nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 3. izreke ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 181/14 od 20. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. g. 479/14 od 15. januara 2015. godine, odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.