Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je u prekidu od 2006. godine. Naložena je naknada nematerijalne štete i preduzimanje mera za hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Janjić i Zaviše Janjića, oboje iz SAD, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Janjić i Zaviše Janjića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 54108/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Gordane Janjić i Zaviše Janjića na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Janjić i Zaviša Janjić, oboje iz SAD, podneli su Ustavnom sudu 13. maja 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Živanovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1, 2. i 3. Ustava , u postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P. 54108/10 . Ovu ustavnu žalbu dopunili su podneskom od 5. novembra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci ustavne žalbe 10. februara 2004. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv GP "Dom", radi naknade štete zbog neizdavanja u zakup stana za koji su sa tuženim zaključili ugovor o kupoprodaji; da su svoje obaveze iz tog ugovora izvršili u potpunosti; da je prvostepeni sud 18. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim prekida navdeni postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu P. 3922/05; da je ovo rešenje potvrdio drugostepeni sud; da u postupku Trgovinskog suda u Beogradu P. 3922/05 podnosioci ustavne žalbe nisu stranke i da nemaju uticaj na njegov tok; da je u postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu sud doneo dva rešenja o prekidu tog postupka; da je Evropski sud za ljudska prava, u postupku po predstavci podnosilaca ustavne žalbe, doneo odluku na osnovu jednostrane deklaracije Vlade Republike Srbije kojom je prihvaćeno da je u tri parnična postupka, među kojima i u postupku koji se osporava ustavnom žalbom, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je prema toj odluci Republika Srbija u obavezi da tri navedena suđenja završi u razumnom roku; da je predlog podnosilaca za nastavak postupka rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54108/10 od 24. juna 2010. godine odbijen; da o žalbi podnosilaca ustavne žalbe protiv tog rešenja u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije odlučeno; da pravno shvatanje sudova da će se o pravima podnosilaca ustavne žalbe odlučiti u parnici u kojoj oni nisu parnične stranke, a u kojoj će se doneti odluka koja će predstavljati rešenje prethodnog pitanja od kojeg zavisi donošenje odluke u sporu koji se vodi po tužbi podnosilaca ustavne žalbe, nije u skladu sa pravom na pravično suđenje garantovanim Ustavom i Evrop skom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da je navedenim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku; da je parnica podnosilaca ustavne žalbe u prekidu dok tuženi ne okonča spor sa svojim saugovaračem, a koji je u prekidu do okončanja drugih parnica; da je prekid postupka parnice podnosilaca ustavne žalbe u funkciji zaštite od materijalne odgovornosti tuženog, što je delimično postignuto otvaranjem stečaja nad saugovaračem tuženog; da je na navedeni način suspendovano korišćenje imovine podnosilaca ustavne žalbe; da je jedan od podnosilaca teški invalid kome je prihod od spornog stana potreban radi održavanja narušenog zdravlja i što normalnijeg života. Od Ustavnog suda traže da utvrdi povredu označenih prava u navedenom postupku, utvrdi pravo podnosil aca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, naloži prvostepenom sudu da bez odlaganja nastavi osporeni postupak, bez obzira na ishod postupka pred Privrednim sudom u Beogradu i da obaveže Republiku Srbiju na naknadu štete u ukupnom iznosu od 150.000 evra na ime "materijalne, duševne i zdravstvene štete".

U podnesku od 5. novembra 2012. godine, pored ostalog, naveli su: da u predmetu Višeg suda u Beogradu Gž. 27128/10 do dana podnošenja dopune ustavne žalbe nije doneta odluka o njihovoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja donetog u postupku P. 54108/10; da je nad GP "Dom" otvoren stečaj rešenjem od 20. februara 2012. godine; da im je priznato potraživanje u tom stečaju u određenom novčanom iznosu pod uslovom da u parničnom postupku ne uspeju da dokažu pravo svojine na spornom stanu, a da su za preostali deo potraživanja upućeni da pokrenu parnicu ili traže nastavak postojećih parnica, jer je taj deo potraživanja osporen; da su shodno tome podneli 24. jula 2012. godine predlog za nastavak postupka i oglašavanje prvostepenog suda nenadležnim, o kome do dana podnošenja dopune prvostepeni sud nije odlučio. Podnosioci od Ustavnog suda traže i da im naknadi troškove parničnog postupka i postupka po ustavnoj žalbi, naknadi štetu zbog narušenja zdravlja u iznosu od 80.000 evra, odnosno 10.000 evra za svaku godinu trajanja parničnog postupka. Ukupan zahtev na naknadu štete postavili su u iznosu od 216.000 evra, i to 136.000 evra na ime nemogućnosti korišćenja/izdavanja spornog stana i navedeni iznos na ime narušenog zdravlja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Gordana Janjić i Zaviša Janjić, oboje iz SAD, podneli su 10. decembra 2004. godine tužbu protiv tuženog privrednog društva GP "Dom" iz Beograda, radi naknade štete za period od 10. decembra 2001. do 10. decembra 2004. godine . U tužbi su naveli da su sa tuženim zaključili ugovor o kupoprodaji stana broj 18 na V spratu u Ulici kralja Milutina broj 53 i da su svoje obaveze iz ugovora u potpunosti izvršili, a da im tuženi nije predao ugovoreni stan, iako je on završen, zbog čega trpe štetu usled nemogućnosti da taj stan izdaju.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3489/04 od 19. maja 2005. godine usvojen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11787/05 od 23. novembra 2005. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3489/04 od 19. maja 2005. godine.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 472/06 od 18. septembra 2006. godine prekinut je navedeni postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu P. 3922/05 i određeno da će se postupak nastaviti kada budu prestali razlozi koji su doveli do prekida. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da odluka u predmetu P. 3922/05 predstavlja prethodno pitanje za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je raskinut ugovor između tuženog i njegovog saugovarača o suinvestiranju i da je između njih u toku postupak za utvrđenje prava vlasništva na više stanova, među kojima je i predmetni stan.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16330/06 od 18. aprila 2007. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 472/06 od 18. septembra 2006. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da od ishoda parnice zbog koje je prekinut postupak zavisi da li je ugovor o zameni stanova između tužilaca i tuženog ništav ili pravno valjan i s tim u vezi da li bi tužioci imali pravo na naknadu štete.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2308/07 od 5. septembra 2007. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 16330/06 od 18. aprila 2007. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3922/05 od 22. oktobra 2007. godine, u postupku po tužbi tužioca GP "Dom" protiv tužene SZ "Pobeda", prekinut je postupak do pravnosnažnog okončanja spora u predmetu P. 10602/07. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da se tužbom traži utvrđenje vlasništva poslovnog i stambenog prostora u Ulici kralja Milutina broj 53 u Beogradu, pa i na stanu broj 18 na V spratu; da se spor u predmetu P. 10602/07 vodi po tužbi glavnog umešača u prekinutom postupku "Izola - term" protiv GP "Dom" i SZ "Pobeda" radi utvrđenja prava svojine na stanu broj 29 na VII spratu na navedenoj lokaciji; da je imajući u vidu navedeno, odluka u parnici glavnog umešača protiv tužioca i tuženog predstavlja prethodno pitanje za donošenje odluke u ovom postupku.

Dopunskim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3922/05 od 27. februara 2008. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu P. 3603/04. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da se u predmetu P. 3603/04 postupak vodi po tužbi SZR Desimir Radenković, umešača u postupku, protiv tuženih GP "Dom" i SZ "Pobeda", radi utvrđenja prava svojine na stanu broj 1 na I spratu u Ulici kralja Milutina broj 53; da odluka u parnici umešača predstavlja prethodno pitanje za donošenje odluke u ovom postupku.

Evropski sud za ljudska prava je u postupku po predstavci Zaviše Janjića i Gordane Janjić protiv Srbije, broj 31149/06 od 20. jula 2006. godine, dana 29. septembra 2009. godine doneo odluku kojom je uzeo u obzir uslove iz deklaracije tužene Vlade i modalitete za obezbeđenje obaveza o kojima je reč i odlučio da predstavku skine sa spiska svojih predmeta u skladu sa članom 37 stav 1(v) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u onom delu koji se odnose na deklaraciju i proglasio ostali deo predstavke nedopuštenim.

U obrazloženju ove odluke je navedeno: da je na osnovu obaveštenja o proceduralnim odugovlačenjima u tri postupka podnosilaca predstavke, od kojih je jedan i onaj koji je pokrenut 10. decembra 2004. godine pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu i prekinut 18. aprila 2007. godine od st rane Okružnog suda u Beogradu, Vlada pripremila jednostranu deklaraciju, kojom je izjavila: da je spremna da prihvati da je došlo do povrede prava podnosilaca predstavke prema članu 6. stav 1. navedene konvencije i da nudi da podnosiocima zajedno isplati iznos od 2.600 evra ex gratia, da ovaj iznos pokriva materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove, čije će plaćanje predstavljati konačno rešenje ovog predmeta i da Vlada izražava žaljenje što je došlo do radnji koje su dovele do podnošenja ove predstavke; da u vezi sa prirodom ustupaka sadržanih u jednostranoj deklaraciji Vlade i iznosom predložene naknade, Evropski sud za ljudska prava smatra da dalje razmatranje predstavke nije opravdano i da je zadovoljan da poštovanje ljudskih prava koja su definisana Evropskom konvencijom i Protokolima uz nju od njega više ne zahteva da nastavi razmatranje ovog dela predstavke; da uprkos tome, u posebnim okolnostima ovog predmeta, Evropski sud za ljudska prava smatra da država treba da obezbedi da se preduzmu svi neophodni koraci da bi se omogućilo da se postupci okončaju što je brže moguće, uzimajući u obzir zahtev propisne primene pravde; da odluka suda o brisanju predmeta sa liste ne prejudicira osnovanost zahteva podnosilaca predstavke pred domaćim sudom niti njihovu mogućnost da dobiju naknadu za proceduralno kašnjenje do kog može doći posle datuma ove odluke; da se, ako tužena država ne ispoštuje uslove iz njene jednostrane deklaracije u konkretnom predmetu, predstavka može vratiti na listu predmeta suda prema članu 37. stav 2. Evropske konvencije.

Podnosioci ustavne žalbe su podneskom od 22. decembra 2009. godine tražili nastavak osporenog postupka, pozivom na navedenu odluku Evropskog suda za ljudska prava.

Prvi osnovnim sud u Beogradu je rešenjem P. 54108/10 od 24. juna 2010. godine odbio predlog za nastavak postupka od 22. decembra 2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da postupci koji se vode pred Privrednim sudom u Beogradu, zbog kojih je prekinut postupak, nisu pravnosnažno okončani, pa sud nalazi da nisu ispunjeni zakonski uslovi za nastavak postupka, jer je rešenje o prekidu postupka pravnosnažno, a postupak koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu nije pravnosnažno okončan.

Protiv navedenog rešenja podnosioci ustavne žalbe su 12. jula 2010. godine izjavili žalbu.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem St. 390/11 od 20. februara 2012. godine otvorio postupak stečaja nad GP "Dom".

Obaveštenjem o osporavanju potraživanja broj 231 od 8. juna 2012. godine , datim od strane stečajnog upravnika u predmetu St. 390/11, osporeno je stečajno potraživanje stečajnih poverilaca Gordane Janjić i Zaviše Janjića u iznosu od 46.383.472,77 dinara, jer se odnosi na naknadu štete zbog nemogućnosti korišćenja stana koja nije utvrđena sudskom odlukom.

Podneskom od 24. jula 2012. godine, predatim prvostepenom sudu, podnosioci ustavne žalbe su tražili nastavak prekinutog postupka, pozivom na zaključak Privrednog suda u Beogradu St. 390/11 od 10. jula 2012. godine, kojim su upućeni da traže nastavak prekinutog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja, istovremeno se pozivajući na čl. 90. i 91. Zakona o stečaju. Istim podneskom postavili su utvrđujući zahtev na ime naknade štete za period od 10. decembra 2001. do 10. februara 2012. godine.

U trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi, Viši sud u Beogradu, u postupku Gž. 27128/10, nije doneo odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54108/10 od 24. juna 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosioci ističu , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. stav 1, 2. i 3.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi do 1. februara 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09), koje su počele da se primenjuju 23. januara 2010. godine, predviđeno je: da se parnični postupak u kojem je stečajni dužnik tuženi nastavlja ako je - 1) tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac podneo blagovremenu i urednu prijavu potraživanja, 2) na ispitnom ročištu stečajni upravnik osporio prijavu potraživanja, 3) tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac zaključkom stečajnog sudije upućen na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja, 4) tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac predložio nastavak prekinutog postupka u roku od osam dana od dana prijema zaključka stečajnog sudije iz tačke 3) ovog člana (član 90.); da ako nisu ispunjeni svi uslovi iz člana 90. ovog zakona, parnični sud rešenjem odbacuje predlog za nastavak prekinutog postupka, da ako su ispunjeni svi uslovi iz člana 90. ovog zakona parnični sud rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba određuje nastavak postupka, da ako se prekinuti parnični postupak vodio pred sudom opšte nadležnosti, taj sud se, ukoliko nastavi prekinuti postupak, rešenjem oglašava stvarno i mesno nenadležnim i predmet ustupa sudu koji sprovodi stečajni postupak nad tuženim, da ako se prekinuti parnični postupak vodio pred trgovinskim sudom kod koga se ne vodi stečajni postupak nad tuženim, taj sud se, ukoliko nastavi postupak, rešenjem oglašava mesno nenadležnim i predmet ustupa sudu koji vodi stečajni postupak nad tuženim i da p rotiv rešenja iz st. 3. i 4. ovog člana nije dozvoljena žalba (član 91 .); da ukoliko u predlogu za nastavak postupka tužilac ne preinači tužbu postavljanjem utvrđujućeg umesto obavezujućeg tužbenog zahteva, nadležni sud će nastaviti postupak i odbaciti tužbu kao nedozvoljenu (član 92 .).

5. Na osnovu navoda u ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku u periodu nakon donošenja odluke Evropskog suda za ljudska prava od 29. septembra 2009. godine, pored ostalog, i zbog činjenice da je taj postupak još uvek u prekidu.

Ocenjujući osporeni deo postupka, Ustavni sud konstatuje da u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi on traje preko tri godine i četiri meseca, da je postupak još uvek u prekidu, da je doneta prvostepena odluka kojom je odbijen predlog za nastavak postupka, a da o žalbi protiv te odluke u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi još uvek nije odlučeno.

Ustavni sud takođe konstatuje da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog dela postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radi se o sporu koji nije činjenično i pravno previše složen, pa pitanja koja parnični sud treba da razreši ne mogu predstavljati opravdan razlog za dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu da je predmet konkretnog spora naknada štete koju podnosioci ustavne žalbe potražuju za period od 2001. godine , i to od lica koje je u stečaju, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju nesporan interes da se osporeni postupak okonča u najkraćem mogućem roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da oni ničim nisu doprineli trajanju osporenog dela postupka i njegovom prekidu. Naprotiv, blagovremeno su preduzimali mere kojim bi se prekinuti postupak nastavio i time okončao u najkraćem mogućem roku.

Ocenjujući postupanje sudova u osporenom delu postupka, Ustavni sud nalazi da su nadležni sud ovi dali odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog dela parničnog postupka. Ovakva ocena Ustavnog suda najpre se zasniva na činjenici da je Treći opštinski sud u Beogradu rešenjem od 18. septembra 2006. godine prekinuo navedeni postupak radi naknade štete do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu P. 3922/05 , u kome je predmet spora utvrđivanje vlasništva na određenom broju stanova, pa i na onom zbog čijeg neizdavanja podnosioci ustavne žalbe tvrde da trpe štetu. Međutim, ovaj postupak pred Trgovinskim sudom u Beogradu je nedugo posle toga prekinut u potpunosti zbog druga dva postupka pred tim sudom , jer sud smatra da se u njima rešavaju prethodna pitanja za postupak P. 3922/05, iako je u njima predmet spora utvrđivanje vlasništva na dva stana različita u odnosu na stan zbog koga podnosioci ustavne žalbe traže naknadu štete. S ovim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu „Smoje protiv Hrvatske“, predstavka broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45). Dakle, u ovom slučaju predmetni parnični postupak se ne može posmatrati odvojeno od postupka u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3922/05. Ustavni sud zatim konstatuje da je prvostepenom sudu trebalo preko šest meseci da bi odlučio o predlogu podnosilaca ustavne žalbe za nastavak postupka od 22. decembra 2009. godine, a drugostepeni sud ni posle više od dve godine nije odlučio o žalbi podnosilaca ustavne žalbe protiv odluke kojom se odbija predlog za nastavak postupka. Ovakvo postupanje drugostepenog suda , pored toga što ne zadovoljava standarde razumnog trajanja žalbenog postupka, isto tako onemogućava prvostepeni sud da donese odluku o predlogu za nastavak postupka od 24. jula 2012. godine koji su podnosioci ustavne žalbe zasnovali na odredbama Zakona o stečaju o nastavku prekinutog postupka i činjenicama iz stečajnog postupka koji se vodi protiv tuženog iz osporenog postupka .

Ustavni sud isto tako konstatuje da obaveza redovnih sudova da preduzmu sve neophodn e kora ke da bi se osporeni parnični postupak okončao što brže moguće proizlazi i iz navedene odluke Evropskog suda za ljudska prava od 29. septembra 2009. godine.

Stoga iz svih navedenih razloga, Ustavni sud ocenjuje da je u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54108/10, u osporenom delu postupka, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Kako se ustavna žalba može podneti i kada nisu iscrpljena pravna sredstva, ali samo u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra zumnom roku, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava imovinu iz člana 58. st. 1, 2. i 3. Ustava, jer u tom delu ne po stoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Z akonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje dela postupka koji osporavaju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak u predmetu P. 54108/10 okončao u najkraćem roku.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja/izdavanja spornog stana i na ime troškova angažovanja advokata u parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da o ovim zahtevima još uvek nije pravnosnažno odlučeno u sudskom postupku, zbog čega za sada nema uslova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju.

Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti