Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu jedne podnositeljke, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 19 godina i dosudio joj naknadu štete. Žalbe ostalih podnosilaca su odbačene zbog zloupotrebe prava i nedostatka stranačke legitimacije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2170/2009
03.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović, Gordane Milovanović Daničić, svih iz Beograda i Gordane Kopša iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodanke Davidović i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 239/96, a potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2 19/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Slobodanki Davidović na naknadu nematerijalne štete, tako što joj se dosuđuje iznos u visini od 1900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Gordane Kopša i Gordane Milovanović Daničić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vo đen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 239/96, a potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2 19/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, između ostalog, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99, u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05 i predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), odlučio da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, i to: Už-2164/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; Už-2165/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; Už-2166/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; Už-2167/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; Už-2168/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; Už-2169/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; Už-2170/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; Už-2171/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; Už-2172/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; Už-2173/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; Už-2174/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; Už-2175/09 – za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 2430/99; Už-2176/09 – za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05; Už-2177/09 – za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 219/93 i Už-2178/09 – za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93.

Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už-2170/09 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja postupka u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 219/11).

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br . 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta (ranije) Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 219/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

4.1. Ustavni sud je utvrdio da se, između ostalih, kao tužioci u osporenom parničnom postupku P1. 219/11 pojavljuju Stevan Milovanović, Slobodanka Davidović, Dušanka Antovski, dok Gordana Kopša i Gordana Milovanović Daničić nisu bile stranke u tom parničnom postupku.

Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i drugi su 12. decembra 1991. godine, nezadovoljni rang listom i odlukom Stambene komisije JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“, koje su sačinjen e 1991. godine , podneli tužbu Trećem oppštinskom sudu u Beogradu. Predmet je dobio broj P1. 702/92.

Treći opštinski sud u Beogradu je 13. aprila 1994. godine doneo rešenje P. 1066/94 kojim je odbacio tužbu u ovoj pravnoj stvari, sa obrazloženjem da stambena rang lista nema svojstvo odluke protiv koje radnik može povesti sudski spor.

Okružni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi Dušanke Antovski i M.D, doneo rešenje Gž1. 800/94 od 7. septembra 1994. godine kojim je uvažio njihovu žalbu, ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1066/94 od 13. aprila 1994. godine i spise predmeta vratio na ponovi postupak. Imajući u vidu da je propustio da odluči po žalbi tužioca Stevana Milovanovića, Okružni sud u Beogradu je 1. februara 1995. godine doneo rešenje Gž1. 800/94 kojim je uvažio i žalbu tužioca Stevana Milovanovića sa istim obrazloženjem i spise vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv procesnog rešenja o odlaganju ročišta od 28. novembra 1996. godine P. 239/96, Stevan Milovanović i Dušanka Antovski izjavili su žalbu, o kojoj je odlučivao prvostepeni sud i 18. aprila 1997. godine rešenjem P1. 239/96 odbacio žalbu kao nedozvoljenu. Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tužilaca, doneo 5. novembra 1997. godine rešenje Gž1. 1118/97, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju žalbe. Vrhovni sud Srbije je 25. novembra 1998. godine doneo rešenje Rev. 5309/98 kojim je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1118/97 od 5. novembra 1997. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu je 7. juna 2002. godine doneo rešenje P1. 239/96-98 kojim je tužbu tužilaca odbacio zbog litispendencije, budući da kod istog suda već teče parnica u predmetu P1. 5668/92 radi poništaja istih odluka o dodeli stanova, a sami tužioci su podneskom od 8. aprila 1999. godine tražili spajanje ovih parnica. Protiv tog rešenja tužioci Stevan Milovanović , Dušanka Antovski i M.D. izjavili su žalbu o kojoj je rešavao Okružni sud u Beogradu , koji je 22. januara 2003. godine doneo rešenje Gž1. 98/03, kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi dostavljanja žalbe na odgovor, utvrđivanja ko je rešenje primio i kada, odnosno da se utvrdi blagovremenost žalbi. U daljem postupku prvostepeni sud je 20. februara 2003. godine don eo rešenje P1. 239/96-98-02, kojim je žalbu Stevana Milovanovića i Dušanke Antovski odbacio kao neblagovremene; protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbu, o kojoj je odlučivao Okružni sud i doneo 25. decembra 2003. godine rešenje Gž1. 2523/03 kojim je uvažio žalbe tužilaca i ukinuo osporeno prvostepeno rešenje sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje u smislu kada su žalioci primili osporeno rešenje, te je dat nalog sudu da pon ovo utvrdi blagovremenost žalbe. Prvostepeni sud je 12. maja 2004. godine (nakon pribavljanja podatka o uručenju rešenja od upravnika pošte) doneo rešenje P1. 239/96-98-02 kojim je žalbu tuži laca odbacio kao neblagovremenu, a 16. juna 2005. godine Okružni sud je , rešavajući o žalbi, doneo rešenje Gž1. 1059/05 kojim je vr atio spise radi dopune postupka. Prvostepeni sud je 2. februara 2006. godine doneo rešenje P1. 239/96-98-02 kojim je ispravio rešenje od 12. maja 2004. Godine, i to tako što je pobrojao sve tužioce i tužene u uvodu rešenja, a u ostalom delu rešenje j e ostalo neizmenjeno. Rešavajući o žalbi, Okružni sud je 21. jula 2006. godine doneo rešenje Gž1. 2307/06 kojim je predmet vraćen prvostepenom sudu, odnosno uvažena je žalba, a prvostepeno rešenje je ukinuto. Sud je 26. decembra 2006. godine održao ročište na kome je saslušao tužioce i svedoka - poštara (dostavljača) radi utvrđivanja kada je rešenje o o dbačaju tužbe uručeno tužiocima, te je 15. januara 2007. godine doneo rešenje P1. 239/96-98-02 kojim je žalba tužilaca protiv rešenja o odbačaju tužbe odbačena kao neblagovremena. Okružni sud je rešenjem od 13. septembra 2007. godine Gž1. 1 731/07 vratio spise prvostepenom sudu radi dopune. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 20. avgusta 2008. godine Gž1. 6113/07 preki nut je ovaj niz procesnih rešenja o blagovremenosti žalbe, te je rešeno da se ukine rešenje suda P1. 239/96-98 od 7. juna 2002. godine ( rešenje o odbačaju tužbe) i predmet je vraćen na ponovni postupak - u obrazloženju je navedeno da sud nije izvršio uvid u drugi spis i tako utvrdio postojanje istih stranaka i istih činjeničnih i pravnih osnova .

Treći opštinski sud u Beogradu, nakon izvršenog uvida u spis predmeta istog suda P1. 5668/92, doneo je 28. novembra 2008. godine rešenje P1. 449/08 (nov broj) kojim je tužba tužilaca odbačena zbog litispendencije. Protiv tog rešenja, tužioci Stevan Milovanović, Dušanka Antovski i Slobodanka Davidović izjavili su žalbu, o kojoj je odlučivao, najpre Apelacioni sud u Beogradu, koji je 18. februara 2010. godine doneo rešenje Gž1. 2943/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim i ustupio pre dmet nadležnom sudu, a zatim Viši sud u Beogradu, koji je žalbu tužilaca odbacio kao neblagovremenu rešenjem Gž1. 1062/10 od 21. decembra 2010. godine.

Na zahtev tužilaca da se isprave greške u uvodu rešenja, Apelacioni sud u Beogradu doneo je rešenje Gž1. 2943/10 od 12. maja 2011. godine, a Viši sud u Beogradu rešenje Gž1. 869/11 od 2. novembra 2011. godine .

Prvi osnovni sud u Beogradu dodelio je parničnom predmetu broj P1. 219/11 i dat je nalog referentu 2. marta 2012. godine da hitno dostavi svim strankama u tom postupku oba rešenja o izvršenim ispravkama.

4.2. Ustavni sud je, u ustavnoj žalbi koja je zavedena pod brojem Už-256/2008 u kojoj su podnosioci ustavne žalbe Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Gordana Kopša, Gordana Milovanović Daničić i Slobodanka Davidović, odlučivao o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom predmetu P1. 5668/92, te utvrdio da je u osporenom parničnom postupku koji se vodio pred Trećim optšinskim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku Stevanu Milovanoviću, Dušanki Antovski i Gordani Kopša, dok je ustavnu žalbu u odnosu na Slobodanku Davidović i Goradanu Milovanović Daničić odbacio, jer je utvrdio nepostojanje njihove stranačke legitimacije za podnošenje ustavne žalbe.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao do okončanja osporenog praničnog postupka, imao je sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. decembra 1991. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 12. decembra 1991. godine, a okončan 21. decembra 2010. godine, tj. da je trajao nešto više od 19 godin a. Stoga ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca (složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce), trajanje sudskog postupka u periodu od 19 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom parničnom postupku nije bilo slože nih činjeničnih i pravnih pitanja, budući da je parnični postupak okon čan donošenjem rešenja kojim je tužb a odbačena zbog litispendencije.

Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prevashodno prouzrokovano nedelotvornim i pogrešnim postupanjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu (sada Prvog osnovnog suda u Beogradu), koji nije preduzimao sve zakonom predviđene mere da postupak efikasno okonča , kao i da odluči o pravima podnosi teljke bez nepotrebnog odugovlačenja , da je tužbu odba cio zbog litispendencije , te da nema opravdavajućih okolnosti za postupanje prvostepenog suda u konkretnom predmetu .

Ustavni sud, takođe, konstatuje da Treći opštinski sud u Beogradu odbacivši tužbu Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Slobodanke Davidović zbog litispendencije, nije odlučio o tužbenom zahtevu Slobodanke Davidović, imajući u vidu činjenicu da u parničnom postupku P1. 5668/92 (koji se vodio između istih stranaka o istom pravnom i činjeničnom pitanju) nije odlučivano o pravima Slobodanke Davidović, s obzirom na to da ona nije bila stranka u tom postupku, odnosno da je zaštitu svojih prava tražila u postupku čija je dužina osporena u ovoj ustavnoj žalbi.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz tačke 1. Izreke na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje 19 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke .

7. Budući da je podnositeljka ustavne žalbe podne la zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a nije doprine la dugom trajanju osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je našao da joj pripada naknada nematerijalne štete u visini od 1900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava, te odlučio kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi teljka ustavne žalbe Slobodanka Davidović pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom kojeg je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u predmetu P1. 239/96, koji je predmet ove ustavne žalbe, okončan donošenjem rešenja kojim je odbačena tužba Stevana Milovanovića i Dušanke Antovski iz razloga što se pred istim sudom, u predmetu P1. 5668/92, između istih stranaka vodila parnica radi poništaja istih odluka o dodeli stanova, kao i u osporenom parničnom postupku. Utvrđena je i činjenica da su podnosioci sami podneli zahtev Trećem opštinskom sudu u Beogradu da se dve parnice spoje i o njima odlučuje u jednom postupku. Ustavni sud, takođe naglašava i da je već odlučivao o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravu na naknadu nematerijalne štete u odnosu na Stevana Milovanovića i Dušanku Antovski u parničnom postupku P1. 5668/92, koji je bio predmet ustavne žalbe broj Už-256/2008 , gde je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete podnosiocima.

Iz navedenog proizlazi da su podnosioci samim izjavljivanjem ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju zloupotrebili svoje pravo na izjavljivanje ovog Ustavom zajemčenog instituta, te da je njihovo ponašanje suprotno svrsi prava na ustavnu žalbu, imajući u vidu da parnični postupak koji je predmet ove ustavne žalbe za njih nije imao nikakav značaj, pošavši od toga da su sami podneli zahtev parničnom sudu da postupke spoji, te da o njihovom pravu odlučuje u parničnom postupku P1. 5668/92. Ustavni sud konstatuje da kako je o pravima ovih podnosilaca već odlučio, to je izjavljivanje ove ustavne žalbe za cilj imalo ometanje valjanog vođenja postupka pred Ustavnim sudom, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog zloupotrebe prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 6) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i prirode parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je zaključio da samo parničnim strankama u takvom postupku može biti povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama Gordane Kopša i Gordane Milovanović Daničić, Ustavni sud je utvrdio da je njihova ustavna žalba nedopuštena zbog nepostojanja stranačke legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u tački 3 . izreke.

10. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti