Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga za odlučivanje
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda u parnici za naknadu nematerijalne štete. Žalba je odbačena jer podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava, već je zahtevao preispitivanje zakonitosti.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Andrije Jokića iz Belog Manastira, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Andrije Jokića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 937/10 od 2. februara 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Andrija Jokić iz Belog Manastira je 11. maja 2011. godine, preko punomoćnika advokata Olivere Jovanić iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 937/10 od 2. februara 2011. godine, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na slobodu i bezbednost, prava koja se odnose na postupanje s licem lišenim slobode, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, prava koja se odnose na pritvor, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode kretanja i prava na utočište iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.
2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 937/10 od 2. februara 2011. godine, u prvom stavu izreke, preinačena presuda Okružnog suda u Subotici Gž. 972/08 od 30. januara 2009. godine i presuda Opštinskog suda u Subotici P. 258/06 od 28. maja 2008. godine, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati 600.000,00 dinara, dok je u drugom stavu izreke odbijena revizija tužioca kao neosnovana. Trećim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.
4. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se prava iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 39. i 57. Ustava Republike Srbije, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim aktom koji predstavlja odluku suda donetu u postupku po reziziji izjavljenoj u parničnom postupku za naknadu štete.
U pogledu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već podnosilac ponavlja navode iznete u reviziji i od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instanciono viši sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su razlozi izneti u ustavnoj žalbi, prethodno isticani i u reviziji tužioca, detaljno cenjeni u obrazloženju osporene revizijske presude, kao i da je Vrhovni kasacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.
Ustavni sud takođe konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza u prilog ovih tvrdnji, što je osnovna pretpostavka da se navod o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama učini ustavnopravno utemeljenim, posebno imajući u vidu da je u ime podnosioca ustavnu žalbu podneo advokat.
Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede ustavnog načela koje utvrđuje pravo na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, niti povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, već naprotiv, sam osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, kao i pravo na reviziju, o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni kasacioni sud.
Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom parničnog postupka, od Ustavnog suda u suštini zahteva da još jednom preispita zakonitost osporene sudske presude. Kako ustavna žalba sadrži samo formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava, ali ne i ustavnopravne razloge na kojima se zasnivaju tvrdnje o učinjenim povredama, niti se sadržina osporenog akta može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom najvećeg broja prava na čiju se povredu ukazuje, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević