Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 13 godina. Sud je naložio hitno okončanje postupka i dosudio naknadu nematerijalne štete, pripisujući dugo trajanje neefikasnom postupanju prvostepenog suda.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Kujundžić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013 . godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Kujundžić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 10610/10 (prvobitno P. 4415/99), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Kujundžić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 1047/10 (prvobitno I. 2500/09) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
3. Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Kujundžić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5623/10 od 19. avgusta 2010. godine.
4. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
5. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
O b r a z l o ž e nj e
1 Mirjana Kujundžić iz Novog Sada je podnescima od 4. maja 2010. godine i 13. jula 20 10. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji se vode pred Osnovnim sudom u Novom Sadu (ranije Opštinskim sudom u Novom Sadu) u predmetu P. 4415/99, sada P. 10610/10, i predmetu I. 2500/09.
U ustavnoj žalbi se navodi da se u osporenom parničnom postupku radi o sporu od životne važnosti za podnositeljku i njenu porodicu koji traje skoro 11 godina i neopravdano se odugovlači, a da u predmetu I. 2500/09 postupak „nije krenuo s mrtve tačke“. U ustavnoj žalbi podnositeljka takođe navodi da se njoj i njenoj por odici već 11 godina na najgrublji način krše najosnovnija ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom od strane države Srbije, odnosno nadležnih službenika države Srbije, i to prava iz čl. 19, 21, 22, 24, 27 , 32, 36, 40, 56. i 58. Ustava, iznosi postupanje suda u osporenim postupcima koje smatra nezakonitim i nepravilnim, te zahteva od Ustavnog suda da „zabrani“ ili „naredi“ postupajućem sudiji u osporenom parničnom postupku određeno postupanje, kao i da naloži hitno postupanje suda u osporenom izvršnom postupku. Podnositeljka je takođe istakla da je njoj i njenoj por odici u nastaloj situaciji uništeno zdravlje i da trpi ne samo materijalnu, nego i druge vrste štete.
Podnositeljka ustavne žalbe je, nakon toga, dostavila više podnesaka Ustavnom sudu u kojima je izražavala nezadovoljstvo postupanjem nadležnog suda u navedenim sudskim postupcima, a u podnesku od 21. oktobra 2010. godine je ustavnu žalbu proširila na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5623/10 od 19. avgusta 2010. godine, kojom je odbijena žalba podnositeljke i potvrđena presud a Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7649/07 od 14. aprila 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog protiv tužene-protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi isplate i naknade štete. U ovom podnesku podnositeljka se poziva na povredu prava iz čl. 19, 21, 22, 24, 27, 32, 36, 40, 41, 51, 56. i 58. Ustava i predlaže da Ustavni sud poništi navedene presude.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a saglasno odredbi stava 2. navedenog člana Zakona ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku zatražio izjašnjenje Osnovnog suda u Novom Sadu u pogledu trajanja osporenih postupaka, koje je dostavljeno Ustavnom sudu aktom Su VIII-9/13 od 9. januara 2013. godine, te je uvidom u navedeno izjašnjenje, kao i u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10610/10 (prvobitno P. 4415/99) i I. 1047/10 (ranije I. 2500/09), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 8. septembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Save Maletića iz Novog Sada, radi činidbe i naknade štete nastale na njenom stanu broj 6 na drugom spratu u zgradi u ul. Futoškoj broj 40 u Novom Sadu, sagrađenoj na katastarskoj parceli 10360, ZKUL broj 2, KO Novi Sad I, izvođenjem građevinskih radova na nadziđivanju navedene zgrade, kao i naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog stresa, zajedno sa predlogom za određivanje privremene mere zabrane daljeg izvođenja radova.
Opštinski sud u Novom Sadu je 8. septembra 1999. godine doneo rešenje P. 4415/99 kojim je usvojen predlog tužilje za određivanje privremen e me re i naloženo tuženom da odmah obustavi dalje radove na dogradnji stambene zgrade u ul. Futoškoj 40 u Novom Sadu do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, kao i da odmah obezbedi od daljeg nanošenj a štete stan tužilje u navedenoj zgradi , pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Tužilja je podneskom od 16. septembra 1999. godine podnela novi predlog za određivanje privremene mere radi obezbeđenja mogućnosti naplate svojih potraživanja, koji je usvojen na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 20. septembra 1999. godine i tuženom zabranjeno do pravnosnažnog okončanja ovog postupka svako dalje raspolaganje i opterećenje trosobnog stana broj 71 na prvom spratu višestambene zgrade u Šekspirovoj ulici broj 24 u Novom Sadu. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4415/99 od 29. maja 2000. godine odbijen je prigov or tuženog na određivanje ove privremene mere.
Na predlog tuženog od 7. februara 2000. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4415/99 od 9. februara 2000. godine ukinuo privremenu meru obustave radova.
Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 14. decembra 1999. godine određeno je građevinsko veštačenje putem inženjera Z. S, sa zadatkom da izvrši pregled dokumentacije u vezi nadziđivanja kod Sekretarijata za urbanizam stambene poslove i zaštitu životne sredine i pregled objekta, kao i da izvrši pregled stana tužilje, te utvrdi da li su nastala oštećenja uzrokovana nadogradnjom i koje radove treba preduzeti u cilju otklanjanja štete i vrednost tih radova.
Veštak je pismeni nalaz u pogledu prvog dela zadatka dostavio sudu 24. decembra 1999. godine. Tužilja je 10. januara 2000. godine uložila prigovor na nalaz i mišljenje sudskog veštaka Z. S, a isti je tražio da bude oslobođen obaveze veštačenja u preostalom delu zadatka.
Rešenjem prvostepenog suda od 16. februara 2000. godine određeno je veštačenje putem Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada radi utvrđivanja štete na stanu tužilje, a rešenjem suda od 11. maja 2000. godine Zavod je oslobođen obaveze veštačenja, a veštačenje povereno veštaku M. D.
Veštak M. D. je dostavio sudu nalaz i mišljenje 13. avgusta 2000. godine, a nakon podnetih pritužbi na nalaz, sud je rešenjem od 19. oktobra 2000. godine obavezao veštaka da se izlaskom na lice mesta u prisustvu stranaka izjasni da li je nakon prvog veštačenja došlo do novih oštećenja na stanu tužilje. Dopunu nalaza veštak je dostavio 4. decembra 2000. godine.
Na ročištu održanom 5. decembra 2000. godine tužilja je preinačila tužbeni zahtev, tako što je pored postojećeg tužbenog zahteva tražila da sud obaveže tuženog na isplatu naknade nematerijalne štete zbog ozbiljno narušenog zdravlja tužilje, te naknade materijalne štete nastale na pokretnim stvarima u stanu tužilje i troškova iznajmljenog stana za period od 1. septembra 2000. godine pa dok šteta u stanu tužilje ne bude sanirana i troškove provizije agenciji za posredovanje, u iznosima opredeljenim u podnesku tužilje, sa pripadajućom kamatom. Tuženi je 19. decembra 2000. godine prvostepenom sudu dostavio podnesak sa protivtužbenim zahtevom da sud utvrdi da je tužilja-protivtužena kao poverilac naknade štete dužna dozvoliti i trpeti da joj tuženi-protivtužilac izvrši popravku stana saglasno nalazu veštaka M. D, u roku od 30 dana od predaje ključeva stana.
Podneskom od 5. aprila 2001. godine tužilja je ponovo preinačila tužbu tako što je umesto prvobitnog zahteva u pogledu materijalne štete nastale oštećenjem na predmetnom stanu, tražila da se tuženi obaveže da joj isplati tržišnu vrednost predmetnog stana u dinarskoj protivvrednosti iznosa od 112.000 DM i predložila da sud odredi veštačenje tržišne vrednosti stana. Rešenjem donetim na ročištu 14. maja 2001. godine prvostepeni sud nije dozvolio ovo preinačenje, kome se tuženi protivio.
Rešenjem prvostepenog suda od 23. maja 2001. godine obavezan je veštak M. D. da izvrši dopunu veštačenja u pogledu toga da li u stanu tužilje postoje nova vlaženja od vremena utvrđenja oštećenja u ranijem nalazu. Dopuna veštačenja je dostavljena sudu 14. septembra 2001. godine, a odgovor veštaka na primedbe tuženog i tužioca - 8. novembra 2001. godine.
Na ročištu održanom 24. januara 2002. godine prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.
Prvom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu donetom u ovom sporu P. 4415/99 od 24. januara 2002. godine delimično je usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužilje (stav prvi izreke), protivtužbeni zahtev je usvojen u celosti (stav drugi izreke ), obavezan je tuženi da na ime naknade materijalne štete isplati tužilji 182.113,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. septembra 2001. godine do isplate, kao i troškove postupka od 65.300 dinara , za zakons kom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a sve u roku od 15 dana, pod pre tnjom prinudnog izvršenja (stav treći izreke), a u odnosu na preostali tužbeni zahtev tuži lja je odbijena (stav četvrti izreke presude).
Tužilja je protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4415/99 od 24. januara 2002. godine izjav ila žalbu 18. marta 2002. godine.
Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1721/02 od 16. aprila 2003. godine uvažio žalbu podnositeljke i ukinuo ožalbenu presudu u delu kojim je protivtužbeni zahtev usvojen, kojim je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa tužilje odbijen, kao i u delu odluke o t roškovima postupka, dok je deo kojim je tuženi obavezan da tužilji isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 182.113, 29 dinara održao na snazi, jer je našao da je pobijana presuda doneta bitnom povredom odredbe člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. Rešenje sa spisima predmeta je dostavljeno prvostepenom sudu 21. aprila 2003. godine.
Nakon ukidanja odluke od strane Okružnog suda u Novom Sadu, prvo naredno ročište održano je 17. marta 2004. godine, nakon koga je punomoćniku tužilje dat rok radi preciziranja tužbenog zahteva, što je on i učinio podneskom od 8. aprila 2004. godine.
Na ročištu 24. maja 2004. godine sud je doneo rešenje kojim se obavezuje tužilja da upotpuni činjenični deo tužbenog zahteva u pogledu pokretnih stvari u stanu , a na sledećem ročištu održanom 9. septembra 2004. godine tužilja je povukla deo tužbenog zahteva za naknadu štete na pokretnim stvarima.
Naredna tri ročišta pred prvostepenim sudom zakazana za 14. februara, 21. mart i 19. maj 2005. godine nisu održana iz razloga na strani suda, kao i ročište zakazano za 26. decembar 2005. godine.
Na ročištu 20. septembra 2005. godine određeno je veštačenje zdravstvenog stanja tužilje putem veštaka Đ. P. i S. D, koji su svoj nalaz i mišljenje dostavili prvostepenom sudu u toku oktobra meseca 2005. godine. Tužilja je podneskom od 16. novembra 2005. godine precizirala tužbeni zahtev, a nakon ročišta 13. decembra 2005. godine i 30. januara 2006. godine zaključena je glavna rasprava.
Opštinski sud u Novom Sadu je 30. januara 2006. godine doneo (drugu) presudu P. 3287/03, kojom je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen, te je tuženi obavezan da tužilji isplati novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog pretprljenog straha u visini određenoj stavom dva izreke, kao i da isplati opredeljene iznose na ime naknade materijalne štete za troškove zakupa stana za period od 1. septembra 2000. godine do 31. decembra 2003. godine , kao i iznos agencijske provizije, sve sa kamatom opredeljenom u izre ci presude, a odlučeno je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Presuda je dostavljena strankama 8. marta 2006. godine i protiv iste su obe stranke izjavile žalbu 11, odnosno 17. marta 2006. godine.
Opštinski sud u Novom Sadu je 10. aprila 2006. godine doneo rešenje P. 3287/03, kojim je izmenjeno rešenje o određivanju privremene mere od 20. septembra 1999. godine, tako što je određena zabrana otuđenja i opterećenja druge nepokretnosti u svojini tuženog – njive Međice površine 1ha 83 a i 94m2. Po žalbi tužilje ovo rešenje je ukinuto, a prvostepeni sud je 23. maja 2006. godine ponovo doneo rešenje kojim je privremena mera od 20. septembra 1999. godine održana na snazi i koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4322/06 od 21. juna 2006. godine.
Nakon toga, spisi predmeta su dostavljeni na uvid Okružnom javnom tužilaštvu 4. septembra 2006. godine, koje ih je zatim prosledi lo Okružnom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude.
Okružni sud u Novom Sadu je 31. januara 2007. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o predlogu tužilje za izdavanje privremene mere koji je ona postavila prvi put 17. septembra 2001. godine da se tuženi obaveže da do okončanja postupka tužilji isplaćuje naknadu za stanarinu, a predlog je ponovila u podnescima od 8. aprila 2004. godine i 16. novembra 2005. godine .
Opštinski sud u Novom Sadu je o navedenom predlogu tužilje odlučio rešenjem od 13. februara 2007. godine, koje je preinačeno reš enjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1628/07 od 26. marta 2007. godine i predlog tužilje za određivanje privremene mere odbijen.
Nakon toga, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2904/2007 od 24. maja 2007. godine uvažio žalbe parničnih stranaka i ukin uo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3287 /03 od 30. januara 2006. godine, zbog postojanja bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1) i 12 ) Zakona o parničnom postupku.
U nastavku postupka tužilja je 4. jula 2007. godine ponovo podnela predlog da prvostepeni sud donese privremenu meru kojom će obavezati tuženog da do okončanja postupka plaća tužilji 200 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti, koji je prvnosnažno odbijen rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4595/07 od 16. avgusta 2007. godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju predloga.
Nakon ročišta održanih 8. oktobra i 22. novembra 2007. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo novu (treću) presudu P. 4666/07 od 22. novembra 2007. godine , kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je tuženi obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate i na ime naknade materijalne štete za troškove zakupnine za period od 1. septembra 2000. godine do 31. decembra 2003. godine isplati iznos od 7.000 evra ukupno i na ime agencijskih provizija 165 evra ukupno, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po kursu NBS sa pripadajućom kamatom, te da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 282.475 dinara, odbijen je preostali primarni tužben i zahtev tužilje, a eventualni (alternativni) tužbeni zahtev tužilje je odbačen.
Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 13. decembra 2007. godine, a tužilja 18. decembra 2007. godine.
Rešavajući o žalbi tužilje, Okružni sud u Novom Sadu je 21. novembra 2008. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu radi donošenja dopunske presude.
U nastavku postupka, rasprava je ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka i nakon ročišta održanog 2. marta 2009. godine Opštinski sud u Novom Sadu je doneo dopunsku presudu P. 4666/07 od 2. marta 2009. godine.
Protiv dopunske presude tužilja je izjavila žalbu 25. marta 2009. godine.
Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2485/09 od 23. aprila 2009. godine odbio žalbe stranaka i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4666/07 od 22. novembra 2007. godine i dopunsku presudu P. 4666/07 od 2. marta 2009. godine.
Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 28. maja 2009. godine, a tužilja 11. juna 2009. godine.
Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 1378/10 od 18. februara 2010. godine delimično usvojio reviziju tužilje, tako što je ukinuo pobijanu drugostepenu presudu, presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4666/07 od 22. novembra 2007. godine i dopunsku presudu P. 4666/07 od 2. marta 2009. godine u delu u kome je rešenjem o troškovima spora u stavu 4. izreke prvostepen e presude tuženi obavezan da tužilji isplati parnične troškove u iznosu od 282.475 dinara , zatim u delu u kome je odbačen eventualni-alternativni tužbeni zahtev stavom 7. izreke prvostepene presude, te dopunsku p resudu od 2. marta 2009. godine u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu troškova stanovanja u zakupljenom stanu od po 225 evra mesečno počev od 1. januara 2004. godine pa do presuđenja 22. novembra 2007. godine i u celosti odbijen tužbeni zahtev za isplatu totalne štete pune vrednosti trosobn og stana u iznosu od 64.000 evra, uvećane za porez na promet , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate , sa kamatom od 7. aprila 2004. godine, za tražene troškove preseljenja u dva navrata ukupno u iznosu od 350 evra i za isplatu vrednosti oduzetih stvari - dve peći n a naftu, dva bureta za lož-ulje, ukupne vrednosti 50.000 dinara i predmet vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu održano je ročište 19. aprila 2010. godine, nakon čega je rešenjem P. 10610/10 od 23. aprila 2010. godine određeno građevinsko veštačenje od strane Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, a 26. aprila 2010. godine doneto je dopunsko rešenje o određivanju veštačenja, sa zadatkom da se veštačenjem utvrdi da li je nakon nadziđivanja zgrade u Futoškoj ulici broj 40 u Novom Sadu narušena statika zgrade i da li se u stanu tužilje na drugom spratu može bezbedno stanovati, kao i da s e utvrdi da li je stanje isto ili je došlo do pogoršanja u odnosu na stanje koje je utvrdio veštak 14. septembra 2001. godine, te da li se stan može dovesti u funkcionalno stanje za stanovanje. Zbog zauzetosti , Fakultet tehničkih nauka je preuzeo spis u oktobru 2010. godine, a nalaz i mišljenje je dostavio sudu 30. juna 2011. godine.
Prvostepeni sud je 24. oktobra 2011. godine doneo rešenje kojim je delimično usvojio predlog tužilje od 9. septembra 2011. godine i odredio privremenu meru zabrane tuženom otuđenja nepokretnosti njive Međice.
Posle toga , predmet je dodeljen drugom postupajućem sudiji i prvostepeni sud je održao ročište 26. januara 2012. godine, a zatim su usledila tri ročišta koja su odložena (14. marta, 23. maja i 25. septembra 2012. godine ). Nakon ročišta održanog 3. oktobra 2012. godine, na kome je saslušan veštak prof. dr V. R . sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu , prvostepeni sud je odredio novo veštačenje od strane Građevinskog fakulteta u Beog radu, nakon čega je rešenjem suda od 16. oktobra 2012. godine veštačenje povereno Građevinsko-arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Nišu, a rešenjem od 31. oktobra 2012. godine veštačenje je povereno veštaku V. K. iz Novog Sada.
3.2. P odnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 16. juna 2009. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Save Maletića, na osnovu pravnosnaž ne i izvršne presude istog suda P. 4666/07 od 22. novembra 2007. godine, radi isplate naknade nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara, sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom i naknade materijalne štete od 7.165 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po kursu NVS , sa dosuđenom kamatom, te naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 282.475 dinara, i to na nepokretnosti dužnika, stanu broj 71 u ul. Šekspirova broj 24 u Novom Sadu.
Opštinski sud u Novom Sadu je odredio predloženo izvršenje rešenjem I. 2500/09 od 17. juna 2009. godine.
Protiv rešenja o izvršenju treće lice Stevan Maletić iz Novog Sada je 2. jula 2009. godine podneo prigovor radi proglašenja izvršenja na navedenoj nepokretnosti nedopustivim, a izvršni dužnik je podneo žalbu protiv istog rešenja 7. jula 2009. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 13. aprila 2010. godine delimično povukla predlog za izvršenje, i to u delu koji se odnosi na isplatu naknade parničnih troškova i predložila izmenu rešenja o izvršenju u pogledu sredstva izvršenja, tako što bi se umesto izvršenja na nepokretnosti odredilo izvršenje plenidbom 2/3 novčanih sredstava izvršnog dužnika na ime penzije.
Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2636/10 od 23. aprila 2010. godine odbio žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje I. 2500/09 od 17. juna 2009. godi ne i uputio prvostepeni sud da odluči o prigovoru trećeg lica. Rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 4. maja 2010. godine.
Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 1047/10 od 21. maja 2010. godine uputio treće lice da u ostavljenom roku pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja na stanu nedopustivim. Zaključkom od istog datuma prvostepeni sud je odredio veštačenje tržišne vrednosti predmetnog stana.
Podneskom od 9. juna 2010. godine izvršni poverilac je ponovio predlog iz podneska od 13. aprila 2010. godine, a podneskom od 15. juna 2010. godine je predložio da se delimično izmeni rešenje o određivanju izvršenja od 17. juna 2009. godine, zbog toga što su u predlogu za izvršenje, u sedamnaestom pa zaključno sa tridesešestim redom, pogrešno označeni iznosi na koje je potrebno obračunati domicilnu kamatu.
Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 1047/10, koje nosi datum 14. juni 2010. godi ne, odlučio, pored ostalog, da obustavi sprovođenje izvršenja određeno g rešenjem I. 2500/09 od 17. juna 2009. godine za iznos parničnih troškova sa zakonskom zateznom kamatom, da ispravi rešenje o izvršenju od sedamnaestog do tridesetšestog reda izreke i da usvoji predlog poverioca za promenu predmeta i sredstva izvršenja , te naloži Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu da sprovede određeno izvršenje.
Rešavajući o žalbi izvršnog dužnika protiv rešenja I. 1047/10 od 14. juna 2010. godine, podnetoj 8. jula 2010. godine, prvostepeni sud je rešenjem I. 1047/10 od 10. novembra 2010. godine usvojio žalbu dužnika i ukinuo stav dva ožalbenog rešenja kojim je ispravljeno rešenje o izvršenju I. 2500/09 od 17. juna 2009. godine.
Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 26. novembra 2010. godine.
Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1494/11 od 17. maja 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu dužnika od 26. novembra 2010. godine protiv rešenja I. 1047/10 od 10. novembra 2010. godine.
Osnovni sud u Novom Sadu je zaključkom I. 1047/10 od 14. juna 2011. godine odredio veštačenje putem veštaka finansijske struke M. P. I, sa zadatkom da utvrdi visinu potraživanja poverioca po rešenju o izvršenju I. 2500/09 od 17. juna 2009. godine , imajući u vidu iznos za koji je poverilja namirena, a sve na dan r očišta za saslušanje veštaka koje je određen o za 5. oktobar 2011. godine. Zaključkom od 27. septembra 2011. godine prvostepeni sud je otkazao ročište zakazano za 5. oktobar 2011. godine zbog stupanja na snagu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a veštak je dostavio traženi izveštaj 24. oktobra 2011. godine.
Zaključkom I. 1047/10 od istog datuma, 14. juna 2011. godine, prvostepeni sud je naložio isplatno j blagajni - Republičkom fondu penzijsko g i invalidskog osiguranja – Filijali Novi Sad da sprovede izvršenje po rešenju o izvršenju , u skladu sa nalazom veštaka finansijske struke S. M. od 23. juna 2010. godine do nove odluke suda. Nadležan filijala je započela sa sprovođenjem izvršenja od juna meseca 2011. godine, s tim da je izvršni postupak nastavljen.
Naime, Osnovni sud u Novom Sadu je 2. decembra 2011. godine doneo zaključak I. 1047/10 kojim se određuje spajanje izvršnog postupka I. 1047/10 i postupka I. 15236/10, koji je pokrenut po predlogu izvršnog poverioca Save Maletića protiv izvršnog dužnika Mirjane Kujundžić.
Nakon sprovedenog veštačenja, prvostepeni sud je 16. marta 2012. godine doneo rešenje I. 1047/10 o prebijanju međusobnih potraživanja stranaka i utvrdio d a je potraživanje Maletić Save prema Mirjani Kujundžić prestalo, a da preostalo potraživanje Mirjane Kujundžić prema Savi Maletiću na dan 10. februara 2012. godine iznosi 791.007,21 dinara. Navedeno rešenje je dostavljeno Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja – Filijali Novi Sad radi izvršenja, zaključkom od 20. aprila 2012. godine.
Osnovni sud u Novom Sadu je zatim odlučivao o podnescima podnositeljke od 15. juna 2012. godine i 12. decembra 2012. godine, prvo donošenjem rešenja I. 1047/10 od 18. jula 2012. godine, a zatim i zaključka I. 1047/10 od 20. decembra 2012. godine , dostavljenog nadležnoj filijali Fonda, kojim je odredio sprovođenje izvršenja plenidbom 2/3 penzije izvršnog dužika radi naplate zakonske zatezne kamate na utvrđeni iznos duga od 791.007,21 dinara počev od 10. februara 2012. godine pa do isplate, iznosa od 15.400 dinara na ime troškova dozvole izvršenja i iznosa od 80.692,09 dinara na ime troškova sprovođenja izvršenja.
Izvršni dužnik je 26. decembra 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog da sud naloži izvršnom poveriocu da precizira iznos potraživanja saglasno izmenama propisa o obračunu zakonske zatezne kamate, te da do utvrđivanja iznosa preostalog duga prekine ovaj izvršni postupak. Nakon toga, spisi su dostavljeni Ustavnom sudu na uvid.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).
Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", broj 125/04) , koji se primenjuje u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) .
Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.
Članom 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", broj 31/11) je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, a članom 6. stav 1. Zakona je propisano da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.
5.1. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula osporeni parnični postupak podnošenjem tužbe 8. septembra 1999. godine i da spor između stranaka još uvek nije u potpunosti okončan.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.
Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo 13 godina i pet meseci , a parnični postupak ni do danas nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u ovom predmetu radilo o sporu znatne složenosti , u kome je tužba više puta preinačena, a prvostepeni sud, osim o tužbenom zahtevu, odlučivao i o više predloga za određivanje privremene mere. P rvostepeni sud je sproveo relativno obiman dokazni postupak u kome je izveo dokaze upoznavanjem sa obimnom dokumentacijom koju su prezentovale stranke, više veštačenja i dopunskih veštačenja veštaka građevinske struke i medicinske struke, te saslušanje tužilje i svedoka, a stranke su u toku postupka podnosile i veći broj podnesaka. Međutim, po oceni Ustavnog suda činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju i izvedeni dokazi ne mogu predstavljati opravdanje za to što osporeni parnični postupak ni posle 13 godina i pet meseci od pokretanja još uvek nije u celosti okončan.
Predmet spora je nesumnjivo bio od posebnog značaja za podnositeljku ustavn e žalbe, jer se spor vodio o pravu na naknadu štete povodom teškog oštećenja stana u kome je tužilja živela sa porodicom.
Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije znatnije doprinela trajanju parničnog postupka.
Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedelotvorno, kao i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Nedelotvornost postupanja Opštinskog sud a u Novom Sadu se, po oceni Ustavnog suda , ogleda u tome što je ovaj sud tri puta donosio prvostepenu presudu o tužbenom zahtevu podnositeljke (presude P. 4415/99 od 24. januara 2002. godine, P. 3287/03 od 30. januara 2006. godine i P. 4666/07 od 22. novembra 2007. godine , sa dopunskom presudom od 2. marta 2009. godine) koje su delimično ukinute , i to – prve dve presude od strane drugostepenog s uda u postupku po žalbi, a treća presuda od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji. To je imalo za posledicu da, iako je o delu tužbenog zahteva pravosnažno odlučeno, o zahtevu za naknadu totalne štete na stanu koji je podnositeljka ustavne žalbe stavila u podnesku o d 8. aprila 2004. godine još uvek nije pravosnažno odlučeno (ovaj zahtev je prvi put stavljen u podnesku od 5. aprila 2001. godine, kada prvostepeni sud nije dozvolio preinačenje tužbenog zahteva). Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presude u predmetima '' Pavlyulynets protiv Ukarajine'', broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'', broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Neefikasno postupanje prvostepenog suda se ogleda u tome što je sud, nakon dostavljanja drugostepenog rešenja o ukidanju presude 21. aprila 2003. godine, prvo ročište u nastavku postupka zakazao posle skoro 11 meseci , u propuštanju prvostepenog suda da odluči o predlogu tužilje za izdavanje privremene mere, usled čega je Okružni sud u Novom Sadu u postupku po žalbi vratio spise prvostepenom sudu radi odlučivanja o ovom predlogu, u otkazivanj u većeg broja ročišta iz razloga na strani suda, kao što su ročišta zaka zana za 14. februar, 21. mart, 19. maj i 26. decembar 2005. godine, te više ročišta u 2012. godini.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a sada s e vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 10610/10 (prvobitno P. 4415/99) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom r oku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio , kao u tački 1. izreke.
5.2. Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak pokrenut predlogom podnositeljke ustavne žalbe za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude, podnetim 16. juna 2009. godine, a da je sprovođenje izvršenja određenog po tom predlogu započeto nakon dostavljanja zaključka Osnovnog suda u Novom Sadu I. 1047/10 od 14. juna 2011. godine isplatnoj blagajni - Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja – Filijali Novi Sad da sprovede izvršenje , te se izvršenje i dalje sprovodi na penziji izvršnog dužnika, počev od penzije za juni mesec 2011. godine. Nakon toga, postupak je nastavljen, i to prvo prebijanjem potraživanja izvršnog poverioca sa potraživanjem izvršnog dužnika iz postupka I. 15236/10, sa kojim je osporen i postup ak spojen, a zatim i odlučivanjem o naknadnim predlozima stranaka.
Ustavni sud je zatim utvrdio da je po predlogu za izvršenje kojim je pokrenut izvršni postupak rešenjem suda određeno izvršenje na nepokretnosti , protiv koga je treće lice istaklo prigovor nedopustivosti izvršenja , te je podnositeljka posle deset meseci podnela predlog za promenu sredstva izvršenja plenidbom novčanih sredstava na ime penzije izvršnog dužnika, koji je sud prihvatio, te se ovom plenidbom i sprovodi izvršenje , kao i da je u periodu koji je protekao od podnošenja predloga za izvršenje do započinjanja sprovođenja izvršenja u konkretnom slučaju nadležni sud odlučivao o žalbi i prigovoru trećeg lica protiv rešenja o izvršenju, kao i o više predloga izvršnog poverio ca, od kojih je predlog za izmenu dela rešenja o određivanju izvršenja odbijen kao nedozvoljen. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da u osporenom izvršnom postupku nije povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 1047/10 (prvobitno I. 2500/09), neosnovana, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbio, kao u prvom delu tačke 2. izreke.
6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi drugih prava iz čl. 24, 27, 32, 36, 40, 56. i 58. Ustava, kao i pov redi načela iz čl. 19, 21. i 22. Ustava u navedenim sudskim postupcima , Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži navode o ustavnopravnim razlozima za povredu navedenih prava, već se u ustavnoj žalbi, pre svega, izražava nezadovoljstvo postupanjem suda u sudskim postupcima koji su u vreme podnošenja ustavne žalbe, kao i u vreme njenog razmatranja, još uvek u toku. Takođe, ni navodi o povredi ustavnih prava i načela osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5623/10 od 19. avgusta 2010. godine se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o postojanju njihove povrede, već u osnovi predstavljaju zahtev da Ustavni sud kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presud e.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugim delovima tač . 1. i 2 . i u tački 3. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 5. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjenicu da je o tužbenom zahtevu delimično pravnosnažno odlučeno. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević