Ustavna žalba odbijena u sporu za naknadu štete zbog torture

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu. Utvrđeno je da podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na naknadu štete, jer su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan , u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Sarajeva i S . R . iz Tuzle, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N . K . i S . R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7327/15 od 23. decembra 201 5. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Sarajeva i S . R . iz Tuzle, Bosna i Hercegovina, izjavili su Ustavnom sudu, 17. marta 201 6. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7327/15 od 23. decembra 2015. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navod e da su podne li tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova , radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici označenog Ministarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihov tužbeni zahtev. Podnosioci smatraju da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima, pa je „očigledna proizvoljnost u odlučivanju“ dovela do povrede prava na pravično suđenje. Da je zaključak o tome da organi tužene nisu nečovečno postupali i zlostavljali podnosioca drugostepeni sud formirao samo na osnovu iskaza pripadnika državnih organa, dok je iskaze podnosilaca i drugih svedoka zanemario. Takođe smatraju da umanjenje opšte životne aktivnosti od 10%, koliko je utvrdio veštak, nije nastalo zbog „stresa“, već zbog postupanja organa tužene što su sudovi propustili da utvrde. Podnosioci ukazuju i na to da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i „specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosioca, kao i period u kome se predmetni događaj odigrao u kome je došlo do sistematskog kršenja prava i sloboda pripadnika bošnjačke nacionalne manjine“, iznoseći i tvrdnju o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci N. K . i S . R , ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 30. jula 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstv a unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete nastale radnjama organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u toku 199 5. godine tužioce , kada su prešli u Republiku Srbiju , odveli u „logore“ gde su ih ispitivali i mučili ; da su tuži oci kritičnom prilikom pretrpe li strah, fizičke bolove, kao i duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, a došlo je i do umanjenja životn ih aktivnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) doneo je 9. decembra 2010. godine presudu P. 45953/10 kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane tužben e zahtev e tuži laca kojima su traži li da im tužena isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova (zbog povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti); u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je osporenom presudom Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu odgovarajućih novčanih iznosa na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, prihvatajući u celini obrazloženje Osnovnog suda prema kome su zastarela navedena potraživanja tužioca. Prvostepena presuda je ukinuta u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ustavni sud je doneo Odluku Už-8123/2013 od 10. decembra 2015. godine, kojom je odbio se kao neosnovanu ustavnu žalbu N. K . i S . R . izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž. 4390/11 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio. U obrazloženju ove odluke, pored ostalog, navedeno je da je Apelacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su na osnovu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zastarela potraživanja podnosilaca na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti.

Osnovni sud je u ponovnom postupku , odlučujući o tužbenom zahtevu koji se odnosi na isplatu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, doneo presudu P. 28844/13 od 23. aprila 2015. godine kojom je , u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovane tužben e zahtev e tužilaca kojim a su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja životne aktivnosti isplati svakom iznos od po 500.000 dinara, sa pripadajućom kamatom; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženoj solidarno naknade troškove spora u iznosu od 366.000 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 7327/15 od 23. decembra 2015. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, dok je rešenje o troškovima preinačeno. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci avgusta 1995. godine, sa većim brojem lica, sa područja Žepe i Srebrenice ilegalno prešli granicu između Bosne i Hercegovine i Savezne Republike Jugoslavije i da su ih pripadnici M inistarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP) najpre smestili u prihvatni centar u B. P, a zatim u prihvatni centar u M; da je tužilac N. K. 16. januara 1996. godine napustio prihvatni centar i otputovao u Sjedinjene Američke Države, a tužilac S. R. je centar napustio 10. aprila 1 996. godine i vratio ce u Bosnu i Hercegovinu ; da je tokom boravka u prihvatnom centru tužilac N. K. izgubio dvadesetak kilograma, da mu je povređena ključna kost i da pati od nesanice, a tužilac S. R. je zbog boravka u prihvatnom centru izgubio preko 30 kilograma, a u toku 1996. godine obratio se lekaru psihijatru zbog strahova, nesanice, ružnih snova i sličnih psihičkih smetnji; da je iz izveštaja lekara psihologa Doma zdravlja T. od 2. novembra 2001. godine, utvrđeno da tužilac S. R. od 1996. godine ima psihičke smetnje, te da mu je konstatovan izražen posttraumatski stresni poremećaj u hroničnoj formi, sa znacima trajnih promena ličnosti, nakon katastrofalnih doživljaja; da je polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra od 25. jula 2014. godine, prvostepeni sud utvrdio da je kod tužioca N. K. nastalo oboljenje „trajne promene ličnosti posttraumatskog karaktera sa padom opštih psihičkih sposobnosti i poremećajem prilagođavanja i komunikacije“, konstatovano 2007. godine nakon dugogodišnjeg bolovanja od p osttraumatskog stresnog poremećaja, a da je kod tužioca S. R. 2. novembra 2004. godine konstatovano oboljenje „izražene depresivne i anksiozne karakteristike“, te da je kod oba tužioca po osnovu navedenih oboljenja, kao i po osnovu posledica stresova u ratnom i posleratnom periodu, došlo do umanjenja životne aktivnosti od 30% trajno; da od tog celokupnog umanjenja životne aktivnosti, umanjenje životne aktivnosti kao posledice stresova doživljenih prilikom boravka u prihvatnom centru u Srbiji iznosi po 10% trajno za svakog od tužilaca. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, i nalazeći da prigovor zastarelosti tužene nije osnovan, ocenio da je kod oba tužioca došlo do umanjenja životne aktivnosti, između ostalog i kao posledice stresova koji su pretrpeli tokom boravka u prihvatnom centru u Srbiji, u koji su ih smestili pripadnici MUP, ali da postupci pripadnika MUP prema tužiocima nisu bili ni nezakoniti ni nepravilni, jer se radilo o licima koja su ilegalno ušla na teritoriju Republike Srbije bez odgovarajućih dokumenata, zbog čega u takvoj situaciji državni organi svake zemlje primenjuju određene postupke, kakvi su primenjeni i u konkretnom slučaju, te je našao da nema uzročno-posledične veze između rada državnog organa u vršenju njegovih funkcija i štete koju su tužioci pretrpeli i da samim tim nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da tužbeni zahtevi tužilaca nisu osnovan i, dajući za svoju odluku jasne i obrazložene razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni; da iz činjenica utvrđenih u toku prvostepenog postupka, pre svega iz iskaza saslušanih svedoka i parničnih stranaka, proizlazi da su tuži oci ilegalno sa teritorije Bosne i Hercegovine ušli u Republiku Srbiju, zbog čega su od strane pripadnika MUP sprovedeni do policijske stanice, a nakon toga smešteni u prihvatni centar u M; da su lica smeštena u prihvatni centar svakih 15 dana obilazili radnici domaćeg i međunarodnog Crvenog krsta, te im delili odeću, obuću i hranu, zbog čega je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužena nije postupala nezakonito i nepravilno kada je tužioce, kao i ostala lica koja su u Republiku Srbiju ušla ilegalno i bez dokumenata, smestila u prihvatni centar; da zbog toga, i po nalaženju apelacionog suda, ne postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tužene da tužiocima pretrpljenu štetu naknadi, s obzirom na to da nema uzročno-posledične veze između rada državnog organa u vršenju njegovih funkcija i štete koju su tužioci pretrpeli; da je sud imao u vidu navode žalbe tužilaca da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da su prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka tužioci zbog boravka u Srbiji pretrpeli umanjenje životne aktivnosti za 10%, a koje umanjenje prvostepeni sud nije imao u vidu, ali j e našao da isti nisu osnovani; da ovo stoga što iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizlazi da su tužioci, bez obzira da li su bili aktivni borci ili neutralni civili, boravkom u ratom zahvaćenoj Bosni i Hercegovini, kao i u kasnijem izbegličkom i emigrantskom životu, bili izloženi velikom stresu koji ostavlja trajne posledice, te da je sam boravak u prihvatnom centru bio svakako jako stresan za tužioce, jer je i status emigranta u inostranstvu iz kulturoloških, ekonomskih i raznih drugih razloga vrlo stresan; da je za nastanak odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima potrebno da postoji uzročno-posledična veza između preživljene torture tokom boravka u prihvatnom centru i nastalih posledica koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj; da se pravni osnov potraživanja zasniva na odredbama čl. 25. i 35. Ustava i čl . 172. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i na osnovu međunarodnih ugovora, kodeksa, konvencija i deklaracija koje regulišu zabranu mučenja, torture, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja; da je, međutim, u toku prvostepenog postupka utvrđeno da tužioci nisu bili izloženi mučenju, torturi, nehumanom ili ponižavajućem postupanju, a da je posttraumatski stresni poremećaj nastao kao rezultat velikog stresa koji su tužioci doživeli kako tokom boravka u ratom zahvaćenoj Bosni i Hercegovini, tako i tokom boravka u Republici Srbiji i nakon toga, zbog nedaća izbegličkog i emigrantskog života, zbog čega su pravilno odbijeni tužbeni zahtev i kao n eosnovani; da su neosnovani i žalbeni navodi tužilaca da je prvostepeni sud u svojoj odluci utvrdio da su organi tužene prema tužiocima primenili restriktivne mere iz čega proizlazi odgovornost tužene za štetu koju su tužioci pretrpeli; da se pod pojmom restriktivne mere ne podrazumevaju postupci koji se mogu kvalifikovati kao fizička i psihička tortura, već mere kojima se sprovodi postupak u slučaju ilegalnog ulaska lica u zemlju; da se takva lica sprovode u prihvatne centre u kojima im je obezbeđena hrana, smeštaj, zdravstvena nega, kao i komunikacija sa rodbinom, zbog čega u takvom postupanju tužene nema nehumanog ili ponižavajućeg postupanja koje bi vodilo odgovornosti iste; da je sud cenio i ostale navode žalbe tužilaca, ali je našao da nemaju uticaja na donošenje drugačije odluke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: Z PP) je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuj u na povre du prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosi oci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasniva ju na činjenici da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da podnosioci ustavne žalbe isti ču da je zaključak o tome da organi tužene nisu nečovečno postupali i zlostavljali podnosioce, drugostepeni sud formirao samo na osnovu iskaza pripadnika državnih organa, dok je iskaze podnosilaca ustavne žalbe i drugih svedoka zanemario. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da sudovi nisu zanemarili iskaze podnosilaca, kao stranaka i dva svedoka koji su tvrdili da su lica u prihvatilištu bila mučena i izlagan a nečovečnom postupanju, već su suprotan zaključak izveli ne samo iz iskaza tri druga svedoka, već i i z činjenice da su lica koja su se nalazila u prihvatnom centru , među kojima su bili i podnosioc i ustavne žalbe, obilazili pripadnici Međunarodnog Crvenog krsta koji su nesmetano razgovarali sa njima, ali da se oni nisu njima žalili na postupanje organa tužene, niti postoje bilo kakvi drugi dokaz i u tom pravcu. Takav zaključak je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv i za Ustavni sud. U takvoj pravnoj situaciji se kao neosnovani iskazuju i navodi ustavne žalbe umanjenje opšte životne aktivnosti od 10% , nije nastalo zbog „stresa“, već zbog postupanja organa tužene.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na to da su sudovi našli da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja životne aktivnosti , uz obrazloženje da su podnosioci ustavne žalbe za štetu saznali tek 2006 , odnosno 2007. godine kada su im to saopštili lekar i kod ko jih su bili na pregledu. Međutim, ovakvo stanovište sudova je u suprotnosti sa stanovištem koje su redovni sudovi izražavali kroz svoje presude i koje je Ustavni sud prihvatio kao ustavnopravno prihvatljivo. Naime, Ustavni sud je u više svojih odluka prihvatao zaključke redovnih sudova da se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je (psihička) bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu (što se dešava šest meseci do godinu dana nakon prestanka uzroka - povratka sa ratišta, prestanka mučenja i sl. ) i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu kada je podnosiocu saopšteno da boluje od takve bolesti i bez obzira na to što lečenje nije završeno i što može trajati do kraja života (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine). Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje se navedena psihička bolest (PTSP) kod podnosilaca ustavne žalbe ispoljila i prešla u hroničnu fazu u rokovima u kojima se uobičajeno ispoljava, te da stoga proizlazi i da je protekao rok zastarelosti propisan odredbama člana 376. ZOO.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, podnosioci ustavne žalbe zasniva ju na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatvoru, pravni lek koji bi trebao da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda uglavnom će biti građanska tužba za odštetu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su podnosi oci ustavne žalbe u parnici podne li tužben e zahtev e za naknadu štete, koji su odbijeni kao neosnovani, a Ustavni sud još nalazi i da su potraživanja naknade štete zastarela, to nije moglo doći do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na Odluku u predmetu Ahmet Kamenica i drugi protiv Srbije, predstavka broj 4159/15 od 4. oktobra 2016. godine, u kome je Evropski sud za ljudska prava našao da je nedopuštena (neblagovremena) predstavka podnosilaca, među kojima je bio i S. R, podneta zbog povrede čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog nepostojanja delotvorne istrage njihovog navodnog mučenja (vezanog za isti životni događaj). U obrazloženju te odluke je navedeno da su podnosioci predstavke podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine 6. septembra 2011. godine – 16 godina nakon spornih događaja. S obzirom na datum podnošenja krivične prijave, Evropski sud je ukazao da je zastarelost sprečila krivično gonjenje bilo kog dela uz izuzetak ratnih zločina, nalazeći zbog toga da je predstavka podneta van roka, te samim tim i nedopuštena.

Podnosioci ustavne žalbe , osim konstatacije „da su oni kao pripadnici nacionalne manjine diskriminisani u odnosu na druge kategorije oštećenih lica“, nisu naveli druge relevantne razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosioci ustavne žalbe p ovredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što su podnosioci ustavne žalbe nezadovoljni konačnim ishodom parničnog postupka ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.