Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu jednog podnosioca zbog sedamnaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Žalba ostalih podnosilaca koji nisu bili stranke u postupku je odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, svih iz Beograda, i Gordane Kopše iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Milovanovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9305/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović, Gordane Milovanović Daničić i Gordane Kopše izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda, i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99; u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05; i predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), razdvojio postupke po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, i to: Už-2164/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; Už-2165/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; Už-2166/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; Už-2167/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; Už-2168/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; Už-2169/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; Už-2170/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; Už-2171/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; Už-2172/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; Už-2173/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; Už-2174/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; Už-2175/09 – za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 2430/99; Už-2176/09 - za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05;
Už-2177/09 – za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu
I. 219/93 i Už-2178/09 – za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93. Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už- 2164/09 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja postupka u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9305/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Slavomir Davidović je 17. maja 1994. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Javno komunalnog preduzeća "Beogradski vodovod i kanalizacija" iz Beograda, Faredina Dautija, Ljubomira Petrovića, Dimitrija Petrovića, Sretena Vučkovića, Svetislava Mickovića, Miloša Radovanovića, Miroslava Gavranića, Pera Racanovića, Petra Jeftića, Branislava Čolića, Milana Miletića, Stevana Milovanovića (ovde podnosioca ustavne žalbe) i Milene Babić, tražeći da se ponište odluke prvotuženog br. 5959/27-1 od 29. avgusta 1989. godine, br. 12236 od 5. septembra 1989. godine i 12281 od 6. septembra 1989. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1290/95.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (14. juna 1995, 16. oktobra 1995, 22. maja 1998, 4. novembra 1998, 19. marta 1999, 2. juna 1999, 8. oktobra 1999, 22. decembra 1999, 24. marta 2000, 26. maja 2000, 18. maja 2001, 26. septembra 2001 i 23. novembra 2001. godine), od kojih je šest održano. Ročište zakazano za 14. jun 1995. godine nije održano zbog nedolaska pojedinih tuženih, ročišta od 22. maja 1998, 4. novembra 1998, 8. oktobra 1999. i 22. decembra 1999. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište od 19. marta 1999. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 18. maj 2001. godine nije održano zbog nedolaska tužioca.

Stevan Milovanović, Dušanka Antovski i Gordana Kopša, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneskom od 10. maja 2000. godine tražili od prvostepenog suda da im u ovoj parnici prizna svojstvo umešača na strani tužioca. Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 1290/95-97-99 od 26. maja 2000. godine odbio navedeni predlog podnosilaca ustavne žalbe, ističući da oni nemaju pravni interes za mešanje na strani tužioca.

Odlučujući o žalbi podnosilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 8/01 od 10. januara 2001. godine odbio žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje.

Treći opštinski sud u Beogradu je 23. novembra 2001. godine doneo presudu P1. 1290/95-97-99, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj odluke prvotuženog br. 12236 od 5. septembra 1989. godine, u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu kojim je tražen poništaj odluka prvotuženog br. 5959/27-1 od 29. avgusta 1989. godine i 12281 od 6. septembra 1989. godine, a u stavu trećem izreke utvrdio da je tužba povučena u odnosu na tužene Faredina Dautija, Ljubomira Petrovića, Dimitrija Petrovića, Sretena Vučkovića, Svetislava Mickovića, Miloša Radovanovića, Miroslava Gavranića, Pera Racanovića, Petra Jeftića, Branislava Čolića i Stevana Milovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe. Prvostepena presuda je 9. juna 2003. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 1290/95-01 od 2. oktobra 2003. godine odbacio žalbu kao neblagovremenu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 607/04 od 10. marta 2004. godine ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95-01 od 2. oktobra 2003. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvostepeni sud je 21. decembra 2004. godine dostavio spise predmeta drugostepenom sudu, radi odlučivanja o žalbama parničnih stranaka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3267/04 od 6. jula 2005. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu je 17. marta 2006. godine doneo rešenje P1. 1290/95, kojim je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog Stevana Milovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv navedene prvostepene presude.

Postupajući po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3955/06 od 16. maja 2007. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu je 15. januara 2007. godine doneo rešenje P1. 1290/95, kojim je odbacio žalbu Dušanke Antovski i Gordane Kopše, ovde podnositeljki ustavne žalbe, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 17. marta 2006. godine, ističući da je pravnosnažnim rešenjem istog suda odbijen njihov zahtev za mešanje na strani tužioca i da je, stoga, žalba nedozvoljena.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo predmet radi postupanja i on je zaveden pod brojem P1. 9305/10.

Viši sud u Beogradu je 1. jula 2010. godine doneo rešenje Gž1. 1214/10, kojim je u stavu prvom izreke ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95 od 17. marta 2006. godine i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak, a u stavu drugom izreke odbio žalbu Dušanke Antovski i Gordane Kopše i potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95 od 15. januara 2007. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud doneo pobijano rešenje P1. 1290/95 od 17. marta 2006. godine, nalazeći da je nedozvoljena žalba Stevana Milovanovića protiv prvostepene presude, jer je izjavljena od strane lica u odnosu na koje je tužba povučena, a što je i konstatovano navedenom presudom; da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95 od 23. novembra 2001. godine u stavu trećem izreke utvrđeno da je tužba povučena i u odnosu na tuženog Stevana Milovanovića i da je tuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da navedena presuda nije postala pravnosnažna, ukinuo prvostepeno rešenje kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba Stevana Milovanovića i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U spisima predmeta postoji službena beleška postupajućeg sudije od 20. oktobra 2010. godine u kojoj je navedeno da je blagovremena i dozvoljena žalba tuženog Stevana Milovanovića izjavljena protiv prvostepene presude od 23. novembra 2001. godine, te da spise predmeta treba dostaviti Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbama tužioca i navedenog tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedan od stranaka ispe, može pridružiti ovoj stranci (član 206. stav 1.); da svaka stranka može osporiti umešaču pravo da učestvuje u postupku i predložiti da se umešač odbije, a sud može i bez izjašnjenja stranaka odbiti učešće umešača ako utvrdi da ne postoji pravni interes umešača (član 207. stav 1.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

Odredbama člana 195. st. 1. i 3. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 17. maja 1994. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj radno – stambeni spor još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica u odnosu na podnosioca ustavne žalbe Stevana Milovanovića do sada traje 17 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (postojanje više tuženih i tužbenih zahteva, složenost dokaznog postupka itd.), ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje 17 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe maja 1994. godine do 1. januara 2010. godine. Nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu se najpre ogleda u činjenici da prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju u periodu od dve i po godine (16. oktobar 1995. – 22. maj 1998. godine). O mnogobrojnim propustima prvostepenog suda govori i činjenica da u ovom predmetu nije održano sedam ročišta za glavnu raspravu i da čak četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Navedena okolnost, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja objektivni razlog koji bi opravdao prolongiranje ovog postupka i direktno se može staviti na teret prvostepenom sudu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Trećem opštinskom sudu trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P1. 1290/95-97-99, koja je doneta 23. novembra 2001. godine, a otpravljena parničnim strankama tek 9. juna 2003. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 337. stav 1. ranije važećeg ZPP.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu mnogobrojne propuste Trećeg opštinskog suda u Beogradu zbog kojih je drugostepeni sud bio sprečen sedam godina da odluči o osnovanosti žalbi parničnih stranaka izjavljenih protiv prvostepene presude od 23. novembra 2001. godine, te dužnost suda da hitno postupa prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe Stevana Milovanovića na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje navedenog podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i prirode parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je zaključio da samo parničnim strankama u takvom postupku može biti povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da se, izuzetno, i umešačima jemči zaštita od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja sudskog postupka.

S obzirom na to da u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, te da je pravnosnažnim rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95-97-99 od 26. maja 2000. godine odbijen kao neosnovan predlog Dušanke Antovski i Gordane Kopše za učešće u parnici u svojstvu umešača, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba navedenih lica nedopuštena zbog nepostojanja aktivne legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 4. izreke.

9. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević