Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Ilića iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Ilića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Vranju u predmetu K. 3798/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Ilić iz Vladičinog Hana je , 20. marta 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Stojanova, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 3798/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se protiv njega pred Osnovnim sud om u Vranju vodio krivični postupak u predmetu K. 3798/10, koji je započeo, kako navodi, 25. aprila 2004. godine, kada je lišen slobode, a pravnosnažno je okončan 26. februara 201 3. godine, kada je primio presudu Apelacionog suda u Nišu Kž1. 4168/11 od 20. septembra 2011. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda, pa smatra da mu je neopravdano dugim trajanjem osporenog krivičnog postupka od skoro osam godina povređeno označeno ustavno pravo i predlaže utvrđivanje povrede i novčano obeštećenje po odmerenju Ustavnog suda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Istražni sudija Opštinskog sud a u Vladičinom Hanu je 24. novembra 2004. godine protiv podnosioca i još četiri lica doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 94/03 zbog osnovane sumnje da je, pored ostalih, podnosilac izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi st. 1. i 4. KZ RS.

U istražnom postupku, sprovedenom nakon donošenja rešenja o sprovođenju istrage, istražni sudija je 15. decembra 2004, 17. maja, 6, 20, 23. i 27. septembra 2005. i 23. februara 2007. godine saslušao veći broj svedoka, pribavio nalaze i mišljenja Gradskog zavoda za veštačenje od 14. aprila 2005. godine i sudskog veštaka P.M. od 17. maja 2005. godine, od Ministarstva unutrašnjih poslova zahtevao veći broj provera i pribavljanja pismenih dokaza, dok je Opštinsko javno tužilaštvo u Vladiničnom Hanu 8. februara 2006. i 8. oktobra 2007. godine podnelo predloge za dopunu istrage.

Osnovno javno tužilaštvo u Vranju, koje je nakon reorganizacije pravosuđa u Republici Srbiji, preuzelo predmete Opštinskog javnog tužilaštva u Vladiničinom Hanu, je 24. avgusta 2010. godine Osnovnom sudu u Vranju podnelo optužni predlog protiv podnosioca i četvorice saokrivljenih zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. st. 1. i 3. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Glavni pretres u osporenom krivičnom postupku je zakazan i održan 13. i 27. decembra 2010. i 10. marta 2011. godine, kada je Osnovni sud u Vranju doneo prvostepenu presudu K. 3798/10, kojom je okrivljene oslobodio od optužbe jer sud nije utvrdio da su okrivljeni izvršili krivična dela koja su im optužnim predlogom stavljena na teret.

Odlučujući o žalbi koju je Osnovni javni tužilac u Vranju izjavio protiv prvostepene oslobađajuće presude, Apelacioni sud u Nišu je 20. septembra 2011. godine doneo presudu Kž1. 4168/11, kojom je izjavljenu žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

U spisima predmeta nema dokumenata iz čijeg sadržaja bi se moglo utvrditi kada je, nakon okončane istrage, spis predmeta dostavljen nadležnom tužilaštvu radi odlučivanja o podizanju optužnog predloga, niti dokaza kada je spis dostavljen drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi koju je Osnovni javni tužilac u Vranju izjavio.

Prema prijemnom pečatu, drugostepena presuda je, radi dostavljanja strankama, dostavljena Osnovnom sudu u Vranju 1. oktobra 2012. godine.

Presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1. 4168/11 od 20. septembra 2011. godine uručena je podnosiocu kao okrivljenom 26. februara 2013. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka,

od 24. novembra 2004. godine kada je istražni sudija Opštinskog sud a u Vladičinom Hanu protiv podnosioca i još četiri lica doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 94/03, zbog osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi sa st. 1. i 4. KZ RS, pa do 20. septembra 2011. godine, kada je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu Kž1. 4168/11, kojom je prvostepenu oslobađajuću presudu potvrdio, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro sedam godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko njegovo trajanje. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosi lac ustavne žalbe ničim nije doprine o neprimerenom trajanju osporenog postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak, posebno kada se ima u vidu da u periodu od poslednjeg predloga za dopunu istrage Opštinskog javnog tužilaštva u Vladičinom Hanu od 8 oktobra 2007. godine, pa do podizanja optužnog predloga 24. avgusta 2010. godine, u spisima nema dokaza da je Osnovni sud u Vranju preduzimao bilo kakve radnje u postupku. Uz prihvatanje svih objektivnih okolnosti usled reorganizacije pravosuđa u Republici Srbiji, ovaj period neaktivnosti od skoro četiri godine se ne može opravdati, iako je nakon podizanja optužnog predloga Osnovni sud u Vranju postupao vrlo efikasno i za nepunih sedam meseci (10. marta 2011. godine) doneo prvostepenu presudu. Potom je dostavljanje spisa Apelacionom sudu u Nišu i odlučivanje o žalbi nadležnog javnog tužioca trajalo do donošenja drugostepene presude – 20. septembra 2011. godine, a vraćanje spisa prvostepenom sudu do 1. oktobra 2012. godine, te uručenja drugostepene presude podnosiocu 26. februara 2013. godine, što znači da je nadležnim sudovima trebalo nešto više od dve godine da sprovedu drugostepeni postupak i presudu kojom se postupak okončava uruče okrivljenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je prvenstveno imao u vidu složenost krivičnog postupka, kao i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić