Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i stečajnom postupku koji ukupno traju preko jedanaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 500 evra, uzimajući u obzir i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2171/2011
26.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . S. iz A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1205/02 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 2/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz A. podneo je 11. maja 2011. godine, preko punomoćnika V. Đ, advokata iz A, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom i stečajnim postupcima koji se vode pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetima P. 1205/02, St. 1604/97 i St. 2505/02 i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac 25. maja 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog GP “J.”, K, radi raskida ugovora i naknade štete, a da je nakon saznanja da je nad tuženim pokrenut postupak prinudnog poravnanja prijavio potraživanje; da je 1. avgusta 2002. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu radi utvrđenja da je jedini vlasnik poslovnog prostora koji je predmet ugovora o kupoprodaji sa tuženim i da je navedeni parnični postupak rešenjem od 22. oktobra 2002. godine prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, a tužilac je upućen da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku; da je podneskom od 29. aprila 2003. godine obavestio stečajni sud da nije primio rešenje o utvrđivanju ili osporavanju potraživanja; da mu je rešenjem St. 2505/02 od 11. jula 2003. godine u stečajnom postupku priznato izlučno pravo na lokalu i da mu je utvrđeno potraživanje u iznosu od 153.424,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2003. godine do isplate, a da je isto primio nakon šest godina 3. jula 2009. godine; da mu kao izlučnom poveriocu nije predata nepokretnost; da u konkretnom slučaju nije imao obavezu podnošenja prijave potraživanja, već da je svoje pravo mogao ostvarivati podnošenjem zahteva za izlučenje stvari iz stečajne mase, jer je njegova izlučna tužba podneta pre prijave potraži vanja i isticanja izlučnog zahteva u prijavi u stečajnom postupku i da nije bilo razloga za prekid parničnog postupka i upućivanje podnosioca da prijavi svoje izlučno potraživanje u stečajnom postupku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trgovinskog, odnosno Privrednog suda u Kraljevu P. 1205/02, St. 1604/97 i St. 2/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 1205/02 i stečajni postupak St. 2/10

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 1. avgusta 2002. godine tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu protiv tuženog GP „J.“, K, radi izlučenja kojom je tražio da se utvrdi da je tužilac po osnovu ugovora o kupoprodaji sa tuženim, jedini i isključivi vlasnik lokala u objektu L5-L6 na trgu R. p. u K, lokal broj 2 na prvom spratu, površine 35,27m2, pa se ova nepokretnost izlučuje iz stečajne mase po rešenju o stečaju St. 1604/97 i utvrđuje se pravo svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti i obavezuje se tuženi da istu preda tužiocu u državinu i nesmetano korišćenje.

Na ročištu održanom 22. oktobra 2002. godine sud je konstatovao da je nad tuženim otvoren postupak stečaja rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St. 2505/02 od 9. oktobra 2002. godine i rešenjem sa istog ročišta je u stavu prvom izreke prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, a stavom drugim izreke rešenja je uputio tužioca da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku. Navedeno rešenje od 22. oktobra 2002. godine postalo je pravnosnažno 8. novembra 2002. godine.

Trgovinski sud u Kraljevu je rešenjem St. 2505/02 od 9. oktobra 2002. godine otvorio stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP „J.“, sa p.o. K.

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoje izlučno potraživanje Trgovinskom sud u Kraljevu 7. decembra 2002. godine.

Podneskom od 29. aprila 2003. godine podnosilac je obavestio sud da je svoje izlučno potraživanje prema stečajnom dužnik u prijavio još 30. jula 2002. godine u stečajnom postupku St. 1604/97, jer je tada vođe n postupak prinudnog poravnanja kada je stečajni dužnik prihvatio obavezu da pod određenim uslovima isplati poveriocima 70% potraživanja i obavestio je sud da je nakon otvaranja stečajnog postupka ponovno prijavio izlučno potraživanje podneskom od 7. decembra 2002. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St. 2505/02 od 11. jula 2003. godine, u stavu prvom izreke , je priznato poveriocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe izlučno pravo svojine na lokal koji se nalazi u Kruševcu u ulici trg R . p, objekat L5-L6, površine 35,27m2 u stanju na dan donošenja ovog rešenja i koji se izuzima iz stečajne mase stečajnog dužnika, a stečajni dužni je obavezan da lokal iz stava prvog izreke završi. Stavom drugim izreke ovog rešenja je konstatovano da ako stečajni dužnik ne završi lokal iz stava prvog rešenja, smatra se utvrđenim potraživanje poverioca za iznos od 153.424,50 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2003. godine do isplate, a na ime troškova za završetak lokala.

Punomoćnik poverioca je dopisom upućenim stečajnom upravniku stečajnog dužnika od 8. oktobra 2009. godine zatražio dostavu podataka radi isplate iz stečajne mase u stečajnom postupku St. 2505/02, u kome je istakao da je navedeno rešenje primio tek 3. jula 2009. godine, a tim podneskom je dostavio i broj računa poverioca radi isplate utv rđenog potraživanja.

Ustavni sud je uvidom u spise stečajnog predmeta St. 2/10 utvrdio da stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP „J.“, K, još uvek nije okončan.

Iz izjašnjenja stečajnog upravnika GP „J.“ K, u stečaju , od 10. januara 2014. godine, proizlazi da nakon donošenja rešenja Trgovinskog suda u Kraljevu St. 2505/02 od 11. jula 2003. god ine nije došlo do zapisničke primopredaje lokala, odnosno uvođenja u državinu izlučnog poverioca, jer je nemogućnost predaje uzrokovana činjenicom da objekat na trgu R . p, u kome se nalazi predmetna nepokretnost, nije za vršen, odnosno lokali nisu izgrađeni i opredeljeni kao posebni delovi objekta, a jedinu identifikaciju lokala predstavlja iscrtana oznaka na podu objekta, dakle, ne postoje zidovi ni vrata, pa samim tim, nije moguće ni uvođenje u posed ovakve nepokretnosti. Usled činjenice da objekat naveden u rešenju nije završen, poveriocu je utvrđeno potraživanje u iznosu od 153.424,50 dinara (na ime troškova za završetak lokala), a kako se u spisima predmeta nisu nalazili podaci o broju računa poverioca, to je naknada za nezavršeni lokal, izvršena naknadno, nakon dostavljanja potrebnih podataka, podneskom od 9. oktobra 2009. godine, a isplata je u skladu sa zahtevom izvršena delimično na račun poverioca, a delimično na račun supruge poverioca, a isplaćen je iznos od ukupno 94.726,67 dinara.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak prinudnog poravnanja St. 1604/97

Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St. 1604/97 od 13. juna 2002. godine pokrenut je postupak prinudnog poravnanja između GP „J.“, K. i njegovih poverilaca i istim rešenjem su pozvani poverioci da prijave svoja potraživanja , u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja o pokretanju postupka prinudnog poravnanja. Navedenim rešenjem obavezan je stečajni dužnik da svojim poveriocima izmiri dug , sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom zaključno sa 15. majem 2002. godine , u iznosu od 70% tako utvrđenih potraživanja , u roku od tri godine sa grejs periodom od godinu dana, s tim što kamata nakon 15. maja 2002. godine ne teče.

Kako stečajni dužnik nije uspeo da sačini izveštaj o utvrđenim i osporenim potraživanjima poverilaca, to je na ročištu od 24. septembra 2002. godine odbijen predlog predlagača poravnanja za zaključenje predloženog poravnanja, kao u rešenju istog suda St. 1604/97 od 13. juna 2002. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", broj 84/89, "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) bilo je propisano da otvaranje stečajnog postupka ne utiče na prava odvojenog izmirenja iz određenih stvari, odnosno iz imovine dužnika (založno pravo, pravo namirenja, pravo retencije i druga razlučna prava), kao i na prava izdvajanja stvari koja ne pripadaju dužniku (izlučna prava) (član 117. stav 1.) i da izlučni poverioci označavaju u prijavi deo imovine (predmet) na koji se njihov zahtev odnosi (član 121. stav 5.).

5.1. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1205/02, kao i u odnosu na osporeni stečajni postupak koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu St. 2/10, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac podneo tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu, 1. avgusta 2002. godine protiv tuženog GP „J.“, K, radi izlučenja, kojom je tražio da se utvrdi da je po osnovu ugovora o kupoprodaji sa tuženim, jedini i isključivi vlasnik lokala u objektu L5-L6 na trgu R . p. u K, lokal broj 2, na prvom spratu, površine 35,27m2, a radi izlučenja iz stečajne mase po rešenju o stečaju St. 1604/97 i da se utvrdi pravo svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti i obaveže tuženi da istu preda tužiocu u državinu i nesmetano korišćenje.

Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1205/02 od 22. oktobra 2002. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, usled otvaranja postupka stečaja nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St. 2505/02 od 9. oktobra 2002. godine, a tužilac je upućen da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku.

Ocenjujući postupanje parničnog suda, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju ostvarenje izlučnog prava podnosioca ne može biti uslovljeno njegovim prijavljivanjem u postupku stečaja, te da je podnosilac takav zahtev mogao ostvariti i u parničnom postupku koji je već bio pokrenut i okončati nezavisno od toga i faze u kojoj se postupak stečaja nalazi, što je izričito bilo i propisano odredbom člana 117. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.

Po proteku devet meseci od prekida parničnog postupka i sedam meseci od podnošenja prijave potraživanja izlučnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Trgovinski sud u Kraljevu je rešenjem St. 2505/02 od 11. jula 2003. godine priznao poveriocu izlučno pravo svojine na lokalu koji se nalazi u K. u ulici trg R. p, objekat L5-L6, površine 35,27m2 u stanju na dan donošenja ovog rešenja i koji se izuzima iz stečajne mase stečajnog dužnika, a stečajni dužnik je obavezan da lokal iz stava prvog izreke završi, a istim rešenjem je konstatovano da će se ako stečajni dužnik ne završi lokal iz stava prvog rešenja, smatrati utvrđenim potraživanje poverioca za iznos od 153.424,50 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2003. godine do isplate, na ime troškova za završetak lokala. Osim toga, navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca nakon punih šest godina, nakon čega je punomoćnik podnosioca dostavio podatke o tekućem računu radi isplate utvrđenog potraživanja.

Iz navedenog proizlazi da je u stečajnom postupku St. 2505/02 (novi broj St. 2/10) prilikom ispitavanja potraživanja podnosiocupriznato novčano potraživanjepo osnovu uplaćenih sredstava za lokal koji je bio predmet ugovora o kupoprodaji poslovnog prostora koji je podnosilac zaključio sa stečajnim dužnikom, a za koji mu je većpriznato i izlučno pravo. U stečajnom postupku novčana potraživanja poverilaca kojima je istovremeno priznato izlučno pravo na nezavršenim objektima i novčano potraživanje na ime uplaćenih sredstava rešavaju se u skladu sa pravnosnažnim rešenjem o glavnoj deobi. U konkretnom slučaju novčano potraživanje podnosioca se tretiralo kao potraživanje prijavljenopod uslovomnepostojanja izlučnog prava, te je stoga podnosilac bio uvršten u rešenje o glavnoj deobi sa novčanim potraživanjem, koje se izvršava u okviru četvrtog isplatnog reda, jer se radi o obligacionom potraživanju nastalom usled neispunjenja ugovora.

Imajući u vidu napred navedeno i analizirajući parnični i stečajni postupak, Ustavni sud je utvrdio da isti predstavljaju jedinstvenu celinu i da ni nakon jedanaest godina i šest meseci još uvek ni su pravnosnažno okončan i, odnosno podnosilac nije namirio svoje potraživanje u celosti.

Ustavni sud, pri tom, ukazuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik u periodu od 11. jula 2003. godine do 3. jula 2009. godine nisu ispoljili nikakvu zainteresovanost niti za tok, niti za okončanje stečajnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1205/02 i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 2/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5.2 Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni postupak prinudnog poravnanja koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu St. 1604/97, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem istog suda od 24. septembra 2002. godine odbijen predlog predlagača poravnanja za zaključenje predloženog poravnanja, kao u rešenju istog suda St. 1604/97 od 13. juna 2002. godine, i da je nakon toga rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St. 2505/02 od 9. oktobra 2002. godine otvoren stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP „J .“, K.

Kako je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju radnje pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu u ovom delu , kao u drugom delu izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Imajući u vidu da utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od toga da stečajni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede, otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog i stečajnog postupka, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega konstatuje da nije sporno da je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno potraživanje u stečajnom postupku pod uslovom nepostojanja izlučnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti npr. odluke Ustavnog suda: Už-1455/2008 od 16. jula 2009. godine i Už-122/2009 od 21. januara 2010. godine). Međutim, ovakav stav suda se ne može primeniti bez ograničenja kada se radi o potraživanjima utvrđenim odlukama suda u stečajnom postupku. Naime, specifičnost stečajnog postupka se ogleda u tome da, iako postoji odluka stečajnog suda kojom se utvrđuje određeno potraživanje, podnosiocu nije zajemčena isplata tako utvrđenog novčanog iznosa, jer se stečajni poverioci namiruju delimično, srazmerno visini njihovih potraživanja, i to tek nakon unovčenja imovine stečajnog dužnika. Ovo stoga što se stečaj sprovodi u situaciji kada imovina dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca. Dakle, ostvarivanje prava iz rešenja stečajnog suda kojim je utv rđeno potraživanje, u konkretnom slučaju pod uslovom nepostojanja izlučnog prava, pre svega, zavisi od visine novčanih sredstava dobijenih unovčenjem imovine stečajnog dužnika.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni g lasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti