Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i procesualnim propustima stranke

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da je podnosilac sam prouzrokovao značajno odugovlačenje postupka. Nepristupanje ročištu i podnošenje neurednog predloga za povraćaj u pređašnje stanje ne mogu se pripisati sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Labusa iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Labusa izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 54/02, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Labus iz Beograda je 4. maja 20 10. godine, preko punomoćnika Milana Veseličića, advokata iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 54/02. Ustavna žalba je izjavljena i protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 54/02 od 30. marta 2007. godine i P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine, kao i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 5185/09 od 28. oktobra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i prava na jednaku zaštiti prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da se predmetni parnični postupak vodio od 9. januara 2002. godine do 28. oktobra 2009. godine, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je, po mišljenju podnosioca, ceo parnični postupak vođen tendenciozno i da je u svemu „pogodovano tuženoj strani“; da je osporen im rešenj em Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 54/02 od 30. marta 2007. godine konstatovano da se tužba smatra povučenom, jer podnosilac i njegov punomoćnik nisu pristupili na zakazano ročište, zbog toga što nisu čuli da su prozvani; da je sud odbacio njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje samo zbog toga što nije predloženo izvođenje dokaza; da je ceo postupak bio unapred smišljen radi eliminacije podnosioca ustavne žalbe iz postupka; da su sudovi izgubili iz vida celinu i suštinu parnice, a ceo spor su preveli na proceduralno pitanje navodne krivice.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz navoda ustavne žalbe i dokaza dostavljenih uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 9. januara 2002. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu, radi naknade štete protiv tuženog Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ iz Beograda.

Presudom Okružnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž. 1175/06 od 29. novembra 2006. godine ukinuta je međupresuda Opštinskog suda i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, na ročište za glavnu raspravu zakazano za 30. mart 2007. godine stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane, pa je Opštinski sud na osnovu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo osporeno rešenje P. 54/02 od 30. marta 2007. godine kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom.

Tužilac je 2. aprila 2007. godine izjavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje u kome je naveo: da je sa punomoćnikom 30. marta 2007. godine od 11,00 časova čekao u čekaonici odmah do sudnice radi pristupa na ročište zakazano za 11,15 sati, ali da od strane zapisničara nisu bili prozvani; da su posle desetak minuta ušli u sudnicu, ali su im sudija i zapisničar rekli da su dva puta prozivali, ali da se niko nije odzvao pozivu; da je sudija tvrdio da se lično uverio u poziv razglasom, ali nije potvrdio da je zapisničar izlazio iz sudnice radi p rozivanja; da je „greška nečujnosti poziva razglasom“ dovela do toga da on i njegov punomoćnik ne pristupe ročištu, pa je predložio da sud ponovo uputi poziv strankama za novo ročište , te da ako sud ne uvaži predlog za vraćanje u pređašnje stanje, da se predlog ima smatrati žalbom.

Osporenim rešenjem Opštinskog suda P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine odbačen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju je navedeno da podnosilac predloga – tužilac nije podneo, niti predložio odgovarajuće dokaze radi utvrđivanja navoda iz predloga za vraćanje u pređašnje stanje, i da stoga nisu ispunjeni uslovi iz člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po žalbi tužioca od 17. decembra 2007. godine, Okružni sud je osporenim rešenjem Gž. 5185/09 od 28. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio rešenja Opštinskog suda P. 54/02 od 30. marta 2007. godine i P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno: da pri donošenju pobijanih odluka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku na koje Okružni sud pazi po službenoj dužnosti; da iz spisa predmeta proizilazi da su punomoćnici tužioca i tuženog izostali sa ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 30. mart 2007. godine u 11,15 časova, iako su uredno primili pozive; da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je pozivajući se na odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje P. 54/02 od 30. marta 2007. godine kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom .

Dalje je navedeno da iz spisa predmeta proizilazi: da je tužilac 2. aprila 2007. godine izjavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, tvrdeći da je zajedno sa svojim punomoćnikom od 30. marta 2007. godine počev od 11,00 časova čekao u čekaonici koja se nalazi odmah do sudnice, ali da nisu čuli prozivanje preko razglasa; da pošto je postupajući sudija u 11,15 časova izašao iz sudnice, punomoćnik tužioca je nakon desetak minuta ušao u sudnicu radi razjašnjenja zašto nisu prozvani, kada je obavešten od strane zapisničara da je vršeno prozivanje stranaka dva puta; da tužilac nije predložio dokaze za navode iznete u predlog; da su postupajući sudija i zapisničar (u postupku sprovođenja izviđajnih radnji) izjavili da je pozivanje stranaka izvršeno preko razglasa, ali da se pozivu niko nije odzvao; da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je rešenjem P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, našavši da nisu ispunjeni uslovi iz člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na odsustvo osnovanosti tvrdnji iz predloga, dajući za odluku pravilne razloge; da se navodima žalbe izjavljenim protiv rešenja od 30. marta 2007. godine ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, posebno imajući u vidu da se u žalbi ističu razlozi koji faktički predstavljaju predlog za vraćanje u pređašnje stanje ; da se navodima žalbe izjavljene protiv rešenja P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine ne dovodi u pitanje pravilnost pobijanog rešenja, jer ponavljanje u žalbi navoda iz samog predlog za vraćanje u pređašnje stanje ne može voditi drugačijoj odluci, s obzirom na pravilno utvrđenje prvostepenog suda da ne postoje uslovi za usvajanje predloga, jer uz predlog nisu predloženi dokazi za tvrdnje iznete u predlogu.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Kako se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na čiju se povredu takođe ustavnom žalbom ukazuje, sadržinski ne razlikuje od odredbe Ustava Republike Srbije kojom se jemči pravo na pravično suđenje, to je postojanje eventualne povrede navedenog prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Pored navedenih odredaba Ustava, za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br oj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1); da će neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje odbaciće sud rešenjem; da će sud odbaciti kao neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave, kao i da kad sud nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi, zakazaće ročište (član 115.).

5. Ocenjujući najpre navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da je za period od 30. marta 2007. godine, pa do okončanja postupka - 28. oktobra 2009. godine, pre svega odgovoran podnosilac ustavne žalbe. Naime, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tuži oca, iako uredno pozvan, nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazan o za 30. mart 2007. godine, što je uslovilo da Opštinski sud donese rešenje kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom. Po mišljenju Ustavnog suda, takvo ponašanje podnosioca ustavne žalbe se može okarakterisati kao neodgovorno, jer je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dužna da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, kao i da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja pos tupka (videti Odluku Ustavnog sud Už–2592/2009 od 30. juna 2011. godine, kao i Odluku o dopuštenosti Evropskog suda za ljudska prava od 18. septembra 2007. godine u predmetu ''Skočajić i Bjelić protiv Srbije'', aplikacija broj 9460/05). Pored toga, i predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji je, nakon donošenja navedenog rešenja, podneo punomoćnik tužioca, nije ispunjavao osnovne procesne uslove predviđene odredbom člana 115. stav 2. ZPP , zbog čega je isti odbačen. Dakle, navedeni period od dve godine i sedam meseci je uslovljen procesnim propusti ma podnosioca ustavne žalbe i ne može se staviti na teret sudu (videti npr. presudu od 15. juna 2006. godine u predmetu ''Kostovska protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'', broj aplikacije 44353/02, stav 36.).

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je postupak do 30. marta 2007. godine trajao pet godina i dva meseca, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, ukazuje da , u konkretnom slučaju , nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja O pštinskog suda P. 54/02 od 30. marta 2007. godine i P. 54/02 od 2. novembra 2007. godine, kao i rešenja Okružnog suda Gž. 5185/09 od 28. oktobra 2009. godine, Ustavni sud podseća da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, jedino nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Takođe ni navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava nisu potkrepljeni bili kakvim dokazima koji bi ukazali da su sudovi donosili različite odluk e u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević