Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da postupak od četiri godine i devet meseci nije nerazumno dug. Preostali deo žalbe, koji se odnosio na meritum spora, odbačen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Živankov Jerinić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milice Živankov Jerinić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 194/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Živankov Jerinić iz Beograda podnela je 30. aprila 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 194/07 od 30. septembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sad u Gž. 455/10 od 3. marta 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i načela ravnopravnosti svih oblika svojine, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. st. 1. do 3. i člana 86. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 194/07.

U ustavnoj žalbi se navodi da je u konkretnom parničnom postupku pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kao posledica pogrešne primene materijalnog prava usled nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja. Dalje se opisuje tok parničnog postupka i navode konkretne radnje suda koje su, po mišljenju podnositeljke, doprinele nerazumnom trajanju tog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 194/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Milica Živankov, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 8. juna 2005. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv tuženih A.M. i V.M, oboje iz sela Jarak, opština Sremska Mitrovica, kojom je tražila da se obavežu tuženi da poruše deo spornog objekta koji se nalazi na njenoj katastarskoj parceli 1741, KO Jarak i da vrate zemljište u prvobitno stanje.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je 5. avgusta 2005. godine doneo presudu zbog propuštanja, da bi rešenjem od 9. novembra 2005. godine, kojim je po predlogu tuženih dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, navedenu presudu stavio van snage.

Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1084/05 od 30. novembra 2005. godine odbačena je tužba, jer je tužilja u ostavljenom roku nije uredila po nalogu suda. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 155/06 od 6. marta 2007. godine usvojio žalbu tužilje i ukinuo prvostepeno rešenje . U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 194/07.

Do donošenja prvostepene presude, Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je zakazao deset, a održao sedam ročišta za glavnu raspravu i izveo dokaze čitanjem isprava i saslušanjem stranaka, nakon čega je doneo osporenu presudu P. 194/07 od 30. septembra 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 14. novembra 2008. godine, o kojoj je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio osporenom presudom Gž. 455/10 od 3. marta 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je u sprovedenom prvostepenom postupku utvrđeno da je gradnja spornog objekta, koji delimično zahvata katastarsku parcelu čiji je vlasnik tužilja, završena 1994. godine, što kod činjenice da je tužba podneta 8. juna 2005. godine, ukazuje da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužiljino potraživanje zastarelo u smislu odredaba člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS'', broj 115/05). Polazeći od navedenih odlučnih činjenica, drugostepeni sud je ocenio da je potraživanje tužilje zastarelo i u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99).

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao četiri godine i devet meseci, što ukazuje da je postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog sud a, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju se uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio sledeće : da u predmetnom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti; da se u postupanju sudova u osporenom parničnom postupku mogu uočiti određeni propusti i periodi neaktivnosti, na koje se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi; da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužem trajanju predmetnog postupka. Ocenjujući značaj predmetnog parničnog postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je pitanje koje se raspravljalo u postupku, moglo biti važno za podnositeljku, ali je, po oceni Suda, u konkretnom slučaju od značaja takođe ishod samog postupka, koji je bio posledica zastarelosti njenog potraživanja.

Iako se postupajućim sudovima mogu opravdano prigovoriti određeni propusti i periodi neaktivnosti, imajući u vidu da je osporeni parnični postupak pred dve sudske instance ukupno trajao četiri godina i devet meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, Ustavni sud je zaključio da je predmetni postupak u celini posmatrano okončan u granicama razumnog trajanja.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki u osporenom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 194/07 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu označenog ustavnog prava obrazlaže time što je usled nepravilno i nepotpuno utrđenog činjeničnog stanja došlo do pogrešne primene materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je odredbama člana 25. st. 1. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da vlasnik zemljišta može zahtevati da graditelj poruši građevinski objekat i vrati mu zemljište u prvobitno stanje samo u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta. Polazeći od toga da je u sprovedenom parničnom postupku bila nesporna činjenica da je izgradnja spornog objekta završena 1994. godine, a da je podnositeljka ustavne žalbe zahtevala rušenje spornog objekta i vraćanje zemljišta u probitno stanje, tek 2005. godine. Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi dali jasne i dovoljne razloge za zauzete pravne stavove u svojim odlukama . Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe se samo formalno poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnj u da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu.

Takođe, u odnosu na istaknute povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava i načela ravnopravnosti svih oblika svojine iz člana 86. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su označena ustavna načela po svom karakteru akcesorne prirode, te do njihove povrede može doći samo ukoliko se utvrdi postojanje povrede nekog konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Imajući u vidu da je iz prethodno navedenih razloga Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za ispitivanje povrede označenih ustavnih prava, nisu ispunjeni ni uslovi da Ustavni sud ispituje osnovanost navoda podnosi teljke o povredama odredaba člana 22 i člana 86. stav 1. Ustava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i ovim zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti