Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu privatnog tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je do zastarelosti krivičnog gonjenja došlo pretežno zbog neažurnosti samog podnosioca koji je kasno podneo tužbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bičkei Andraša iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bičkei Andraša izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu K. 20/09, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bičkei Andraš iz Sente, preko punomoćnika Ahmeta Hodžića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 29. aprila 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu K. 20/09.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao privatni tužilac vodio krivični postupak protiv M.V. zbog krivičnog dela oštećenje tuđih prava; da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 2709/10 od 18. marta 2010. godine prema okrivljenoj odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da Opštinski sud u Senti, prilikom vođenja osporenog krivičnog postupka, nije bio nezavisan i nepristrasan, jer do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja je došlo „zbog namere postupajućeg sudije Osnovnog suda u Subotici/ sudska jedinica Senta da do toga dođe jer je svesno kršila odredbe ZKP i svesno pogodovala interesima V.M. da nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja kako bi ista izbegla krivičnu odgovornost“; da su mu navedenim postupanjem povređen a prav a na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je zahtevao da mu Ustavni sud dosudi naknadu štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Senti K. 20/09 od 25. novembra 2009. godine, u krivičnom postupku po privatnoj tužbi oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetoj 27. maja 2008. godine, optužena M.V. je oslobođena od optužbe da je 1. decembra 2005. godine izvršila krivično delo oštećenje tuđih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. U ovom postupku privatni tužilac je istakao imovinskopravni zahtev.

Odlučujući o žalbi privatnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je 18. marta 2010. godine doneo presudu Kž. 2709/10, kojom je optužbu odbio zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a oštećenog uputio na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od pravnih stavov a Ustavnog suda po pitanju dosega zaštite koju pravo na suđenje u razumnom roku pruža privatnom tužiocu, oštećenom i oštećenom kao tužiocu, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo privatn og tuži oca u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu K. 20/09, odnosno da je, saglasno zakonu, podneo privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljene, kao i da je u osporenom krivičnom postupku istakao imovinskopravni zahtev, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac aktivno legitimisan za izjavljivanje ustavne žalbe u cilju zaštite Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju osporeni krivični postupak započeo 27. maja 2008. godine, kada je podnosilac podneo privatn u tužb u. Opštinski sud u Senti je 25. novembra 2009. godine, dakle nakon jedne i po godine, doneo prvostepenu presudu. Odlučujući o žalbi oštećenog izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je u roku od četiri meseca, 18. marta 2010. godine, doneo drugostepenu presudu.

Imajući u vidu već utvrđenu sudsku praksu Ustavnog suda i ustaljene kriterijume za ocenu razumne dužine trajanja krivičnog postupka (složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca), Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju nadležni sud postupao u okviru svojih zakonskih obaveza i dinamikom koja je u datim okolnostima bila prihvatljiva, a da je pretežno vreme od dana eventualnog izvršenja krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak (1. decembar 2005. godine), do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja (1. decembar 2009. godine), protek lo zaslugom podnosioca ustavne žalbe, koji je tek 27. maja 2008. godine podneo privatnu krivičnu tužbu. Dakle, proteklo je oko dve i po godine od moguće radnje izvršenja krivičnog dela do podnošenja privatne krivične tužbe da bi, u narednih godinu i po dana, provostepeni sud sproveo krivični postupak, doneo prvostepenu presudu i drugostepeni sud odlučivao o žalbi protiv prvostepene presude. Činjenica da je, u međuvremenu, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, po mišljenju Ustavnog suda, može se u najvećoj meri pripisati oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, a nikako neažurnosti postupajućih sudova.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku neosnovana, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i Ustava.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, jedino je sud nadležan da odluči da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka, a ukoliko je postupak pokrenut – da odluči o krivičnoj optužbi. Stoga se lice koje je u krivičnom postupku imalo položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog kao tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u osporenom krivičnom postupku, koji je okončan donošenjem presude kojom se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti