Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radno-stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radno-stambenom sporu koji traje 17 godina. Sud je naložio prvostepenom sudu da postupak hitno okonča i utvrdio pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, svih iz Beograda, i Gordane Kopše iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Gordane Kopše i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2652/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda, i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99; u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05; i predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, i to: Už-2164/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; Už-2165/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; Už-2166/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; Už-2167/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; Už-2168/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; Už-2169/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; Už-2170/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; Už-2171/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; Už-2172/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; Už-2173/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; Už-2174/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; Už-2175/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 2430/99; Už-2176/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05; Už-2177/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 219/93 i Už-2178/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93. Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už- 2165/09 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja postupka u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2652/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Milovan Dimitrijević, Dušanka Antovski i Gordana Kopša (ovde podnositeljke ustavne žalbe) su 12. maja 1994. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javno komunalnog preduzeća "Beogradski vodovod i kanalizacija" iz Beograda, Milana Dackovića, Sretena Vučkovića, Aleksandra Repića, Petra Jeftića, Borka Micića, Ljubomira Petrovića, Đorđa Đorđevića, Zorana Bogdanovića, Milene Babić, Radomira Gajića, Faredina Dautija, Milutina Milića, Miroslava Gavranića, Svetislava Mickovića, Milana Miletića, Stevana Milovanovića (ovde podnosioca ustavne žalbe), Marka Kapora, Blagoja Arsenovića, Jelene Rakas, Momčila Nikolića i Sladoja Drčelića, tražeći da se utvrdi ništavost odredbi člana 34. Samoupravnog sporazuma o udruživanju i korišćenju sredstava zajedničke potrošnje za stambenu izgradnju i zajedničkim osnovama i merilima za rešavanje stambenih potreba radnika RO “Beogradski vodovod i kanalizacija“ iz jula 1987. godine, da se utvrdi ništavost Pravilnika o stambenim odnosima OOUR “Vodovod“ iz jula 1988. godine, da se ponište odgovarajuće odluke Stambene komisije OOUR “Vodovod“, kojima su tuženim radnicima dodeljeni stanovi na korišćenje, te da se naloži tuženim radnicima da se sa svim licima i stvarima isele iz tih stanova. Prvostepeni sud je 22. maja 1995. godine otpravio tužbu tuženima. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1291/95.

Tužilac Milovan Dimitrijević je 10. oktobra 1995. godine predložio da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari, do usaglašavanja člana 87. Statuta Javno komunalnog preduzeća "Beogradski vodovod i kanalizacija" iz Beograda sa Ustavom Republike Srbije. Treći opštinski sud u Beogradu je 15. jula 1998. godine doneo rešenje P1. 1291/95, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari iz navedenog razloga.

Punomoćnik tuženih je 7. septembra 2001. godine tražio da parnični sud nastavi s postupanjem u ovom predmetu, imajući u vidu da je kasirana odredba Statuta Javno komunalnog preduzeća "Beogradski vodovod i kanalizacija" usaglašena sa Ustavom Republike Srbije. Treći opštinski sud u Beogradu je 19. septembra 2005. godine doneo rešenje P1. 1291/95, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je 6. januara 2006. godine doneo rešenje P1. 1291/95, kojim se konstatuje da je tužba Milovana Dimitrijevića povučena u odnosu na tužene Ljubomira Petrovića, Blagoja Arsenovića, Radomira Gajića, Sladoja Drčelića, Milenu Babić, Đorđa Đorđevića i Svetislava Mickovića, s obzirom na to da je navedeni tužilac obavestio sud da su ova lica umešači na strani prvotuženog.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka protiv prvostepenih rešenja od 19. septembra 2005. godine i 6. januara 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je 4. juna 2008. godine doneo rešenje Gž1. 1412/06, kojim je vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo predmet radi postupanja i on je zaveden pod brojem P1. 2652/10. Prvostepeni sud je 12. novembra 2010. godine dostavio Višem sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbama protiv prvostepenih rešenja od 19. septembra 2005. godine i 6. januara 2006. godine.

Viši sud u Beogradu je 9. februara 2011. godine doneo rešenje Gž1. 1923/10, kojim je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljene žalbe Gordane Kopše, Dušanke Antovski i Stevana Milovanovića izjavljene protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95 od 19. septembra 2005. godine; u stavu drugom izreke ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95 od 6. januara 2006. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

Odredbama člana 195. st. 1. i 3. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 12. maja 1994. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj radno – stambeni spor još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje 17 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da postupajući sudovi nijednom nisu odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (postojanje više tužilaca, tuženih i tužbenih zahteva, složenost dokaznog postupka itd.), ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje 17 godina, a da za sve to vreme nijedanput nije odlučeno o tužbenim zahtevima, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe maja 1994. godine do 1. januara 2010. godine. Nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu se najpre ogleda u činjenici da je prvostepeni sud otpravio tuženima tužbu tek nakon godinu dana od dana njenog podnošenja. Činjenica da je predmetni parnični postupak bio u prekidu sedam godina, po oceni Ustavnog suda, ne umanjuje odgovornost prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ovog radno – stambenog spora, jer je navedeni sud doneo rešenje o nastavljanju postupka tek nakon četiri godine od dana dostavljanja validnih dokaza o prestanku razloga za prekid. Pored toga, Ustavni sud ističe i da Okružni sud u Beogradu snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ovog postupka, imajući u vidu da je tek nakon dve godine i tri meseca vratio prvostepenom sudu spise predmeta kako bi otklonio procesne nedostatke pre odlučivanja o žalbama parničnih stranaka.

Iz iznetih razloga, a posebno uzimajući u obzir dužnost parničnih sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i prirode parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je zaključio da samo parničnim strankama u takvom postupku može biti povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na to da u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba navedenih lica nedopuštena zbog nepostojanja stranačke legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 4. izreke.

9. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević