Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Ž, iz Niša na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. Ž. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 102/12 (inicijalno P1. 2974/04 ranijeg Opštinskog suda u Nišu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Ž. iz Niša je Ustavnom sudu, 19. marta 2013. godine, preko punomoćnika J. J, advokata iz Niša, izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 102/12 (inicijalno P1. 2974/04 ranijeg Opštinskog suda u Nišu).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka 6. avgusta 2004. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Nišu, radi poništaja rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, a da je spor, iako nije bio činjenično i pravno složen, pravnosnažno okončan tek posle nepunih devet godina. Smatra da joj je, zbog ukidanja prve prvostepene odluke, te odugovlačenjem sudova u postupanju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka ukazuje da nije doprinela trajanju postupka van granica razumnog roka, da se uredno pojavljivala na zakazanim ročištima, a da je samo jednom izostao sa ročišta njen punomoćnik, i to iz zdravstvenih razloga. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom garantovanog prava i da joj odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 102/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 2974/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 6. avgusta 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog "M.I." A.D. iz N, radi poništaja rešenja tuženog, vraćanja na rad i priznavanja svih prava iz radnog odnosa i po osnovu rada. Predmet je zaveden pod brojem P1. 2974/04.

Do donošenja presude Opštinskog suda P1. 2974/04 od 22. avgusta 2007. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, bilo je zakazano 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano samo osam. Na održanim ročištima sprovedeno je medicinsko veštačenje, saslušani su tužilja i zakonski zastupnik tuženog u svojstvu parnične stranke, te pročitani pismeni dokazi. Razlog za neodržavanje ročišta je uglavnom bio u izostanku uredne dostave poziva suda za tuženog, ili njegovog zakonskog zastupnika, a uz konstatacije dostavljača da "firma ne postoji" na datoj adresi, da je "stranka nepoznata", da je "stranka odsutna", da je "pogrešna adresa" i sl. Međutim, u tri navrata, razlog za neodržavanje ročišta bio je i na strani tužilje odnosno njenog punomoćnika: tužilja je, jednom, iako uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, izostala sa ročišta, a njen punomoćnik je jednom tražio odlaganje ročišta, a jednom predao podnesak neposredno pred ročište. Takođe, punomoćnik tužilje u tužbi nije označio adresu tužilje, a tužbu je uredio tek 24. septembra 2005. godine, i to dva meseca prekoračivši rok iz naloga suda.

Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 43/08 od 14. februara 2008. ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Naime, usvojena je kao osnovana žalba tužene, a drugostepeni sud je našao da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer je glavna rasprava zaključena iako nije bilo procesnih uslova - nije bio uredno pozvan zakonski zastupnik tuženog. Takođe, po nalaženju ovoga suda u ponovnom postupku treba, bez obzira na konstatacije sa povratnica da "firma ne postoji na datoj adresi", ponoviti dostavu za tuženog na adresu iz pečata firme, pa ukoliko se dalje ne može izvršiti uredna dostava potrebno je da prvostepeni sud primeni odredbe člana 140. ZPP, kojim je uređen slučaj bezuspešnog dostavljanja.

U drugom, ponovnom, prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P1. 715/08, a do donošenja rešenja Opštinskog suda P1. 715/08 od 24. novembra 2009. godine kojim se tužba smatra povučenom, jer je sa ročišta izostao uredno pozvan punomoćnik tužilje, bilo je zakazano još 15 ročišta od kojih je održano samo pet. Ponovo su, pretežni razlozi za neodržavanje ročišta bili u izostanku urednih poziva za tuženog ili njegovog zakonskog zastupnika, ili u izostanku uredno pozvanog punomoćnika tuženog, te njihovim molbama za odlaganje ročišta radi davanja dokaznih predloga ili pribavljanja adresa za svedoke, izuzev dva ročišta, koja nisu održana zbog izostanaka svedoka. Na održanim ročištima su saslušani tužilja i zakonski zastupnik tuženog u svojstvu parnične stranke, te tri svedoka i pročitan pismeni izveštaj Fonda PIO Filijala u N. Po predlogu punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje od 25. novembra 2009. godine, sa podnescima i urgencijama od 25. marta, 6. jula i 16. jula 2010. godine, prvo ročište je zakazano za 11. oktobar 2010. godine pred Osnovnim sudom u Nišu. Razlog za ovaj razmak između predloga punomoćnika tužilje i zakazivanje ročišta je, između ostalog, bio i u tome što je punomoćnik pogrešio broj predmeta u kome traži vraćanje u pređašnje stanje, te je to ispravio tek nakon četiri meseca - podneskom od 25. marta 2010. godine. Međutim, ročište zakazano za 11. oktobar 2010. godine, kao ni naredna tri zakazana ročišta nisu održana, jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje, a zatim otkazao punomoćje za zastupanje tuženog, te jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog. Prvo ročište radi odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je održano 18. aprila 2011. godine, ali je odloženo da bi se izjašnjenjem lekara upotpunio njegov nalaz, koji je punomoćnik tuženog priložio kao dokaz uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, tek na zapisniku sa ročišta održanog 10. oktobra 2012. pred Osnovnim sudom u Nišu dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, zato što, u međuvremenu, pet ročišta nije održano zbog izostale uredne dostave poziva, bilo za tuženog ili njegovog zakonskog zastupnika. Nakon još tri neodržana ročišta, jer je tuženi tražio odlaganje, te opet u dva navrata nije bilo dokaza o urednoj dostavi poziva, glavna rasprava je zaključena 13. marta 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 102/12 od 13. marta 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celosti. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 4. maja 2012. godine.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1134/12 od 21. decembra 2012. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 102/12 od 13. marta 2012. godine. Punomoćniku tužilje je navedena presuda uručena 18. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova , a odredbom člana 435. istog zakona da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 6. avgusta 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je sudski postup ak trajao osam godina, šest meseci i 12 dana.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su mogla uticati na trajanje postupka van granica razumnog roka.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora i odlučivanje o tužbenom zahtevu podnositeljke, u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnositeljku. Međutim, po oceni Ustavnog suda, a nasuprot navodima ustavne žalbe, stoji i da su tužilja, kao i njen punomoćnik svojim ponašanjem u toku postupka doprineli dužini njegovog trajanja. Naime, tri ročišta nisu održana njihovom krivicom, a pritom je i punomoćnik podneo neurednu tužbu, kao i neuredan predlog za vraćanje u pređašnje stanje, s obzirom na to da je propustio jedno ročište, sa označenim pogrešnim brojem predmeta. Neblagovremenim postupanjem po nalogu suda i podnošenjem neurednih podnesaka, iako je u pitanju stručno lice za zastupanje, postupak je produžen za još šest meseci.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dao je, ipak , nadležni prvostepeni sud. U prilog ovoj oceni upravo govore dve prvostepene presude , od kojih je prava, iako doneta posle tri godine od podnošenja tužbe, ukinuta, a što je dovelo do ponovnog odlučivanja u prvom stepenu i uticalo na dužinu trajanja ovog spora. Pored ovoga, i u ponovnom postupku, iako je druga prvostepena presuda potvrđena, prvostepeni sud je prevashodno, propustio da primeni sve procesne mere u slučaju bezuspešnog dostavljanja poziva tuženom, na koje mu je ukazao i drugostepeni sud u svom ukidnom rešenju još 2008. godine, pa je i ponovni prvostepeni postupak trajao još četiri godine. Na strani drugostepenog suda, koji je u dva navrata odlučivao o žalbama tuženog, nije bilo doprinosa trajanju postupka van granica razumnog roka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o nje nom pravu u parničnom postupku koji je pred Osnovnim sudom u Nišu vođen u predmetu P1. 102/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 2974/04) odluči u razumnom roku, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka, postupanje sudova, značaj predmet spora, ali i doprinos podnositeljke dužini trajanja spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti