Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja regrutne obaveze

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije kojom je potvrđena odluka o produženju regrutne obaveze. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, niti prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao nešto više od dve godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2160/2009
16.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Cvetkovića iz Nove Gorice, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branka Cvetkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4113/07 od 7. maja 2009. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji se vodio pred Komandom vojnog okruga Niš pod brojem Up-2 broj 50/2007 i upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 4113/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Cvetković iz Nove Gorice, Republika Slovenija, je 14. jula 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu dostavio podnesak označen kao dopuna ustavne žalbe koja je bila izjavljena 19. juna 2008. godine protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 561/07 od 24. januara 2008. godine, a koja je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už. 692/208. Ovom dopunom se osporava presuda Vrhovnog suda Srbije doneta 7. maja 2009. godine u upravnom sporu koji je vođen u predmetu U. 4113/07 i to zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. S obzirom na to da se podneskom upućenim Ustavnom sudu 2009. godine osporava pojedinačni akt donet u drugom sudskom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se on ne može smatrati dopunom prethodno izjavljene ustavne žalbe, već je tzv. dopunu ustavne žalbe razmatrao kao novu ustavnu žalbu istog podnosioca, povodom koje je formiran predmet Už. broj 2160/2009.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe lice koje ima stalno mesto prebivališta u inostranstvu, odnosno Republici Sloveniji, o čemu je upravnim organima dostavljena isprava, da podnosilac nije podneo zahtev za služenje vojnog roka u Srbiji, te da iz tog razloga nije mogla ni biti doneta odluka prvostepenog upravnog organa, a koja je potvrđena drugostepenim rešenjem; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom; da je u upravnom postupku koji je prethodio donošenju osporene presude povređeno načelo zakonitosti propisano odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, te da je donošenjem osporene presude podnosiocu uskraćeno pravo na delotvorno pravno sredstvo i povređeno pravo na pravično suđenje, imajući u vidu da je tužba odbijena kao neosnovana i nisu otklonjene nezakonitosti u postupanju upravnih organa. Podnosilac ustavne žalbe je ukazao i da mu je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 4113/07 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Komanda vojnog odseka Niš donela je rešenje Int. broj 47-315/1 od 28. decembra 2006. godine kojim je produžena regrutna obaveza i obaveza služenja vojnog roka podnosiocu ustavne žalbe do kraja 2014. godine u kojoj navršava 35. godinu života i kojim je podnosilac ustavne žalbe obavezan da se po prijemu ovog rešenja javi Vojnom odseku Niš radi uputa na služenje vojnog roka.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepenog rešenja podneo žalbu 5. marta 2007. godine, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Komande vojnog okruga Niš Up-2 broj 50/2007 od 12. aprila 2007. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je 7. maja 2007. godine podneo tužbu nadležnom sudu. Vrhovni sud Srbije je 21. septembra 2007. godine tužbu dostavio na odgovor tuženom organu. Odgovor na tužbu je primljen u tom sudu 24. oktobra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 7. maja 2009. godine doneo osporenu presudu U. 4113/07, kojom je tužba, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba neosnovana; da je tuženi drugostepeni organ uprave odbio žalbu tužioca kao neosnovanu nakon što je uvidom u spise predmeta utvrdio da tužilac u Republici Srbiji nije regulisao obavezu služenja vojnog roka do kraja kalendarske godine u kojoj je navršio 27 godina života, jer se nije odazvao pozivu za služenje vojnog roka, pri čemu u inostranstvu boravi bez odobrenja diplomatsko – konzularnog predstavništva, zbog čega je, po oceni tuženog organa, osnovano prvostepeni organ ocenio da su ispunjeni uslovi da se tužiocu produži regrutna obaveza do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 35 godina života, odnosno do kraja 2014. godine, saglasno odredbi člana 303. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da, po oceni Vrhovnog suda Srbije, drugostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca i da je tuženi organ za svoju odluku dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge, koje u svemu prihvata i taj sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je važio u vreme pokretanja upravnog postupka, bilo je propisano: da regrut može biti upućen na služenje vojnog roka do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 27 godina života, te da se regrut za koga se utvrdi da nije izvršio obaveze propisane ovim zakonom, pa zbog toga nije bio upućen na služenje vojnog roka do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 27 godina života, kao i vojni obveznici iz člana 294. stav 3, člana 331. stav 1. i člana 322. stav 1. ovog zakona, upućuje na služenje vojnog roka najdocnije do kraja kalendarske godine u kojoj navršava 35 godina života, o čemu rešenje donosi nadležni vojnoteritorijalni organ (član 303.); da se regrut kome je odobren stalni boravak u inostranstvu i regrut koji pored jugoslovenskog ima i strano državljanstvo, a koji stalno živi u SRJ upućuje na služenje vojnog roka u skladu sa odredbama ovog zakona, a da se regrut koji osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a služio je vojni rok u inostranstvu, kao i regrut koji osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje na služenje vojnog roka ako lično zahteva, o čemu odluku donosi načelnik Generalštaba (član 305.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, koja pravom na pravično suđenje učesnicima u postupcima pred sudovima i drugim nadležnim organima jemči pre svega procesne garancije da će postupak, u celini posmatrano, biti vođen pravično, što znači da će biti poštovana zakonom propisana procesna prava svakog učesnika u postupku, Ustavni sud i u ovom predmetu ističe da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ispituje pravilnost utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivno-pravne propise, osim ako nađe da je primena materijalnog prava bila proizvoljna što je dovelo do povrede ili uskraćivanja prava podnosiocu ustavne žalbe, a time i do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima, doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, a koje je od značaja za donošenje odgovarajuće sudske odluke. Naime, u upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosilac ustavne žalbe rođen 1979. godine u Nišu; da je prijavljen na adresi u Nišu; da mu je 2000. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sekretarijat u Nišu, izdalo pasoš; da je 2000. godine regrutovan i oglašen sposobnim za služenje vojnog roka i da do kraja kalendarske godine u kojoj je navršio 27 godina života nije regulisao vojnu obavezu. Takođe je utvrđeno: da su mu tokom 2005. i 2006. godine više puta slati pozivi za služenje vojnog roka, koji mu nisu mogli biti uručeni, jer je po konstataciji dostavljača odseljen u Ameriku, a povodom ostavljenog izveštaja da se javi radi prijema poziva, to nije učinio; da je preko punomoćnika tokom 2006. godine podnosio zahtev za oslobađanje od služenja vojnog roka koji je nadležni vojni organ odbacio zaključkom broj 3139-3 od 17. oktobra 2006. godine, a koji je, odbijanjem izjavljene žalbe kao neosnovane, potvrđen rešenjem drugostepenog organa broj 178/2006 od 24. novembra 2006. godine; da se podnosilac ustavne žalbe, prema izjavi njegovog oca nalazi u Americi; da je zahtevom vojnog organa broj 3139-2 od 14. septembra 2006. godine traženo od imenovanog da priloži dokaze o stalnom boravku u inostranstvu, što on nije učinio. Konačno, tokom sprovedenog upravnog postupka punomoćnik podnosioca ustavne žalbe isticao je samo činjenicu da njegov vlastodavac ima dvojno državljanstvo, odnosno da pored državljanstva Republike Srbije ima i državljanstvo Republike Slovenije, jer je po tom osnovu i osporavao produženje regrutne obaveze, a ne da mu je prestalo državljanstvo Republike Srbije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije svoju odluku zasnovao na odredbama merodavnog materijalnog prava, odnosno Zakona o Vojsci Jugoslavije koji je važio u vreme pokretanja postupka. Ovo iz razloga što su činjenice koje su u upravnom postupku utvrđene na osnovu podataka iz javnih evidencija o prijavi prebivališta podnosioca ustavne žalbe i izdatom pasošu Republike Srbije, koji je bio važeći u vreme vođenja postupka, nesporno upućivale na neosnovanost tužbenih navoda u pogledu prestanka državljanstva Republike Srbije. Osim toga, ukoliko bi ovi navodi čak bili tačni, podnosilac ustavne žalbe je, prema odredbama tada važećeg Zakona bio dužan da podnese zahtev za brisanje iz evidencije vojnih obveznika, uz prilaganje dokaza o tome da je brisan iz knjige državljana Republike Srbije, odnosno bio je dužan da ovaj dokaz dostavi nadležnom upravnom organu u toku vođenja upravnog postupka, kako bi se po službenoj dužnosti izvršilo njegovo brisanje iz evidencije vojnih obveznika. Dalje, tačno je da su odredbe člana 305. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisivale da se regrut koji osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje na služenje vojnog roka ako lično zahteva, ali iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je u ovom slučaju pretpostavka da se regrut na služenje vojnog roka upućuje samo na lični zahtev to da je nadležnim vojnim organima dostavio dokaze o ispunjenosti dva zakonska uslova – da ima dvojno državljanstvo i da stalno živi u inostranstvu. Kako su upravni organi, uvidom u službenu dokumentaciju utvrdili da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da stalno živi bilo u Republici Sloveniji, bilo u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je njegov otac izjavio da se nalazi poslednjih godina, a i sam podnosilac ustavne žalbe u podnetoj tužbi nije isticao da je te dokaze dostavio, već je osporavao da su mu oni traženi, to je Ustavni sud ocenio da se ovi navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao osnovani, te da se ne može smatrati da je ni u ovom delu Vrhovni sud Srbije materijalno pravo primenio proizvoljno i na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Sa druge strane, navodima ustavne žalbe ne ukazuje se na povredu procesnih prava podnosioca ustavne žalbe tokom sprovedenog upravnosudskog postupka u kome je doneta presuda koja se osporava.

Konačno, po oceni Ustavnog suda u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku razloge, koje Ustavni sud, nakon izvršenog uvida u celokupne spise prethodno vođenog upravnog postupka, smatra ustavnopravno prihvatljivim. S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, a da merodavno materijalno pravo nije primenjeno proizvoljno i arbitrerno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4113/07 od 7. maja 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je vođenjem označenog upravnog postupka i upravnog spora povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju upravni postupak otpočeo podnošenjem žalbe protiv prvostepenog upravnog rešenja 5. marta 2007. godine, o kojoj je odlučeno rešenjem Komande vojnog okruga Niš Up-2 broj 50/2007 od 12. aprila 2007. godine, dakle u roku od 37 dana, te da je upravni spor pokrenut tužbom koja je podneta 7. maja 2007. godine o kojoj je odlučeno donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U. 4113/07 od 7. maja 2009. godine, dakle u roku od dve godine. Iz navedenog sledi da su upravni i upravno-sudski postupak u ovoj pravnoj stvari ukupno trajali nešto više od dve godine i jednog meseca.

S obzirom na utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da se trajanje postupka u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te da se u tom smislu navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne mogu prihvatiti kao osnovani:

7. Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što je protiv rešenja prvostepenog organa uprave podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da izjavi žalbu o kojoj je odlučeno rešenjem Komande vojnog okruga Niš Up-2 broj 50/2007 od 12. aprila 2007. godine, a nakon toga i pravo da podnese tužbu nadležnom sudu protiv konačnog upravnog akta, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4113/07 od 7. maja 2009. godine, kojom je u sudskom postupku ispitana zakonitost odluka upravnih organa. Ustavni sud konstatuje da ni sam podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da mu je uskraćeno pravo na pravno sredstvo, već ističe da zbog dužine trajanja postupka navedena pravna sredstva nisu bila delotvorna. S obzirom na to da je Ustavni sud prethodno ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, to nalazi da su neosnovani i navodi da navedena pravna sredstva nisu bila delotvorna. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za njegovog podnosioca, već znači pravo podnosioca pravnog sredstava da nadležni viši organ ispita njegove navode kojima osporava odluku nižestepenog organa i ovlašćenje organa koji o pravnom sredstvu odlučuje da, kada nađe da su navodi podnosioca osnovani, izmeni nižestepenu odluku u korist podnosioca pravnog sredstva. Stoga činjenica da pravna sredstva koja je podnosilac ustavne žalbe koristio nisu dovela do ishoda koji je za njega povoljan, sama po sebi ne predstavlja kršenje zajemčenog prava na delotvoran pravni lek.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 107/09).

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja regrutne obaveze

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti