Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Krivični postupak koji je trajao skoro sedam godina, uz više ukidanja prvostepenih presuda, nije okončan u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Milojevića i Snežane Ivković, oboje iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Milojevića i Snežane Ivković i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Čačku u predmetu K. 58/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ivan Milojević i Snežana Ivković, oboje iz Kragujevca, preko punomoćnika Borivoja Borovića, advokata iz Beograda i Vladimira Jankovića, advokata iz Kragujevca, podneli su Ustavnom sudu 30. aprila 2010. godine ustavnu žalbu a 2. jula 2010. godine dopunu ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 1-117/10 od 25. marta 2010. godine i presude Okružnog suda u Čačku K. 58/08 od 14. aprila 2009. godine, kao i protiv radnji činjenja i nečinjenja Apelacionog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Čačku u predmetu K. 58/08, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog, pravne sigurnosti u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz čl. 32. stav 1, čl. 33, 34. i 36. Ustava.

Podnosioci navode da im je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je krivični postupak protiv njih vođen od 11. aprila 2003. godine do 25. marta 2010. godine, odnosno sedam godina. Ukazuju da im je pravo na pravično suđenje povređeno: time što je drugostepeni sud, odlučujući o njihovim žalbama protiv prvostepene presude, postupao u veću od petoro sudija, umesto u veću od troje sudija, kako je zakonom propisano; time što sudovi nisu utvrdili postojanje svih elemenata bića krivičnog dela primanja mita, čime su osuđeni bez postojanja dokaza da su izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret; time što sporna krivična stvar nije raspravljena u potpunosti; zato što u izreci osporene prvostepene presude nema razloga o odlučnim činjenicama koje bi ukazivale na postojanje dogovora među njima za izvršenje krivičnog dela, a što predstavlja presudnu činjenicu vezanu za njihovu krivicu. Navedene povrede, po navodima podnosilaca, predstavljaju i povredu posebnih prava okrivljenog, jer sud priznaje tačnost dokaza koje su podnosioci izneli u krivičnom postupku, ali ne prihvata njihov uticaj na postojanje krivice podnosilaca. Posebna prava okrivljenih su, po navodima ustavne žalbe, povređena i time što je drugostepeni sud bio u obavezi da pred većem održi glavni pretres, što nije učinio, pa je time povredio i pravo da oni neposredno i usmeno iznesu svoju odbranu. Podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu time što sudovi nisu primenili zakon koji je bio najblaži za njih kao učinioce, s obzirom na to da nije primenjen blaži zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela koje im je stavljeno na teret i koji je propisivao za to delo kaznu zatvora u trajanju od jedne do petnaest godina, umesto što su primenili kasnije donet strožiji zakon koji je za to delo propisivao kaznu zatvora u trajanju od dve do dvanaest godina, kao i time što su sudovi doneli odluku da okrivljeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, isplate oštećenom, na ime imovinskopravnog zahteva iznos od 15.000 švajcarskih franaka, iako on taj zahtev nije istakao. Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo je, po navodima podnosilaca, povređeno time što drugostepeni sud nije otvorio glavni pretres, iako je imao obavezu i sve uslove za to, čime bi podnosioci imali znatno bolju procesnu i dokaznu poziciju za „ostvarenje prava na odbranu, putem načela usmenosti i načela prikupljanja i raspravljanja dokaza koji idu kako u prilog okrivljenima, tako i u prilog istinitom i objektivnom utvrđivanju materijalne istine“. Predlažu da Ustavni sud utvrdi navedene povrede prava, poništi osporene presude i naloži ponovno sprovođenje prvostepenog krivičnog postupka, kao i da odloži izvršenje bezuslovne kazne zatvora na koju su podnosioci pravnosnažno osuđeni.

2. Odredbom 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu isrcrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pred Okružnim sudom u Čačku vođen je krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Čačku Kt. 39/03 od 9. jula 2003. godine. Postupak je započeo 11. aprila 2003. godine, kada je protiv podnosilaca doneto rešenje o sprovođenju istrage, i to protiv Ivana Milojevića za tri krivična dela primanje mita a protiv Snežane Ivković za dva krivična dela primanje mita u pomaganju. Ovim rešenjem podnosiocima je određen i pritvor.

Okružni sud u Čačku je dva puta donosio presude u ovom krivičnom postupku, oglašavajući optužene krivima, ali je Vrhovni sud Srbije rešenjima Kž. 1804/05 od 24. januara 2006. godine i Kž. 2009/07 od 18. januara 2008. godine ove presude ukidao i predmet vraćao na ponovni postupak. Presude su ukidane uglavnom zbog nedostatka razloga o odlučnim činjenicama. Kako podnosioci nisu Ustavnom sudu dostavili prepise ovih odluka, to Ustavni sud nije mogao izvršiti uvid u njih.

Okružni sud u Čačku je 14. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu K. 58/08 kojom je oglasio krivim Ivana Milojevića zbog izvršenja jednog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, a Snežanu Ivković za izvršenje jednog krivičnog dela primanje mita u pomaganju iz člana 367. stav 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, dok su za ostala krivična dela koja su im stavljena na teret oslobođeni od optužbe. Ivan Milojević je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine a Snežana Ivković na kaznu zatvora u trajanju od tri godine. Podnosioci su obavezani da oštećenom R.G. solidarno isplate iznos od 15.000 švajcarskih franaka ili njegovu dinarsku protivvrednost, kao i troškove krivičnog postupka u iznosu od 15.000 dinara. U osporenoj presudi se navodi: da je krivično delo izvršeno u septembru 2002. godine; da su se podnosioci nalazili u pritvoru od 11. aprila do 4. jula 2003. godine; da je optužnica protiv njih precizirana 14. januara 2009. godine; da se oštećeni R.G. pridružio optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Čačku i istakao odštetnopravni zahtev prema okrivljenoj Snežani Ivković u iznosu od 15.000 švajcarskih franaka; da je sud izveo dokaze koje potom pojedinačno i detaljno nabraja i analizira; da je sud utvrdio krivicu okrivljenih; da je vršio odmeravanje kazne podnosiocima; da je odlučio o odštetno pravnom zahtevu; da je odlučio o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 25. marta 2010. godine, odlučujući o žalbama protiv prvostepene presude, doneo osporenu presudu Kž. 1-117/2010, kojom je odbio kao neosnovane žalbe Okružnog javnog tužioca u Čačku, okrivljenih Ivana Milojevića i Snežane Ivković i njihovih branilaca, i prvostepenu presudu potvrdio. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude naveo: da prvostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka na koje se u žalbama ukazuje; da presuda ima dovoljno razloga o odlučujućim činjenicama; da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno na osnovu ocene svih dokaza, i to kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi; da je na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je pravilna i zakonita odluka o kaznama koja je izrečena okrivljenima. Potom je drugostepeni sud detaljno analizirao sve dokaze izvedene u prvostepenom postupku, kao i njihovu ocenu, u svemu prihvatajući stavove prvostepenog suda.

Prema stanju u priloženoj dokumentaciji, osporeni krivični postupak je trajao od 11. aprila 2003. godine kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, do 25. marta 2010. godine kada je postupak pravnosnažno okončan, odnosno ukupno nešto manje od sedam godina.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava utvrđeno je, između ostalog: da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.).

Odredbama člana 34. Ustava utvrđeno je, između ostalog: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije se određuju zakonom (stav 2.).

Član 36. Ustava utvrđuje: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), važećim u vreme vođenja osporenog krivičnog postupka, između ostalog, bilo je propisano: da su sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke (član 17. stav 1.); da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (član 18. stav 1.); da ako posle otvaranja glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće dostaviti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku (član 37. stav 2.); da drugostepeni sud donosi odluku u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa, a da odluku o tome da li će održati pretres donosi veće drugostepenog suda (član 376. st. 1. i 2.); da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres (član 377. stav 1.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana pretres pred drugostepenim sudom mora održati ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta (član 377. stav 5.) (odredba stupila na snagu 11. septembra 2009.godine); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, ili odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena, ili ukinuti ovu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili preinačiti prvostepenu presudu (član 385. stav 1.); da će, izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, drugostepeni sud u slučaju da je u istom predmetu već jedanput ukinuta prvostepena presuda, u sednici veća ili nakon održanog pretresa doneti odluku, pri čemu ne može ukinuti pobijanu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 385. stav 2.).

Odredbama Zakonika koje se odnose na imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, propisano je: da će se imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviti na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak (član 201. stav 1.); da se imovinsko-pravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla (član 201. stav 2.); da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (član 206. stav 1.); da u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, sud može ovlašćenom licu dosuditi imovinsko-pravni zahtev u celini ili mu može dosuditi imovinsko-pravni zahtev delimično, a za višak uputiti na parnični postupak, a ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinsko-pravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku (član 206. stav 2.).

Odredbom člana 24. stav 2. ovog zakonika, koja je bila na snazi do 11. septembra 2009. godine, bilo je propisano da u drugom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u većima sastavljenim od trojice sudija - za krivična dela za koja je propisana blaža kazna. Kad sudi u drugom stepenu na pretresu, veće je sastavljeno od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika. Nakon izmena ove odredbe, koje su stupile na snagu 11. septembra 2009. godine, ovim zakonikom je propisano da u drugom stepenu sud sudi u većima sastavljenim od trojice sudija.

Članom 38. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03), koji je bio na snazi do 1. januara 2006. godine i koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela koje je stavljeno na teret podnosiocima, bilo je propisano da zatvor ne može biti kraći od trideset dana ni duži od petnaest godina.

Članom 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), važećim u vreme izvršenja krivičnog dela koje je stavljeno na teret podnosiocima, bio je propisan osnovni oblik krivičnog dela primanje mita: „Službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili kakvu drugu korist, ili koje primi obećanje poklona ili kakve koristi, da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti, ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, kazniće se zatvorom najmanje jednu godinu“.

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05, 72/09 i 111/09), donetim 6. oktobra 2005. godine, koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i koji je važio u vreme donošenja osporene prvostepene presude, ovo krivično delo je bilo propisano članom 367. stav 1. Krivičnog zakonika, koji je glasio: „Službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina“. Odredbama člana 5. ovog zakonika, propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (stav 1.), i da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca (stav 2.).

Kasnijim izmenama Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 111/09), koje su stupile na snagu 11. septembra 2009. godine, član 367. stav 1. nije menjan.

5. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Ispitujući povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od toga da je period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba u konkretnom slučaju uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 11. aprila 2003. godine kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, do 25. marta 2010. godine kada je postupak pravnosnažno okončan. U odnosu na podnosioce ustavne žalbe postupak je trajao skoro sedam godina.

Navedeno trajanje postupka od sedam godina samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. U tom smislu, Ustavni sud prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku mora, čak i kod nesumnjivog trajanja postupka preko razumne mere, kao što je ovde slučaj, analizirati navedene činioce.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivična dela koja su stavljena na teret okrivljenima, u krivičnom postupku nije bilo posebno složenih pravnih pitanja. Međutim, nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od sedam godina. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove. Stoga, po oceni Ustavnog suda, trajanje postupka preko razumne mere ukazuje da ponašanje postupajućeg suda nije bilo efikasno i delotvorno.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nisu doprineli njegovom prekomernom trajanju.

Pitanje donošenja odluke o krivici, odnosno odlučivanje o optužnici, za podnosioce ustavne žalbe ima egzistencijalni značaj, posebno kada se imaju u vidu njihove profesije (sudija i advokat), koje zbog suspenzije nisu mogli obavljati do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog krivičnog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, i to kako radnjama Okružnog suda u Čačku koje se sastoje u nedelotvornom postupanju tog suda, tako i u činjenici da taj sud nije primenio procesne odredbe i propisane mehanizme koji su mu bili na raspolaganju kako bi krivični postupak okončao meritornom odlukom u razumnom roku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje garantuje se da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe omogućeno učešće, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. U odnosu na navode podnosilaca da je Apelacioni sud u Kragujevcu odlučivao u veću sastavljenom od petoro sudija, umesto troje, kako je odredbom člana 24. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano, Ustavni sud ocenjuje da bi do povrede prava podnosilaca iz člana 32. stav 1. Ustava došlo u situaciji da je o žalbi protiv prvostepene presude odlučivalo veće sastavljeno od manjeg broja sudija nego što je to propisano. U situaciji kada je o žalbi odlučivalo petočlano umesto tročlanog veća, i to veće sastavljeno od pet profesionalnih sudija, po oceni Ustavnog suda, bez obzira da li je to u skladu sa odredbama Zakonika, ne može se govoriti o povredi ustavnih prava podnosilaca, već naprotiv – može se govoriti o većoj zaštiti prava i objektivnijem odlučivanju u drugostepenom postupku, nego što je to zakon zahtevao. Na takav zaključak upućuje i odredba člana 37. stav 2. ZKP koja predviđa da ako posle otvaranja glavnog pretresa sud ustanovi da je za suđenje nadležan niži sud, neće dostaviti predmet tom sudu nego će sam sprovesti postupak i doneti odluku. Stoga je Ustavni sud ocenio da u konkretnom slučaju ovakvim postupanjem Apelacionog suda u Kragujevcu podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Preostalim navodima podnosilaca u vezi povrede prava na pravično suđenje se, po oceni Ustavnog suda, prevashodno ukazuje na to da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno i da su izvedeni dokazi pogrešno ocenjeni, bez obzira što formalno, kao razlog za povredu ovog prava, podnosioci navode pogrešnu primenu materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da se ostali izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima i radnjama sudova nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je u tom delu ustavna žalba neosnovana.

7. U odnosu na povredu posebnih prava okrivljenih i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, podnosioci tvrde, pozivajući se na član 377. stav 5. ZKP, da je drugostepeno veće Vrhovnog suda Srbije bilo u obavezi da održi glavni pretres, što nije učinilo, čime je sprečilo podnosioce da neposredno i usmeno iznesu svoju odbranu i time značajno poboljšaju svoju procesnu i dokaznu poziciju za ostvarenje prava na odbranu.

Ustavni sud konstatuje da je odredba člana 377. stav 5. ZKP stupila na snagu 11. septembra 2009.godine, tako da, po oceni Ustavnog suda, do ovog datuma drugostepeni sud nije imao obavezu da održi glavni pretres iako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, bez obzira da li je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno. S obzirom na činjenicu da je Vrhovni sud Srbije dve prvostepene presude ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak pre 11. septembra 2009.godine, to Ustavni sud ocenjuje da time što Vrhovni sud Srbije nije održao glavni pretres pred svojim većem, podnosiocima ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenih i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz čl. 33. i 36. Ustava.

Za održavanje glavnog pretresa pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, po oceni Ustavnog suda, nije ni bilo mesta s obzirom na to da je taj sud, kao drugostepeni, prvostepenu presudu potvrdio, smatrajući da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno.

Saglasno izloženom, Ustavni sud smatra da su ovakvi navodi podnosilaca ustavne žalbe proizvod njihovog pogrešnog tumačenja odredaba Zakonika o krivičnom postupku i da, na navedeni način, podnosiocima ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz čl. 33. i 36. Ustava, pa ustavnu žalbu u ovom delu smatra neosnovanom.

8. Podnosioci navode da im je pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu povređeno time što sudovi nisu primenili zakon koji je bio najblaži za njih kao učinioce, odnosno da je primenjen kasnije donet, strožiji zakon, a ne zakon važeći u vreme izvršenja krivičnog dela, koji je blaži za podnosioce, jer kazna može više da se ublaži, može da se izrekne uslovna osuda i, prema utvrđenom činjeničnom stanju, radilo bi se o krivičnom delu korupcija u pravosuđu a ne o krivičnom delu primanje mita.

Krivični zakon Republike Srbije, važeći u vreme izvršenja krivičnog dela za koje su podnosioci ustavne žalbe osuđeni, propisivao je za to delo kaznu zatvora najmanje jednu godinu, bez posebnog zakonskog maksimuma. Opšti maksimum kazne u to vreme je bio propisan Osnovnim krivičnim zakonom i iznosio je 15 godina zatvora. Kasnije donetim Krivičnim zakonikom, kao i Krivičnim zakonikom važećim u vreme presuđenja, za to delo je propisan poseban minimum i maksimum kazne i bio je kazna zatvora od dve do dvanaest godina. Krivičnim zakonikom je, takođe, propisano i da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca. Prema osporenim presudama, sudovi su u konkretnom slučaju primenili Krivični zakonik koji je stupio na snagu nakon izvršenja krivičnog dela.

Po oceni Ustavnog suda, kod utvrđivanja koji zakon je povoljniji po učinioca određenog krivičnog dela, prvenstveni kriterijum je propisani maksimum kazne za to krivično delo. S obzirom na činjenicu da je poseban zakonski maksimum kazne za osnovni oblik krivičnog dela primanje mita po primenjenom, kasnijem, zakonu – 12 godina zatvora, a po zakonu važećem u vreme izvršenja krivičnog dela – 15 godina zatvora, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju postupajući sud primenio zakon koji je blaži za učinioce. Stoga, po oceni Ustavnog suda, nema mesta tvrdnjama podnosilaca da bi primenom Krivičnog zakona Republike Srbije koji je važio u vreme izvršenja dela, status okrivljenih (ovde podnosilaca ustavne žalbe) bio povoljniji nego što je bio primenom kasnije donetog Krivičnog zakonika.

Podnosioci ustavne žalbe navode da im je pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu povređeno i time što su sudovi doneli odluku da okrivljeni (podnosioci ustavne žalbe) solidarno isplate oštećenom, na ime imovinskopravnog zahteva, iznos od 15.000 švajcarskih franaka, iako on taj zahtev nije istakao u odnosu na Ivana Milojevića. Prema stanju u osporenim aktima, oštećeni je u krivičnom postupku istakao svoj imovinskopravni zahtev prema drugookrivljenoj Snežani Ivković, što je dovoljno da se o njemu odlučuje. Sud je utvrdio krivicu oboje saokrivljenih – podnosilaca ustavne žalbe, kao izvršioca i pomagača što, po oceni Ustavnog suda, predstavlja pravni osnov koji je sud i primenio kada je oboje saokrivljenih obavezao da solidarno vrate oštećenom novčani iznos pribavljen krivičnim delom. Imajući u vidu široka diskreciona ovlašćenja kada je u pitanju odluka o imovinsko-pravnom zahtevu, krivični sud je, po oceni Ustavnog suda, postupao u granicama Zakonika i za svoju odluku je dao na zakonu zasnovane i ustavnopravno prihvatljive razloge.

S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, jer osporenim aktima nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno članom 34. Ustava.

9. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim aktima nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1, čl. 33, 34. i 36. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

11. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNI

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević