Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, jer Upravni sud u svojoj presudi nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge za prestanak službe podnosiocu. Predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2162/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 29-1 od 7. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Beograda je, 24. marta 2012. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeno rešenje doneto 8. aprila 2005. godine, ali da je navedeno rešenje poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak, te da je novo prvostepeno rešenje doneto 17. decembra 2008. godine, a da je istim određeno da podnosiocu prestaje služba retroaktivno, sa 10. majem 2005. godine; da u osporenom postupku nije izveden ni jedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu podnosioca ustavne žalbe; da nisu osnovani navodi da se podnosilac nije mogao rasporediti na drugo odgovarajuće radno mesto; da je nakon prestanka radnog odnosa podnosiocu i drugim licima u Kabinetu za fizikalnu medicinu, posle 15 dana vraćeno petoro ljudi; da ni u obrazloženju odluka upravnih organa, niti u obrazloženju osporene presude nije navedeno da li su i kako u konkretnom slučaju u odnosu na podnosioca bili utvrđeni kriterijumi i merila koji ga stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima radni odnos nije prestao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 1279 B. broj 489-38 od 8. aprila 2005. godine, određeno je da podnosiocu ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Vojnoj pošti 1279 B, prestaje služba bez njegove saglasnosti sa 10. majem 2005. godine, određeno je da će se podnosiocu isplatiti jednokratna otpremnina u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, te je podnosiocu dato pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe može prijaviti nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava za vreme nezaposlenosti.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo je rešenjem UP-2 broj 39-2 od 6. maja 2005. godine odbilo žalbu podnosioca kao neosnovanu.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog rešenja podneo tužbu, koja je presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 859/06 od 27. avgusta 2008. godine uvažena i poništeno pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da u upravnom postupku nisu utvrđene činjenice odlučne za donošenje zakonite odluke, niti je utvrđeno da li su podnosiocu mogla biti obezbeđena prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvo odbrane - Sektor za materijalne resurse, Uprava za zdravstvo donelo je rešenje UP-2 broj 42-2 od 24. oktobra 2008. godine, kojim je uvažena žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 2408-2 od 17. decembra 2008. godine, kojim je, takođe, određeno da podnosiocu ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Vojnoj pošti 1279 Beograd, prestaje služba bez njegove saglasnosti sa 10. majem 2005. godine, određeno je da će se podnosiocu isplatiti jednokratna otpremnina u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, te je podnosiocu dato pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe može prijaviti nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje, radi ostvarivanja prava za vreme nezaposlenosti.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 15-2 od 24. februara 2009. godine. Presudom Upravnog suda, Odeljenje u Nišu U. 8081/10 (2009) od 14. februara 2010. godine poništen je navedeni konačni upravni akt. Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 29-1 od 7. februara 2011. godine, žalba podnosioca je odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 8. marta 2011. godine podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je osporenom presudom Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je, po oceni suda, pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca nalazeći da je prvostepeni organ pravilno odlučio da podnosiocu prestane služba u Vojsci bez njegove saglasnosti, u skladu sa odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da su otklonjene povrede pravila postupka na koje je ukazano u presudi Upravnog suda, Odeljenje u Nišu U. 8081/10 (2009) od 14. februara 2010. godine; da je tuženi organ za svoju odluku dao razloge koje je i Upravni sud prihvatio kao dovoljne i na zakonu zasnovane; da je podnosilac bio na službi na formacijskom mestu medicinskog tehničara u Kabinetu za fizikalnu medicinu VMC N. B, da je na osnovu odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore od 8. aprila 2005. godine na tom formacijskom mestu smanjen broj izvršilaca sa troje na jednog i da u vreme prestanka službe podnosiocu nije postojalo radno mesto na koje se mogao rasporediti, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da su cenjeni i ostali navodi iz tužbe, ali da je Upravni sud našao da isti ne dovode u sumnju zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, da su isti prethodno ocenjeni od strane tuženog organa, te da ih Upravni sud iz tog razloga nije posebno obrazlagao.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok), a da dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se dispozitivom rešava o predmetu postupka u celini (...) (član 198. stav 1.); da, u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (...) (član 199. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom. U sprovedenom upravnom postupku, koji je prethodio upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda, opravdanost odluke o prestanku civilne službe obrazložena je time što je, pre donošenja rešenja od 8. aprila 2005. godine, obrazovana radna grupa, a u skladu sa aktom Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za sistem logistike broj 622-1 od 15. aprila 2005. godine, koja je, primenom kriterijuma utvrđenih tim aktom, predložila da podnosiocu treba da prestane služba. Ustavni sud napominje da nije bilo dovoljno da nadležni organ, nakon izvršene izmene formacije, u rešenju samo navede da je podnosiocu ustavne žalbe trebalo da prestane služba, već je postojala obaveza da u tom rešenju izloži činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da drugo civilno lice, a ne podnosilac, u većoj meri zadovoljava zahteve formacijskog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno. Navedenom odredbom člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisani su obavezni elementi obrazloženja rešenja.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi isticao da u obrazloženju rešenja kojim je određeno da mu prestaje služba nije navedeno da li su i kako u konkretnom slučaju u odnosu na podnosioca bili utvrđeni kriterijumi i merila koji ga stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima radni odnos nije prestao, ali se o njima Upravni sud nije posebno izjašnjavao. Ukazujući da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud se zadržao na oceni da su ovi navodi podnosioca izneti tokom upravnog spora bili takve prirode da se od Upravnog suda očekivalo da se o njima odredi.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 12092-2 od 4. decembra 2008. godine, koju je drugostepeni organ pribavio u ponovnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, naknadno pribavljanje potvrde u ponovnom upravnom postupku može imati uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, ukoliko se ona odnosi na činjenice koje su postojale u vreme kada je određenom licu utvrđen prestanak službe.

U vezi navoda podnosioca da je nakon prestanka radnog odnosa podnosiocu i drugim licima u Kabinetu za fizikalnu medicinu, posle 15 dana vraćeno petoro ljudi, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje tvrdnje nije potkrepio dokazima, već je samo priložio fotokopiju lista u kome je objavljen konkurs za popunu radnih mesta, između ostalog, tri mesta za medicinskog tehničara, opšti smer sa srednjom stručnom spremom, ali konstatuje da je objavljen 15. avgusta 2009. godine, dakle nakon više od četiri godine od dana kada je služba prestala podnosiocu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za ocenu o razlozima prestanka službe podnosiocu. Umesto toga, obrazloženje osporene presude se svodi samo na navođenje merodavnih zakonskih odredaba i činjeničnih zaključaka drugostepenog organa, čime je taj sud propustio da se izjasni o bitnim pitanjima konkretne upravne stvari, iako se to prevashodno od njega očekivalo. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 29-1 od 7. februara 2011. godine.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u Odluci Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine.

6. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na navode podnosioca da su mu osporenim pojedinačnim aktom povređena i druga Ustavom zajemčena načela i prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 2608/11 od 9. februara 2012. godine, te da će o tužbi podnosioca nadležni sud u upravnom sporu ponovo odluči vati.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti