Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u predmetu ratnog zločina

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je ocenio da su nadležni sudovi dali dovoljne i individualizovane razloge za dalje zadržavanje u pritvoru, te da nije povređeno pravo na slobodu niti pretpostavka nevinosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Radojčića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Radojčića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Radojčić iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu 15. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Gradimira Nalića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 31. st. 1, 2. i 3. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi:

- da se protiv njega i drugih lica vodi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Veće za ratne zločine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, koji je u fazi glavnog pretresa;

- da se od ukupno četrnaest okrivljenih, četvorica i dalje nalaze u pritvoru, dok se ostali brane sa slobode (nakon što su svi, osim jednog, bili u pritvoru tokom trajanja ovog postupka);

- da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor i da je određeno da mu po tom rešenju pritvor može trajati dva meseca, te da je produženje pritvora zasnovano na odredbi člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku;

- da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine odbijena žalba branilaca i potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine;

- da se podnosilac ustavne žalbe u trenutku podnošenja ustavne žalbe i dalje nalazi u pritvoru koji mu se računa od 28. maja 2007. godine;

- da smatra da ni Okružni sud u Beogradu ni Vrhovni sud Srbije u svojim rešenjima, osim propisane kazne i težine konkretnog krivičnog dela, ne navode druge razloge za produženje pritvora, te da nisu dati jasni razlozi i kriterijumi na osnovu kojih se podnosilac ustavne žalbe i dalje nalazi u protvoru;

- da je podnosilac ustavne žalbe zbog istog postupka podneo Ustavnom sudu 4. decembra 2008. godine ustavnu žalbu koja je Odlukom Už - 1429/2008 od 28. jula 2009. godine usvojena u delu koji se odnosi na povredu prava podnosioca koja su predviđena u članu 31. st. 1. i 2. Ustava, jer je Ustavni sud našao da „ni prvostepeni, ni drugostepeni sud u svojim rešenjima nisu dali dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru“, kao i da „Ustavni sud smatra da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje“;

- da su i pored odluke Ustavnog suda, postupajući sudovi ponovo propustili da daju jasno obrazloženje za pritvor koji prema podnosiocu ustavne žalbe traje već skoro dve i po godine, te da ponovo nema ne samo jasnih nego nema nikakvih razloga kojima se bar pokušava objasniti zašto je nekima od okrivljenih omogućeno da se brane sa slobode, a nekima nije, jer sve što stoji za četvoricu okrivljenih koji se nalaze u pritvoru stoji i za ostale okrivljene koji se brane sa slobode;

- da smatra da mu je navedenim rešenjima redovnih sudova, a posebno rešenjem Vrhovnog suda Srbije, povređena pretpostavka nevinosti, zbog toga što Vrhovni sud Srbije navodi da „subjektivni odnos svakog od okrivljenih u odnosu na posebno teške okolnosti krivičnog dela proizlaze iz razloga pobijenog rešenja, koji upućuju na činjenično stanje sadržano u optužnici iz koje pojedinačno za svakog od okrivljenih proizlaze konkretno teške okolnosti krivičnog dela u pitanju“, iz kog obrazloženja sledi jasna poruka da su svi okrivljeni koji se nalaze u pritvoru krivi.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporena rešenja i naloži organima Republike Srbije da ukinu pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i odmah ga puste na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Okružnim sudom u Beogradu-Većem za ratne zločine vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još trinaest lica, po optužnici Tužilaštva za ratne zločine, zbog postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, propisano odredbom člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi sa članom 22. KZ SRJ.

Podnosilac ustavne žalbe nalazi se u pritvoru od 28. maja 2007. godine kada je lišen slobode, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Ki.V.7/07 od 30. maja 2007. godine, koji mu je određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu je kasnije produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Okružni sud u Beogradu-Veće za ratne zločine je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i još tri saokrivljena lica i osporenim rešenjem Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine im je produžio pritvor. Pritvor je produžen, jer su, po oceni vanpretresnog veća, i dalje stajali razlozi za zadržavanje okrivljenih u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika, uz obrazloženje da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivično delo koje im je optužnicom stavljeno na teret i da se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka s obzirom da “se okrivljenima stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina, pa imajući u vidu istovremeno i način izvršenja krivičnog dela - povezano delovanje više izvršilaca i okolnosti koje se mogu smatrati posebno teškim zbog nastalih posledica u vidu povrede telesnog integriteta većeg broja lica i smrti najmanje sedamdeset civilnih lica, te oštećenja i uništenja imovine u znatnoj vrednosti”. U obrazloženju rešenja se dalje navodi da je vanpretresno veće “imalo u vidu i uloge koje su okrivljeni prema navodima optužnice Tužilaštva za ratne zločine imali prilikom izvršenja krivičnopravnih radnji koje predstavljaju, kako se to navodi u optužnici, krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Okolnost da su okrivljeni u navedeno vreme bili starešine vojnih ili političkih struktura, koje su tada predstavljale i sprovodile vlast na navedenom području, ili su bili pripadnici dobrovoljačke oružane grupe, a kako im se to optužnicom stavlja na teret, po oceni veća predstavlja dodatni element u opredeljivanju suda da se prema okrivljenima iz napred navedenih razloga produži pritvor.”.

Vrhovni sud Srbije-Veće za ratne zločine je osporenim rešenjem Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe okrivljenih i njihovih branilaca, izjavljenih protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine. U rešenju se navodi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prema okrivljenima produžio pritvor i da je o tome dao valjane razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud. Dodaje se, pored ostalog, da „subjektivni odnos svakog od okrivljenih u odnosu na posebno teške okolnosti krivičnog dela proizlaze iz razloga pobijanog rešenja, koji upućuju na činjenično stanje sadržano u optužnici iz koje pojedinačno za svakog od okrivljenih proizlaze konkretno teške okolnosti krivičnog dela u pitanju“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP je propisano: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)). U vreme donošenja osporenog prvostepenog rešenja u članu 142. stav 2. Zakonika je bilo propisano: da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Ostalim odredbama Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz stava 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. U odnosu na istaknutu povrede prava iz člana 31. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine, nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koje se pozvao.

Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Odredbama člana 31. Ustava se jemči, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine izneo stav da su nadležni sudovi prilikom ispitivanja zakonitosti i opravdanosti produženja pritvora, dužni da, pored ostalog, daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, i u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u pomenutom predmetu utvrdio da su se nadležni sudovi u svojim obrazloženjima oslanjali, pre svega, na težinu krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret i objektivne posledice koje su nastupile, a da su propustili da navedu subjektivne razloge za produženje pritvora, koji bi ih individualizovali i činili opravdanim u odnosu na svakog pritvorenika pojedinačno.

U ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima, upravo postupajući po Odluci Suda Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, dali subjektivne razloge za produženje pritvora, individualizujući ih u odnosu na pojedine optužene. Činjenica da su individualizaciju razloga za produženje pritvora nadležni sudovi u osporenim rešenjima dali pozivajući se na navode iz optužnice, nisu od značaja za drugačiju odluku Suda, jer se time upravo vrši razlikovanje u pogledu postojanja, odnosno nepostojanja razloga za dalje zadržavanje optuženih u pritvoru, i to opravdanim uvažavanjem specifičnih uloga koje se svakom od njih optužnicom nadležnog javnog tužioca stavljaju na teret.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmet, koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnopravnih radnji za koje postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor, te su za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru dati detaljni i individualizovani razlozi.

Ustavni sud je posebno cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da je prema drugim optuženima pritvor ukinut, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Ovo stoga što se razlozi za produženje pritvora posle podizanja optužnice, odnose na objektivne i subjektivne okolnosti vezane za složenost predmeta, prirodu krivičnog dela, način njegovog izvršenja i težinu posledica krivičnog dela koje se optuženima stavlja na teret. Činjenica da se preostalih deset okrivljenih lica, koje optužnica takođe tereti za isto krivično delo kao saizvršioce, više ne nalaze ili se uopšte nisu nalazili u pritvoru, nikako ne znači da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno načelo zabrane diskriminacije. U konkretnom slučaju se ne radi o krivično-procesnoj situaciji u kojoj bi pritvor prema okrivljenima bio obavezan po samom zakonu (ex lege), i to od početka krivičnog postupka pa nadalje, do isteka zakonom propisanih rokova trajanja pritvora, u smislu odredaba nekadašnjeg člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, već se radi o fakultativnom pritvorskom osnovu iz tadašnjeg stava 2. navedenog člana, pri čemu nadležno krivično veće suda odlučuje o opravdanosti produženja pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenjujući princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog okrivljenog lica. To podrazumeva da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više okrivljenih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saokrivljenih u istom krivičnom predmetu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.

Po oceni Ustavnog suda, navodi vanpretresnog veća Okružnog suda u Beogradu, da je to veće “imalo u vidu i uloge koje su okrivljeni prema navodima optužnice Tužilaštva za ratne zločine imali prilikom izvršenja krivičnopravnih radnji koje predstavljaju, kako se to navodi u optužnici, krivično delo protiv civilnog stanovništva“ i da „okolnost da su okrivljeni u navedeno vreme bili starešine vojnih ili političkih struktura, koje su tada predstavljale i sprovodile vlast na navedenom području, ili su bili pripadnici dobrovoljačke oružane grupe, a kako im se to optužnicom stavlja na teret” ne odražavaju unapred mišljenje da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, kriv. Ovo iz razloga što Okružni sud u Beogradu, pozivajući se na navode optužnice Tužilaštva za ratne zločine, nije ni na koji način utvrđivao da li su te uloge optuženi zaista imali, odnosno da li ih postojanje takvih činjenica čini krivim za krivična dela za koja im se sudi po predmetnoj optužnici.

Ustavni sud je ocenjujući navode iz osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije utvrdio da iz obrazloženja ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od optuženih u krivičnom postupku koji se vodi pred Okružnim (sada Višim) sudom u Beogradu, počinio krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret. Naime, Vrhovni sud Srbije je, kao drugostepeni, obrazlažući odluku da odbije žalbe izjavljene protiv rešenja kojim je i prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, naveo da u svemu prihvata razloge koje je naveo Okružni sud u obrazloženju ožalbenog rešenja, ocenjujući ih kao valjane i pravilne. Navod iz dela obrazloženja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije da „subjektivni odnos svakog od okrivljenih u odnosu na posebno teške okolnosti krivičnog dela proizlaze iz razloga pobijanog rešenja, koji upućuju na činjenično stanje sadržano u optužnici iz koje pojedinačno za svakog od okrivljenih proizlaze konkretno teške okolnosti krivičnog dela u pitanju“, ne predstavlja povredu prava na pretpostavku nevinosti. Ovo iz razloga što, u konkretnom slučaju, subjektivni odnos optuženog prema krivičnom delu koje mu je optužnicom stavljeno na teret, zapravo čine subjektivna svojstva i okolnosti na strani okrivljenog koje proističu iz položaja koji je, prema navodima iz optužnice, imao u određeno vreme i na određenoj teritoriji, na koji način se vrši individualizacija zakonskih razloga zbog kojih je ocenjeno da i dalje postoji opravdanost njegovog zadržavanja u pritvoru. Navođenje subjektivnog položaja podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj situaciji, po nalaženju Ustavnog suda, ne predstavlja ocenu njegove krivice (uračunljivost, umišljajno postupanje i svest o zabranjenosti dela), odnosno njegovog psihičkog odnosa prema delu za koje je optužen, a pre donošenja presude. Stoga Vrhovni sud Srbije navedenom formulacijom, bez obzira na njenu određenu nepreciznost, nije prekoračio granicu osnovane sumnje u okviru koje se može kretati procesno odlučivanje o postojanju objektivnih i subjektivnih razloga koji produženje pritvora čine osnovanim i opravdanim, jer se de facto nije izjasnio o krivici optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u odnosu na koga je pritvor produžen.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 61/09 od 3. septembra 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 49/09 od 18. septembra 2009. godine nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

7. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u predmetu ratnog zločina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti