Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Stefanovića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Stefanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 471/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Zorana Stefanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5366/14 od 11. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Stefanović iz Obrenovca podneo je Ustavnom sudu, 27. marta 2015. godine, preko punomoćnika Vladimira Rajkovića , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 30. marta 2015. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10 (ranije u predmetu Opštinsk og suda u Obrenovcu P. 471/96), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5366/14 od 11. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je ukazano na to da je trajanjem parničnog postupka od 19 godina, povređeno ustavno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava . Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Obrenovcu P. 4033/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Borko Đorđević je 5. juna 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Obrenovcu tužbu protiv tuženog Vladimira Stefanovića, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, radi naplate duga po osnovu ugovora o zajmu . Predmet je formiran pod brojem P. 471/96.

Pripremno ročište zakazano za 25. jul 1996. godine nije održano, jer tužilac nije primio poziv za ročište. Do donošenja prve po redu prvostepene presude sud je održao četiri ročišta, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i predloženih svedoka i uvidom u dostavljenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 471/96 od 16. januara 1997. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5741/97 od 25. juna 1997. godine ukinuo prvostepenu presudu.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 533/97, a sud je do donošenja druge po redu prvostepene presude, održao tri ročišta za glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 533/97 od 26. januara 1998. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu plati na ime glavnog duga novčani iznos od 120.000 nemačkih maraka.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 6564/98 od 19. oktobra 1998. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, u delu u kojem je tuženi obavezan da tužiocu plati na ime glavnog duga novčani iznos od 60.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti, dok je ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu na ime glavnog duga plati novčani i znos od 60.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 828/98. Na ročištu održanom 21. januara 1998. godine konstatovano je da je tuženi preminuo, nakon čega je sud rešenjem od 27. januara 1999. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari . Tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4843/99 od 15. jula 1999. godine ukinuo navedeno rešenje Opštinskog suda u Obrenovcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da se zakonski naslednik tuženog , Zoran Stefanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjasnio 9. februara 1999. godine da preuzima postupak.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Tuženi Zoran Stefanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. februara 2002. godine podneo protivtužbu protiv tužioca, radi utvrđenja da je ništav ugovor o zajmu i radi utvrđenja da je prestala hipoteka na nepokretnosti tuženog koja je upisana radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o zajmu.

Na ročištu od 13. juna 2002. godine nije pristupio tužilac-protivtuženi, pa je sud rešenjem odredio da postupak miruje. Na ročištu održanom 16. septembra 2002. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje o mirovanju postupka. U nastavku postupka, na ročište od 23. decembra 2002. godine ponovo nije pristupio tužilac -protivtuženi, pa je rešenjem određeno da postupak miruje tri meseca.

Na zahtev tužioca-protivtuženog sud je nastavio postupak i u nastavku postupka zakazao tri ročišta, a na ročište od 16. oktobra 2003. godine nije pristupio tužilac -protivtuženi, pa je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Tužilac-protivtuženi je protiv rešenja podneo predlog za vraćanje u pređ ašnje stanje, koji je usvojen .

U nastavku postupka, predmet je dobio broj P. 29/05 i na ročištu održanom 7. marta 2005. godine sud je odredio da se spoje postupci u predmetima P. 29/05 i P. 762/00, koji se vodi o po kompenzacionoj protivtužbi tuženog -protivtužioca, radi jedinstvenog vođenja postupka i donošenja odluke, s tim da će se postupak ubuduće voditi pod jedinstvenim brojem P. 762/00.

Tokom dalje sprovedenog postupka do donošenja treće po redu prvostepene presude, sud je zakazao 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i neuredne dostave poziva tužiocu -protivtuženom.

Opštinski sud u Obrenovcu je presudom P. 762/00 od 12. februara 2008. godine odlučio sledeće: u stavu prvom izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog radi naknade duga , u stavu drugom izreke usvojio je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu, u stavu trećem izreke usvojio je kompenzancionu protivtužbu tuženog-protivtužioca, pa je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati određeni novačani iznos na ime sticanja bez pravnog osnova, u stavu četvrtom izreke usvojio je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca radi utvrđenja prestanka hipoteke.

Tužilac–protivtuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 5387/08 od 12. novembra 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu.

Tužilac-protivtuženi je preinačio tužbu tako što je istakao i zahtev za naknadu štete.

Postupak je posle 1. januara 2010. godine nastavljen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10. Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i zato što veštak nije dostavio nalaz sa mišljenjem u ostavljenom roku. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao i dopuna navedenog veštačenja.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu je presudom P. 4033/10 od 15. jula 2013. godine odlučio sledeće: u stavu prvom izreke usvojio je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog radi naknade duga, u stavu drugom izreke delimično je usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete, u stavu trećem izreke, odbio je tužbeni zahtev za isplatu kamate u određenom delu, u stavu četvrtom izreke odbio je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu, u stavu petom izreke izreke odbio je kompenzancionu protivtužbu tuženog-protivtužioca, u stavu šestom izreke odbio je protivtužbeni zahtev radi utvrđenja prestanka hipoteke.

Ustavni sud je, na sednici o držanoj 30. aprila 2014. godine, doneo Odluku Už-4046/2011, kojom je, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu Borka Đorđevića, koji je imao procesnu ulogu tužioca-protivtuženog u predmetnom parničnom postupku, i utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Obrenovcu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Nakon donošenje navedene Odluke Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 5366/14 od 11. februara 2015. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, dok je u ostalom delu prvostepenu presudu potvrdio. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tuženog-protivtužioca 17. marta 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Obrenovcu , 5. juna 1996. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5366/14 od 11. februara 2015. godine , kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 18 godina i osam meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postupka 18 godina i osam meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud je za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku pošao od razloga koji su već dati u ranijoj Odluci Už-4046/2011 od 30. aprila 2014. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 471/96) , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Dakle, u ovom ustavnosudskom postupku Ustavni sud je dosudio veću naknadu nematerijalne štete u odnosu na podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-4046/2011, jer podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku nije doprineo dužini trajanja postupka, za razliku od podnosioca u predmetu Už-4046/2011. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, zatim činjenicu da je podnosilac pristupio postupku kao zakonski naslednik prvobitnog tuženog 9. februara 1999. godine, kao i činjeničnu i pravnu složenost postupka koja se ogledala u tome da je sud morao da odluči o tužbi i o protivtužbi koji su u sebi sadržali nekoliko zahteva, kao i da odluči o kompenzancionoj protivtužbi, te činjenicu da je o delu tužbenog zahteva pravnosnažno odlučeno presudom Okružnog suda Gž. 6564/98 od 19. oktobra 1998. godine. Stoga, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, prvenstveno imao u vidu, sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5366/14 od 11. februara 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne , ustav nopravno prihvatljive i nearbitrerne razloge za odbijanje žalbe i o neosnovanosti njenih navoda. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga isti ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti