Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog osamnaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 18 godina. Sud je naložio nadležnom osnovnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku, ocenivši da je nedelotvorno postupanje sudova glavni uzrok kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marine Živanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marine Živanović i utvrđuje da je u postupku koji se pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5844/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 50232/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Ovu Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Marina Živanović iz Beograda je 19. novembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 5844/08. Podnositeljka ustavne žalbe navodi da se parnični postupak, koji još uvek nije okončan, vodi još od 1990. godine, da je bilo oko 30 održanih i oko 20 neodržanih ročišta.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 5844/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. marta 1992. godine podnela tužbu Trećem Opštinskom sudu protiv tuženog Poslovne zajednice Jugoslavije za prefabrikaciju i industrijsku izgradnju objekata "Jinpros", Beograd, radi izvršenja ugovorne obaveze - predaje poseda stana.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu bilo je zakazano ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano.

Ročište od 4. marta 1993. godine je odloženo zbog obaveštenja Zavoda za izgradnju grada Beograda da ne mogu da pronađu predmet koji se kod njih nalazio na veštačenju; ročište od 22. aprila 1993. godine je odloženo zbog naknadnog dostavljanja dokumentacije od strane tuženog; ročište od 16. juna 1993. godine nije održano zbog nedolaska tužilje; ročište od 4. oktobra 1993. godine je odloženo jer je u izgledu bili mirno rešenje spora; ročište od 11. februara 1994. godine je odloženo i naloženo je izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke na okolnost kolika je konačna vrednost spornog stana i da li je tužilja u celini izmirila svoje ugovorne obaveze; ročište od 10. novembra 1995. godine je odloženo da bi se veštak izjasnio koliki je predujam troškova veštačenja, nakon čega će se sprovesti veštačenje; ročište od 30. oktobra 1997. godine nije održano jer tužilja nije pristupila; ročište od 25. decembra 1997. godine je odloženo i naloženo je tuženom da dostavi sudu još jedan primerak primedaba na nalaz veštaka; ročište od 26. februara 1998. godine je odloženo i naloženo je pozivanje umešača, preduzeća "Komgrap", ročište od 2. juna 1998. godine je odloženo da bi veštak i umešač dali iskaz pred sudom i naloženo je tuženom da dostavi sudu ugovor koji je zaključen sa ranijim SIZ-om za gradsko građevinsko zemljište; ročište od 16. septembra 1998. godine je odloženo da bi komisija veštaka, na osnovu pismene dokumentacije koju poseduje Direkcija za gradsko građevinsko zemljište, obavila veštačenje; ročište od 7. juna 2001. godine je odloženo da bi se u dokaznom postupku obavilo veštačenje; ročište od 19. septembra 2002. godine nije održano jer je punomoćnik tuženog tražio rok za izjašnjenje o podnesku koji je predala tužilja; ročište od 6. novembra 2002. godine nije održano jer podnesak tužioca nije uručen veštaku; ročište od 27. novembra 2002. godine je odloženo i naloženo je tuženom da blagovremeno obavesti sud kada će biti dostupni podaci da bi sudski veštaci uradili dopunski nalaz; ročište od 26. marta 2003. godine nije održano jer tuženi nije pristupio; ročište od 27. maja 2003. godine je odloženo zbog pozivanja umešača; ročište od 25. septembra 2003. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište od 11. decembra 2003. godine je odloženo i ponovo je naloženo tuženom da obavesti sud kada će biti dostupni podaci da bi sudski veštaci uradili dopunski nalaz; na ročištu od 11. februara 2004. godine doneto je rešenje da je rasprava zaključena.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3678/90-02 od 11. februara 2004. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da tužilja ima pravo vlasništva na stanu broj 17, površine 63,93 m², koji se nalazi na trećem spratu stambene zgrade na lokaciji Retenzija - Zemun, objekat "B", lamela "S-3", što je tuženi dužan da prizna i trpi, kao i da tužilja, na osnovu presude suda koja ima služiti kao zemljišno knjižna isprava, može upisati svoje pravo vlasništva na navedenom stanu; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji po osnovu više uplaćenih sredstava za izgradnju stana broj 17, površine 63,92 m², koji se nalazi na trećem spratu stambene zgrade na lokaciji Retenzija - Zemun, objekat "B", lamela "S-3", isplati iznos od 492.676,80 dinara, sa zateznom kamatom počev od 25. marta 2002. godine pa do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude; stavom trećim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da sud obaveže tužilju da tuženom isplati iznos od 783.620,70 dinara, sa kamatom počev od 30. novembra 1991. godine pa do konačne isplate, kao i da se raskine ugovor koji je zaključen između parničnih stranaka o kupoprodaji stana broj 17, površine 63,93 m², koji se nalazi na trećem spratu stambene zgrade na lokaciji Retenzija - Zemun, objekat "B", lamela "S-3", kao neosnovan. Dana 10. juna 2005. godine tuženi je blagovremeno izjavio žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3678/90-02 od 11. februara 2004. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4990/06 od 28. novembra 2006. godine potvrđena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3678/90-02 od 11. februara 2004. godine u stavu prvom i trećem, a ukinuta u stavu drugom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu. Dana 23. februara 2007. godine tuženi je blagovremeno izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4990/06 od 28. novembra 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1148/07 od 12. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4990/06 od 28. novembra 2006. godine.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu je u ponovnom postupku bilo zakazano četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano.

Ročište od 25. oktobra 2007. godine je odloženo na zahtev tužilje radi izjašnjenja na podneske tuženog koji su na samom ročištu uručeni tužilji; ročište od 7. novembra 2007. godine nije održano zbog protesta administrativnih radnika suda; ročište od 30. novembra 2007. godine je odloženo i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast; na ročište od 5. februara 2008. godine nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka iako su bili uredno pozvani, te je sud doneo rešenje P. 73/07 od 5. februara 2008. godine kojim se tužba smatra povučenom.

Tužilja je podneskom od 13. februara 2008. godine tražila vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta određenog za 5. februar 2008. godine i predložila da sud stavi van snage rešenje P. 73/07 od 5. februara 2008. godine, a u prilogu je dostavila sudu izveštaj lekara specijaliste Doma zdravlja Novi Beograd od 5. februara 2008. godine.

Podneskom od 27. februara 2008. godine tuženi je predložio da sud ne dozvoli tužilji vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta.

Po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje zakazano je pet ročišta, od kojih četiri ročišta nisu održana.

Ročišta određena po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, zakazana za 14. maj i 10. jun 2008. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer nije bilo dokaza da su punomoćnici parničnih stranaka uredno pozvani; ročišta zakazana za 10. septembar i 29. oktobar 2008. godine nisu održana zbog pribavljanja izveštaja od Doma zdravlja Novi Beograd; na ročištu od 18. decembra 2008. godine, u prisustvu oba punomoćnika parničnih stranaka, izveden je dokaz saslušanjem punomoćnika tužioca i sud je doneo rešenje kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i stavlja van snage rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 73/07 od 5. februara 2008. godine.

U daljem toku postupka zakazano je osam ročišta, od kojih sedam ročišta nije održano: ročište od 5. februara 2009. godine je odloženo radi združenja podneska tuženog od 4. februara 2009. godine; ročište od 22. aprila 2009. godine nije održano jer je punomoćnik tužilje tražio rok za izjašnjenje na podnesak tuženog od 6. marta 2009. godine, koji mu je uručen neposredno na navedenom ročištu; ročišta od 9. jula i 7. septembra 2009. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročište od 23. oktobra 2009. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer nije obezbeđen daktilograf; ročište od 16. novembra 2009. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer nije postojao dokaz o uručenju poziva punomoćniku tuženog; ročište od 25. januara 2010. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jer parnična pisarnica nije dostavila spis predmeta postupajućem sudiji; kako nije bilo dokaza o urednom pozivanju punomoćnika parničnih stranaka, nije održano ni ročište određeno za 8. mart 2010. godine.

3. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine do kada je predmet bio nerešen već preko 14 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 24. marta 1992. godine pa nadalje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 1992. godine do donošenja prvostepene presude 2004. godine bilo je zakazano 20 ročišta, od kojih pet ročišta nije održano; između ročišta od 10. novembra 1995. godine do ročišta od 30. novembra 1997. godine prošlo je dve godine; između ročišta od 16. septembra 1998. godine do ročišta od 7. juna 2001. godine prošlo je skoro tri godine; drugostepena presuda je doneta dve i po godine posle prvostepene presude; u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je zakazano ukupno 17 ročišta, od kojih 12 ročišta nije održano bez krivice podnositeljke ustavne žalbe.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da parnični postupak koji traje već 18 godina, nesumnjivo nije okončan u okviru razumnog roka. Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je ponašanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije značajno doprinela dužini trajanja sudskog postupka, jer se uredno odazivala na sve pozive suda i aktivno je učestvovala u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Takođe, Ustavni sud je našao da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama nije prouzrokovala neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavala blagovremeno. Jedina neefikasnost podnositeljke ogleda se u nepristupanju na ročište od 5. februara 2008. godine, kada je kao procesna sankcija nepojavljivanja tužioca na tom ročištu, doneto rešenje P. 73/07 od 5. februara 2008. godine kojim se tužba smatrala povučenom. Međutim, kako se radilo o ročištu koje je zakazano u poodmakloj fazi postupka, to ovaj propust podnositeljke ustavne žalbe nije bitno doprineo dugom vremenskom trajanju sudskog postupka.

Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radi o zahtevu za naplatu značajne sume novca, posebno imajući u vidu iznos zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, čija je visina u direktnoj vezi sa dužinom trajanja parničnog postupka. Pri ovakvoj oceni, Ustavni sud je posebno imao u vidu da je parnični postupak po tom zahtevu pokrenut pre 18 godina i da još uvek nije okončan.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, i to naročito radnjama Trećeg opštinskog suda u Beogradu.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od 18 godina.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o njenom pravu u parničnom postupku koji se pred Trećim opštinskim sudom vodio u predmetu P. 5844/08 a sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50232/10 odluči u razumnom roku, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije". Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom da podnositeljka ustavne žalbe nije zahtevala pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog osamnaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti