Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina. Sud je konstatovao da je dugo trajanje postupka posledica neefikasnosti redovnih sudova, čime je podnosiocu povređeno ustavno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jevrema Janjića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Jevrema Janjića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1732/13 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jevrem Janjić iz Novog Sada izjavio je Ustavnom sudu, 9. januara 2015. godine, preko punomoćnika Vladimira Horovica, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1732/13 od 13. maja 2014. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5353/14 od 28. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da su u predmetnom postupku, koji se pred različitim sudovima vodio više od 18 godina, zbog različitih pravnih shvatanja sudija i sporosti rada sudova, donošene različite presude o osnovanosti tužbenog zahteva, da bi osporenim presudama podnosilac potpuno nezakonito i nepravično obavezan da plati kamatu u višestruko većem iznosu od glavnice, iako je dug po osnovu zajma u celosti izmirio još 1992. godine. Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je zbog navedenog trajanja predmetnog parničnog postupka povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, ali nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1732/13 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je , 27. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – ovde podnosioca ustavne žalbe, P.R. i S.L, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 4928/96, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 7. februara 1997. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 25. juna 1997. godine doneo presudu P. 4928/96, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2744/97 od 21. januara 1999. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je 25. avgusta 1999. godine doneo rešenje Rev. 3741/99 kojim je ukinuo nižestepene presude i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje. Revizijski sud je 15. februara 2000. godine prosledio spise predmeta Okružnom sudu u Novom Sadu, sa pismenim otpravcima revizijskog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1062/2000. Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu od 28. juna 2000. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženu. Opštinski sud u Novom Sadu je 4. aprila 2001. godine doneo presudu P. 1062/2000, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2118/2001 od 13. septembra 2001. godine usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da na ime duga isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. septembra 2000. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je 25. februara 2004. godine doneo rešenje Rev. 349/02 kojim je ukinuo nižestepene presude i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje. Revizijski sud je 20. septembra 2004. godine prosledio spise predmeta Okružnom sudu u Novom Sadu, sa pismenim otpravcima revizijskog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 6952/04. Opštinski sud u Novom Sadu u periodu od 10. decembra 2004. do 7. marta 2006. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Novom Sadu je 28. januara 2011. godine doneo rešenje P. 188/2010, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i rešio da će se postupak nastaviti nakon okončanja stečajnog postupka nad tužiocem, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je 4. maja 2011. godine obavestio prvostepeni sud da preuzima parnični postupak, dok je podneskom od 30. maja 2013. godine tražio od suda da mu neposredno uruči prvostepeno rešenje o prekidu postupka, koje je dostavljeno ranijem punomoćniku tužioca kome je prestalo da važi punomoćje kada je otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Odlučujući o žalbi stečajnog upravnika tužioca, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2765/2013 od 25. jula 2013. godine preinačio prvostepeno rešenje u stavu drugom njegove izreke tako što je odredio da će se postupak nastaviti kada se ispune uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku.

Osnovni sud u Novom Sadu je 20. septembra 2013. godine doneo rešenje P. 188/2010, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u parnici, određujući da će se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostaviti Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) , predmet je zaveden pod brojem P. 1732/13.

Pred Privrednim sudom održana su dva ročišta i izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem.

Osporenom presudom Privrednog suda P. 1732/13 od 13. maja 2014. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 15.784,73 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 22. novembra 1996. godine, pa do isplate , kao i troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio isplatu zakonske zatezne kamate na utuženi iznos od 25. januara 1994. godine pa do 21. novembra 1996. godine.

Odlučujući o žalbama stranaka , Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 5353/14 od 28 . avgusta 2014. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 1732/13 od 13. maja 2014. godine u stavu prvom i delu stava drugog njene izreke kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 15.784,73 dinara za period od 25. januara 1994. pa do 21. oktobra 1996. godine ; stavom drugim izreke je preinačena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke i presuđeno tako što je tuženi obavezan da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 15.784,73 dinara počev od 22. oktobra 1996. pa do 21. novembra 1996. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac, kao zajmodavac, predao u svojinu tuženom, kao zajmoprimcu, ugovorenu količinu novca, a tuženi se obavezao da primljeni iznos vrati; da je tuženi tužiocu isplaćivao nominalne iznose po osnovu ugovorenih rata zajma u periodu kada je vladala enormna inflacija od 1991. pa do 24. januara 1994. godine, kada je izvršena poslednja denominacija; da su usled dejstva inflacije iznosi isplaćenih rata višestruko obezvređeni, tako da kada se od ukupnog iznosa kredita oduzme revalorizovani iznos depozita, osiguranja i uplata tuženog, dug tuženog prema tužiocu na dan uvođenja novog dinara iznosi 15.754,73 dina ra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 1996. godine, odnosno protekom deset dana od dana prijema tužbe .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5353/14 od 28. avgusta 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 18 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Imajući u vidu da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, u konkretnom slučaju, ne može biti opravdanje za osamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe avgusta 1996. do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu nakon više od pet meseci od dana podnošenja tužbe, da su dve prvostepene presude bile ukinute i da taj sud u periodu od 10. decembra 2004. do 7. marta 2006. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, a da je Vrhovni sud Srbije rešenja Rev. 3741/99 od 25. avgusta 1999. godine i Rev. 349/02 od 25. februara 2004. godine prosledio drugostepenom sudu tek 15. februara 2000. i 20. septembra 2004. godine, po oceni Ustavnog suda, dovoljne su da se utvrdi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao prvom delu izreke.

6. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istaka o zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zbog čega smatra da tuženi izvršenim uplatama nije tužiocu u celosti vratio primljeni zajam, zbog čega je dužan da primenom načela ekvivalencije uzajamnih davanja isplati nedostajući novčani iznos koji u realnom smislu odgovara vrednosti primljenog iznosa zajma i to sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 1996. godine, kada je, prema stanovištu Privrednog apelacionog suda, tuženi zapao u docnju sa izmirenjem utuženog potraživanja – protekom deset dana od dana prijema tužbe. Naime, tuženi je tek prijemom tužbe obavešten o tome da se celokupan iznos neizmirenog zajma smatra dospelim, a prema odredbama čl. 4. i 6. ugovora o kreditu, rok za izmirenje svih dospelih obaveza je deset dana od dana pismenog obaveštenja da je ugovor raskinut i da je zajam proglašen dospelim. Ovakvo obrazloženje osporene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da se navodi podnosioca kojima izražava nezadovoljstvo pravnosnažnim ishodom predmetnog spora, kao i činjenicom da je zbog dugog trajanja istog obavezan na plaćanje zatezne kamate i troškova postupka u uvećanom iznosu, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da su zaključci dati u osporenoj presudi u suprotnosti sa stavovima izraženim u prethodno donetim odlukama , Ustavni sud ukazuje da, u situaciji kada su u osporenim aktima, po mišljenju Ustavnog suda, dati logični i detaljni razlozi za presuđenje zasnovani na primeni merodavnog materijalnog prava, koji se prima facie ne iskazuju kao proizvoljni, to se navodi o različitim stavovima postupajućih sudova suda iskazuju kao irelevantni za konkretan slučaj. Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze da su sudovi najviše instance u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti