Odluka Ustavnog suda o pobijanju dužnikovih pravnih radnji (paulijanska tužba)

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda kojom je usvojena tužba za pobijanje pravnih radnji dužnika. Sud je ocenio da primena materijalnog prava nije bila proizvoljna i da prava podnosioca nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2145/2013
02.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. N. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4050/12 od 24. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. iz Ćuprije je, 18. marta 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4050/12 od 24. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je postupajući drugostepeni sud u konkretnom slučaju pogrešno ocenio da su ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji predviđeni odredbama Zakona o obligacionim odnosima, te da je podnosilac kao treće lice bio nesavestan prilikom raspolaganja dužnika koje je preduzeto na štetu poverioca. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i odredi podnosiocu pravo na naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac J.T. je podneo prvostepenom sudu tužbu protiv tuženog S. N, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji. U tužbi je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilac na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine pokrenuo izvršni postupak protiv dužnika M.N, tražeći da se izvršenje sprovede prodajom ½ nepokretnosti koja se nalazi u Ulici L. br. 8 u Ćupriji, a na kojoj je suvlasnički udeo imao M.N; da je tuženome bilo poznato da se vodi izvršni postupak protiv izvršnog dužnika M.N, jer je on bio suvlasnik na nepokretnosti koja je bila predmet izvršenja i imalac prava preče kupovine te nepokretnosti; da je ovde tuženi podneo tužbu protiv M.N. u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ćupriji u predmetu P. 119/05, tražeći da se utvrdi njegovo isključivo pravo svojine na navedenoj nepokretnosti, jer je M.N. otuđio ovde tuženom svoj suvlasnički udeo na kući; da je ovde tuženi znao da je to raspolaganje M.N. preduzeto sa ciljem da se osujeti tužilac u naplati svog potraživanja prema navedenom dužniku, te da je presudom Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine usvojen tužbeni zahtev ovde tuženog i utvrđeno da je on isključivi vlasnik sporne nepokretnosti, a da je ta presuda doneta na osnovu izjave tamo tuženog M.N, koji nije ni osporavao tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine.

Osnovni sud u Paraćinu – Druga sudska jedinica u Ćupriji je 21. avgusta 2012. godine doneo presudu, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju prvostepene presude, je pored ostalog, navedeno: da je sud uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 utvrdio da je ovde tužilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M.N, a na osnovu presude tog suda P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine, kojom je dužnik obavezan da isplati ovde tužiocu dug u iznosu od 12.000,00 evra i troškove parničnog postupka u iznosu od 103.400,00 dinara, sa pripadajućim kamatama, te da je Opštinski sud u Ćupriji 21. januara 2004. godine doneo rešenje kojim je odredio prinudno izvršenje popisom, procenom i prodajom ½ navedene nepokretnosti, na kojoj je pravo svojine imao izvršni dužnik; da je ovde tužilac 12. februara 2007. godine tražio u tom predmetu da se promeni sredstvo izvršenja, tako što će se izvršenje sprovesti zabranom na 2/3 mesečnih primanja koje dužnik ostvaruje po osnovu penzije i tuđe nege i pomoći, kao i na svim primanjima koje dužnik po bilo kom osnovu ostvaruje preko Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, te isplatom ovde tužiocu do visine dugovane sume, nakon čega je prvostepeni sud 13. februara 2007. godine doneo rešenje kojim je usvojio ovaj predlog; da je ovo rešenje preinačeno rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 23. avgusta 2007. godine, tako što je delimično usvojen prigovor izvršnog dužnika M.N. i obustavljen izvršni postupak u delu koji se odnosi na plenidbu tuđe nege i pomoći i ostalih primanja koje dužnik po bilo kom osnovu ostvaruje preko Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok je ostalo na snazi rešenje u delu koji se odnosi na penziju dužnika; da je rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 4. decembra 2008. godine određeno da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Ćuprija sprovede rešenje o izvršenju od 13. februara 2007. godine, dok je rešenjem istog suda I. 6/04 od 14. maja 2009. godine obustavljen izvršni postupak na ½ nepokretnosti koja se nalazi u Ulici L. br. 8 u Ćupriji, zbog nepostojanja dokaza da je izvršni dužnik vlasnik na tom udelu, a stavom drugim izreke rešenja odlučeno da je postupak okončan u odnosu na izvršenje koje je dozvoljeno na penziji dužnika; da je sud uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 utvrdio da je ovde tuženi podneo tužbu protiv tamo tuženog M.N, radi utvrđenja isključivog prava svojine na navedenoj nepokretnosti, a po osnovu ugovora o kupoprodaji koji su zaključile te parnične stranke, pa da je pravnosnažnom presudom P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine usvojen takav tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud ocenio da se u konkretnom slučaju ne može smatrati da je dužnik svojom imovinom raspolagao preduzimanjem pravne radnje, u smislu odredaba čl. 280. i čl. 281. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tuženi na osnovu presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine postao vlasnik na udelu na kome je prethodno pravo svojine imao M.N; da je navedena presuda doneta nakon sprovedenog dokaznog postupka i aktivnog učešća M.N. kao tuženog u toj parnici, a da se tužbom za pobijanje dužnikovih pravnih radnji ne može lišiti pravnog dejstva pravnosnažna i izvršna sudska presuda, jer taj akt nema pravnu prirodu pravne radnje, pa iz tih razloga nisu ni ispunjeni uslovi predviđeni odredbama čl. 280. i čl. 281. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je, u skladu sa odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku održao raspravu, nakon koje je doneo osporenu presudu Gž. 4050/12 od 24. januara 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke ukinuo prvostepenu presudu i odlučio da usvoji tužbeni zahtev tužioca, tako što je utvrdio da presuda Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine nema pravno dejstvo prema tužiocu, te da on ima pravo da se naplati iz ½ nepokretnosti koja se nalazi u Ulici L. br. 8 u Ćupriji, a do visine njegovog potraživanja koje je utvrđeno rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 21. januara 2004. godine, što je tuženi dužan da prizna i trpi da se tužilac naplati iz navedene nepokretnosti; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da je dužnik tužioca M.N, u izvršnom postupku koji se vodio protiv njega, bio zastupan od strane advokata i da nije isticao prigovor da on nije vlasnik sporne nepokretnosti, pa je u tom predmetu procenjena vrednost nepokretnosti i zakazano ročište za njenu prodaju, a da je 28. februara 2005. godine pristigao podnesak ovde tuženog, kojim je obavestio izvršni sud da je on isključivi vlasnik sporne nepokretnosti koja je predmet prodaje i da će o tome pružiti dokaze; da iz spisa predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 proizlazi da je presuda, kojom je usvojen tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti prema tamo tuženom M.N, postala pravnosnažna, jer M.N. nije podneo žalbu, a da iz obrazloženja te presude proizlazi da M.N. nije osporavao navode iz tužbe, iako nije doneta presuda na osnovu priznanja; da je drugostepeni sud na osnovu takvog utvrđenog činjeničnog stanja našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše institut pobijanja dužnikovih pravnih radnji; da je imajući u vidu ponašanje tuženog i dužnika tužioca M.N. u navedenom izvršnom i parničnom postupku, drugostepeni sud našao da su obojica znali za potraživanje tužioca i da su u konkretnom slučaju bili nesavesni prilikom preduzimanja pravnih radnji, odnosno prilikom podnošenja tužbe u predmetu Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od strane tuženog i priznanja njegovog tužbenog zahteva od strane M.N, te da su stoga ispunjeni i posebni uslovi pobijanja, a to je postojanje nesavesnosti ovih lica u trenutku raspolaganja; da je ispunjen i uslov iz člana 280. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na činjenicu što je u navedenom izvršnom postupku promenjeno sredstvo izvršenja i nastavljeno izvršenje na penziji koju prima M.N, zbog vrednosti potraživanja koje je tužiocu dosuđeno presudom Opštinskog suda u Ćupriji P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine i činjenice da se od penzije obustavlja samo iznos od 6.000,00 dinara, iz čega proizlazi da dužnik M.N. nema dovoljno sredstava za ispunjenje potraživanja tužioca; da drugostepeni sud nalazi da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tuženi postao vlasnik ½ sporne nepokretnosti na osnovu odluke suda i da je ta presuda doneta posle sprovedenog dokaznog postupka i aktivnog učešća M.N; da je u dokaznom postupku sprovedenom pred drugostepenim sudom utvrđeno da su u toj parnici nesavesno postupali ovde tuženi i tamo tuženi M.N, koji je priznao tužbeni zahtev i nije izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine, a ovde tuženi je znao da se na ½ sporne nepokretnosti vodi postupak prinudnog izvršenja i da je zakazana javna prodaja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca, te da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja i da se pod pravnom radnjom podrazumeva i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala kakva materijalna obaveza (član 280.); da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (član 281. stav 1.); da se pobijanje može vršiti tužbom ili prigovorom, te da se tužba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika, a da tuženi može izbeći pobijanje ako ispuni dužnikovu obavezu (čl. 283. st. 1, 2. i 4.); da ako sud usvoji tužbeni zahtev, pravna radnja gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo koliko je potrebno za ispunjenje njegovih potraživanja (član 284.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji predviđeni odredbama čl. 280. – 285. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući da li je postupajući drugostepeni sud u osporenoj presudi Gž. 4050/12 od 24. januara 2013. godine proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima predviđena mogućnost poverilaca da pobijaju imovinska raspolaganja i određene druge postupke svojih insolventnih dužnika, a koja imaju za cilj osujećenje ili onemogućavanje poverilaca da naplate svoja potraživanja. Tako poverilac, podnošenjem tzv. paulijanske tužbe protiv trećeg lica u čiju je korist dužnik preduzeo određenu pravnu radnju, može izdejstvovati da te radnje dužnika ne proizvode pravno dejstvo prema njemu, a sve u meri koja je dovoljna da namiri njegovo dospelo potraživanje prema dužniku koje je utvrđeno izvršnom ispravom. Pravne radnje o kojima govore odredbe člana 280. Zakona o obligacionim odnosima predstavljaju svaki postupak dužnika usled kojeg se njegova imovina umanjuje u korist trećeg lica i kojim on dovodi u pitanje namirenje potraživanja poverioca. U tom smislu, Ustavni sud ističe da predmet pobijanja paulijanske tužbe mogu biti ne samo pravni poslovi koje dužnik zaključuje sa ciljem da onemogući ostvarivanje potraživanje svog poverioca, već i određene faktičke radnje dužnika čijim preduzimanjem on pada u još teži položaj u pogledu namirenja duga prema poveriocu. Pod pravnom radnjom prema odredbi člana 280. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva se i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala kakva materijalna obaveza. Dakle, Ustavni sud primećuje da predmet pobijanja paulijanske tužbe mogu biti određena procesnopravna propuštanja dužnika koja imaju negativne posledice po njegovu imovinu – pasivno držanje u parnici, neizjavljivanje žalbe i revizije, neiskorišćavanje dokaza, priznanje tužbenog zahteva itd. Sa druge strane, odredbom člana 281. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je predviđena obaveza poverioca da kod paulijanske tužbe kojom pobija teretno raspolaganje dokaže kako nesavesnost dužnika, tako i nesavesnost trećeg lica u trenutku takvog raspolaganja.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da M.N. u postupku izvršenja koji se vodio protiv njega nije isticao da je podnosilac ustavne žalbe vlasnik sporne nepokretnosti i da je podnosilac tek u fazi ročišta za prodaju nepokretnosti istakao da je on isključivi vlasnik na toj nepokretnosti na osnovu ugovora o kupoprodaji kojim je M.N. na njega preneo pravo svojine na svom suvlasničkom udelu, te da je nakon toga u parnici koja se vodila pred Opštinskim sudom u Ćupriji P. 119/05 praktično konvalidiran taj ugovor usvajanjem tužbenog zahteva podnosioca za utvrđenje njegovog isključivog prava svojine na toj nepokretnosti, u kojoj se M.N. pasivno držao, ne osporavajući tužbeni zahtev podnosioca i ne ulažući žalbu protiv prvostepene presude, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su podnosilac i M.N. bili nesavesni u trenutku zaključenja navedenog ugovora i da propuštanje M.N. da aktivno učestvuje u pomenutom svojinskom sporu predstavlja pravnu radnju dužnika koju poverilac može pobijati paulijanskom tužbom. Pored toga, Ustavni sud je našao da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je postupajući drugostepeni sud prevideo činjenicu da je Opštinski sud u Ćupriji doneo rešenje I. 6/04 od 14. maja 2009. godine, kojim je obustavljen izvršni postupak na spornoj nepokretnosti zbog nepostojanja dokaza da je izvršni dužnik M.N. vlasnik nepokretnosti. Upravo suprotno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu pridao pravni značaj tom rešenju i ostalim okolnostima vezanim za taj izvršni postupak i mogućnosti namirenja potraživanja poverioca (koji je imao svojstvo tužioca u predmetnom parničnom postupku), dajući razloge za svoju pravnu ocenu o nepostojanju dovoljno sredstava za ispunjenje potraživanja tužioca i ispunjenosti uslova za usvajanje njegovog tužbenog zahteva, u smislu odredaba čl. 280. – 285. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, Ustavni sud smatra da osporenom drugostepenom presudom nije stavljena van snage presuda Opštinskog suda u Ćupriji P. 119/05 od 13. novembra 2006. godine, koja proizvodi pravno dejstvo između podnosioca ustavne žalbe i M.N. kao stranaka u tom parničnom postupku (inter partes dejstvo), već je Apelacioni sud u Kragujevcu samo konstatovao da ta presuda ne proizvodi pravno dejstvo prema tužiocu u predmetnom parničnom postupku u cilju namirenja njegovog potraživanja, a iz razloga za koje Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenog odredbama člana 58. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, odnosno iz proizvoljne primene materijalnog prava u parničnom postupku pokrenutom po paulijanskoj tužbi. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pobijanju dužnikovih pravnih radnji (paulijanska tužba)

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti