Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku radi smetanja poseda koji traje preko 15 godina. Naloženo je hitno okončanje postupka i utvrđeno pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, svih iz Beograda, i Gordane Kopša iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Milovanovića i Gordane Milovanović Daničić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2430/99, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56524/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović i Gordane Kopša izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda, i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, između ostalog, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99, u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05; i predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, u kojima su podnosioci ustavnih žalbi ukazali da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, i to: u predmetu Už-2164/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; u predmetu Už-2165/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; u predmetu Už-2166/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; u predmetu Už-2167/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; u predmetu Už-2168/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; u predmetu Už-2169/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; u predmetu Už-2170/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; u predmetu Už-2171/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; u predmetu Už-2172/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; u predmetu Už-2173/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; u predmetu Už-2174/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; u predmetu Už-2175/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99; u predmetu Už-2176/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05; u predmetu Už-2177/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 219/93 i u predmetu Už-2178/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93. Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už-2175/09 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja postupka u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56524/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stevan Milovanović iz Beograda je 4. marta 1994. godine podneo tužbu Okružnom sudu u Beogradu, veću za upravne sporove, protiv rešenja Sekretarijata za komunalne, građevinske i stambene poslove Grada Beograda broj 360-1073/93 od 27. januara 1993. godine i tražio je, između ostalog, da sud donese presudu kojom će se naložiti M.B. da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a da se dozvoli podnosiocu ustavne žalbe useljenje u predmetni stan do okončanja postupaka koji se vode pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 5668/92, P. 5667/92 i P. 702/92.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem U. 219/94 od 11. marta 1994. godine naložio tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da uredi i dopuni tužbu tako što će jasno naznačiti upravni akt protiv koga je tužba upravljena, kao i zbog čega se tuži i u kom pravcu i obimu se predlaže poništavanje upravnog akta, pod pretnjom odbacivanja tužbe ukoliko u roku od osam dana ne postupi po naloženom i otkloni nedostatke podnete tužbe. Podnosilac ustavne žalbe je, postupajući po naloženom, dostavio sudu 22. marta 1994. godine podnesak u cilju uređenja podnete tužbe. Okružni sud u Beogradu je 30. maja 1994. godine doneo presudu U. 219/94 kojom je usvojio tužbu (stav 1.), a oglasio se stvarno nenadležnim za tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za iseljenje M.B. iz predmetnog stana, i odredio da se predmet ustupa Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, na dalje postupanje (stav 2.).

Podnosilac ustavne žalbe je 21. avgusta 1995. godine dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnesak označen kao dopuna, preciziranje i uređenje tužbe protiv tuženog Sekretarijata za komunalne, građevinske i stambene poslove Grada Beograda i Odeljenja za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Čukarica, podnete zbog smetanja poseda i naknade štete. Na prvom ročištu za glavnu raspravu koje je bilo održano 11. septembra 1995. godine sud je naložio tužiocu da uredi tužbu tako što će tačno označiti tuženog, s obzirom na to da Sekretarijat za komunalne i građevinske poslove Grada Beograda nema svojstvo pravnog lica, kao i drugotuženu, sve pod pretnjom odbacivanja tužbe kao neuredne ukoliko u roku od osam dana ne postupi po naloženom. Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 1995. godine dostavio sudu podnesak označen kao uređenje tužbe.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1981/95 od 15. novembra 1995. godine odbacio tužbu kao neurednu. Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 5. februara 2006. godine podneo žalbu, koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3457/96 od 23. maja 1996. godine odbijena kao neosnovana. Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 1996. godine podneo reviziju protiv rešenja drugostepenog suda. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4757/96 od 6. novembra 1996. godine usvojena je revizija, ukinuta su rešenja prvostepenog i drugostepenog suda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da su nižestepeni sudovi uskratili tužiocu mogućnost raspravljanja pred sudom, jer nisu postupali sa tužiocem kao sa neukom strankom i predočili mu da bi u ovoj parnici trebalo da uzme punomoćnika ili ga, ukoliko on to ne učini, poučili i pomogli mu prilikom uređenja tužbe. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 27. januara 1997. godine.

U ponovnom postupku, na ročištu održanom 3. juna 1997. godine, prvostepeni sud je naložio tužiocu da uredi tužbu. Postupajući po naloženom, podnosilac ustavne žalbe je 18. juna 1997. godine, 28. jula 1997. godine i 20. novembra 1997. godine dostavio sudu podneske u cilju uređenja tužbe. Nakon ročišta održanog 29. decembra 1997. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 8221/96 kojim je ponovo odbacio tužbu kao neurednu. Podnosilac ustavne žalbe je 10. februara 1998. godine dostavio sudu dopunu tužbe. Protiv rešenja prvostepenog suda od 29. decembra 1997. godine podnosilac ustavne žalbe je 9. marta 1998. godine izjavio žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4620/98 od 29. maja 1998. godine žalba je uvažena, ukinuto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8221/96 od 31. decembra 1997. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije u skladu sa primedbama iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 4757/96 od 6. novembra 1996. godine poučio tužioca, niti mu pomogao prilikom uređenja tužbe, kao neuku stranku, niti je u rešenju o odbacivanju tužbe kao neuredne obrazložio u čemu je tužba, kao i brojni podnesci tužioca, nejasna i nerazumljiva. Pored toga, ukazano je na nužnu primenu odredbe člana 313. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja se odnosi na razdvajanje postupaka, ukoliko tužilac ostane pri zahtevu za smetanje državine i pri zahtevu za naknadu štete, imajući u vidu da se radi o zahtevima za čije je raspravljanje i odlučivanje predviđena različita vrsta postupka, te se predmetni zahtevi ne mogu kumulativno isticati jednom tužbom. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 19. juna 1998. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 21. avgusta 1998. godine izjavio reviziju protiv rešenja drugostepenog suda od 29. maja 1998. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je održao ročište za glavnu raspravu 19. oktobra 1998. godine i nakon toga ponovo doneo rešenje P. 3417/98 kojim je tužba odbačena kao neuredna. Podnosilac ustavne žalbe je 25. decembra 1998. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja prvostepenog suda. Rešavajući o podnetoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 2079/99 od 14. aprila 1999. godine kojim je uvažena žalba, ukinuto rešenje prvostepenog suda od 19. oktobra 1998. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku zakazao ročišta za glavnu raspravu za 23. novembar 2000. godine i 5. mart 2001. godine, ali ista nisu održana (ročište zakazano za 5. mart 2001. godine nije održano zbog nepotpunog sastava veća). Na ročištu održanom 13. juna 2001. godine sud je doneo rešenje da se razdvoje postupci po tužbi tužioca od 19. septembra 1995. godine u vezi zahteva za smetanje poseda i tužbenog zahteva za naknadu štete. U odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete formiran je predmet pod brojem P. 3791/2001.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 15. juna 2001. godine tražio izuzeće postupajućeg sudije, pa je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje od 20. septembra 2001. godine kojim je ovaj zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan. Navedeno rešenje je ispravljeno rešenjem tog suda od 24. oktobra 2001. godine, zbog očigledne omaške u uvodu i obrazloženju istog. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. decembar 2001. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 15. januar 2002. godine jer spisi nisu izneti postupajućem sudiji. Nakon ročišta održanog 24. aprila 2002. godine, na kome je određeno da zbog izmene postupajućeg sudije postupak počinje iznova, čitanjem spisa, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 2430/99 kojim je odbačena revizija tužioca podneta 21. avgusta 1998. godine protiv rešenja drugostepenog suda od 29. maja 1998. godine, sa obrazloženjem da je izjavljena protiv odluke protiv koje se po Zakonu o parničnom postupku ne može podneti, imajući u vidu da je podneta protiv rešenja drugostepenog suda kojim je ukinuto rešenje prvostepenog suda i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak. Podnosilac ustavne žalbe je 23. maja 2002. godine izjavio žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99 od 24. aprila 2002. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8288/02 od 19. septembra 2002. godine odbijena kao neosnovana. Podnosilac ustavne žalbe je 1. novembra 2002. godine izjavio reviziju protiv navedenog rešenja drugostepenog suda.

Nakon ročišta održanog 31. januara 2003. godine spisi su dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o podnetoj reviziji. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 17. aprila 2003. godine doneo rešenje Rev. 1397/03 kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda od 19. septembra 2002. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1397/03 od 30. oktobra 2003. godine odbijen je zahtev Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Gordane Kopša za ispravku ili dopunu rešenja tog suda od 17. aprila 2003. godine (stav 1.), a odbačena je revizija Dušanke Antovski i Gordane Kopša izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 8288/02 od 19. septembra 2002. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1397/03 od 9. aprila 2004. godine odbijen je zahtev Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Gordane Kopša za ispravku ili dopunu rešenja tog suda od 30. oktobra 2003. godine.

Pored navedenog, Drugi opštinski sud u Beogradu je najpre rešenjem P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine naložio tužiocu uređenje i dopunu tužbe od 19. septembra 1995. godine, a potom rešenjem P. 3791/2001 od 18. decembra 2002. godine odbacio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete, sa obrazloženjem da tužilac nije u svemu postupio po naloženom iz rešenja od 23. maja 2002. godine. Protiv ovog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je 14. marta 2003. godine izjavio žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5196/03 od 14. maja 2003. godine spisi predmeta broj P. 3791/01 vraćeni su Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi ispravljana rešenja i dopune postupka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 4. aprila 2005. godine naložio tužiocu da u roku od 15 dana uredi svoju tužbu i precizira tužbeni zahtev za naknadu štete, odredi da li su Grad Beograd i Opština Čukarica kao tuženi solidarni dužnici, po kom osnovu od njih potražuje naknadu materijalne štete i u kojim iznosima. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio sudu podnesak od 22. aprila 2005. godine u cilju postupanja po nalogu suda od 4. aprila 2005. godine. Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 14. juna 2005. godine naložio tužiocu da u roku od 15 dana svoju uređenu tužbu ponovo uredi u pogledu stava dva petituma tužbenog zahteva. Tužilac je 6. jula 2005. godine dostavio sudu podnesak u cilju uređenja tužbe.

Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 8. jula 2005. godine naložio tužiocu da se u roku od 15 dana izjasni da li u pogledu tužbenog zahteva za smetanje poseda ostaje pri zahtevu od 19. septembra 1995. godine, imajući u vidu primedbe istaknute u odluci Okružnog suda u Beogradu Gž. 2079/99 od 14. aprila 1999. godine, te da ukoliko ostaje pri navedenom tužbenom zahtevu predloži izvođenje dokaza radi utvrđivanja čina smetanja državine. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio sudu podnesak od 21. septembra 2005. godine u cilju postupanja po nalogu suda od 8. jula 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. aprila 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu zahtev za pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom Srbije za rešavanje više spornih pitanja. Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 602/05 od 8. decembra 2005. godine vratio spise P. 2430/99 Drugom opštinskom sudu u Beogradu. S tim u vezi, Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom od 1. februara 2006. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da se u roku od 15 dana izjasni da li u svojim podnescima predlaže određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe je 13. februara 2006. godine dostavio sudu izjašnjenje da delegacija nije predmet njegovog zahteva, već pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom za rešavanje više spornih pitanja. Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 2019/05 od 16. maja 2006. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da Drugi opštinski sud u Beogradu pred Vrhovnim sudom Srbije pokrene postupak rešavanja spornih pravnih pitanja, radi naknade štete. Nakon ročišta održanog 2. juna 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 2430/99 od 7. juna 2006. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da Drugi opštinski sud u Beogradu pred Vrhovnim sudom Srbije pokrene postupak rešavanja spornih pravnih pitanja, radi smetanja poseda.

Nakon ročišta održanih 4. oktobra 2006. godine i 20. novembra 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 2430/99 od 30. novembra 2006. godine, kojim je odbijen kao neosnovan predlog Dušanke Antovski iz Beograda i Gordane Kopša iz Pančeva za učešće kao umešača na strani tužioca, sa obrazloženjem da imenovane na dan eventualno učinjenog smetanja, koji je u tužbi naveden kao 24. jun 1993. godine, nisu živele u predmetnom stanu. Protiv navedenog rešenja žalbu su 28. decembra 2006. godine izjavili Stevan Milovanović, Gordana Milovanović Daničić, Dušanka Antovski i Gordana Kopša.

Na ročištu održanom 12. januara 2007. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje da se dozvoljava Gordani Milovanović Daničić da uzme učešće kao umešač na strani tužioca u ovoj pravnoj stvari.

Viši sud u Beogradu je 8. septembra 2010. godine doneo rešenje Gž. 52/10 kojim su odbijene kao neosnovane žalbe Dušanke Antovski iz Beograda i Gordane Kopša iz Pančeva i potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99 od 30. novembra 2006. godine (stav 1.), a odbačene kao nedozvoljene žalbe Stevana Milovanovića i Gordane Milovanović Daničić, oboje iz Beograda, izjavljene protiv navedenog rešenja prvostepenog suda. Spisi su dostavljeni Prvom osnovnom sudu 5. oktobra 2010. godine.

Postupak u ovom predmetu se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 56524/10 i naredno ročište za glavnu raspravu je zakazano za 28. februar 2011. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna od stranaka uspe, može pridružiti ovoj stranci (član 208. stav 1.); da svaka stranka može osporiti umešaču pravo da učestvuje u postupku i predložiti da se umešač odbije, a sud može i bez izjašnjenja stranaka odbiti učešće umešača ako utvrdi da ne postoji pravni interes umešača, da do pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija učešće umešača, umešač može učestvovati u postupku i njegove parnične radnje se ne mogu isključiti, a protiv odluke suda kojom se dozvoljava učešće umešača nije dozvoljena posebna žalba (član 209.); da se umešač mora primiti u parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kad se umeša u parnicu, te da je u daljem toku parnice ovlašćen da stavlja predloge i da preduzima sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio, i da parnične radnje umešača imaju za stranku kojoj se pridružio prano dejstvo ako nisu u suprotnosti sa njenim radnjama (član 210. st. 1. i 4.); da prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, i da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, te da će odluku o zahtevu sud doneti u roku od 90 dana (član 448.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, da će se dalji postupak sprovesti po dosadašnjim propisima, a da ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu otpočeo 1995. godine i da ovaj postupak još uvek nije okončan, te da se postupak sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 56524/10.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe Stevana Milovanovića iz Beograda postupak traje 15 godina i da još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, saglasno navedenoj odredbi Zakona o parničnom postupku. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, da trajanje sudskog postupka preko 15 godina, pri tom imajući u vidu da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog rešavanja, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim i pogrešnim postupanjem Drugog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Naime, u posmatranom periodu Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 11 održano (ročište zakazano za 5. mart 2001. godine nije održano zbog nepotpunog sastava veća, ročište zakazano za 27. decembar 2001. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 15. januar 2002. godine jer spisi nisu izneti postupajućem sudiji). Takođe, Drugi opštinski sud u Beogradu je tokom postupka doneo tri rešenja kojim je tužba podnosioca odbačena kao neuredna (P. 1981/95 od 15. novembra 1995. godine, P. 8221/96 od 29. decembra 1997. godine i P. 3417/98 od 19. oktobra 1998. godine), uprkos nalozima iz rešenja neposredno višeg suda, kao i Vrhovnog suda Srbije, da tužioca, kao neuku stranku, prethodno pouče prilikom uređenja tužbe.

Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u dosadašnjem toku predmetnog parničnog postupka nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, posebno imajući u vidu da prvostepeni sud nije uopšte meritorno odlučio o tužbenom zahtevu, već je doneo rešenje kojim je tužba odbačena kao neuredna.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe Stevanu Milovanoviću iz Beograda, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

Polazeći od svega navedenog, te dužnost suda da hitno postupa po podnetoj tužbi zbog smetanja državine, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu, te je podnosio i brojne urgencije u cilju ubrzanja postupka, ali da je u određenoj meri doprineo ovako dugom trajanju postupka. Podnosilac ustavne žalbe je tokom postupka podnosio brojne pritužbe na rad suda i više sudija, tražio je izuzeće postupajućeg sudije, više puta zahtevao da prvostepeni sud pokrene postupak pre Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornih pitanja, iznosio pritužbe na navode iz zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu, izjavljivao reviziju protiv odluke protiv koje se prema zakonu revizija ne može podneti, odnosno protiv odluke drugostepenog suda kojom je njegova žalba uvažena i predmet vraćen na ponovni postupak, a što je sve doprinelo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka.

U odnosu na podnositeljku ustavne žalbe Gordanu Milovanović Daničić iz Beograda dužina postupka se razmatra, kao pravno relevantno vreme vođenja postupka, od trenutka kada joj je rešenjem donetim na ročištu održanom 12. januara 2007. godine Drugi opštinski sud u Beogradu dozvolio da uzme učešće kao umešač na strani tužioca u ovoj pravnoj stvari. Do dana donošenja odluke Ustavnog suda postupak nije pravnosnažno okončan, već se još uvek nalazi u fazi prvostepenog rešavanja. Imajući u vidu da je postupak u odnosu na podnositeljku kao umešača trajao više od četiri godine, kao i da još uvek nije okončan, Ustavni sud je ocenio da je i podnositeljki ustavne žalbe Gordani Milovanović Daničić iz Beograda, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i prirode parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je zaključio da samo parničnim strankama u takvom postupku može biti povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom da u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe Slobodanke Davidović, Ustavni sud je utvrdio da je njena ustavna žalba nedopuštena zbog nepostojanja stranačke legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 4. izreke. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ni podnositeljke Dušanka Antovski i Gordana Kopša nisu ovlašćene za podnošenje ustavne žalbe, imajući u vidu da je pravnosnažnim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2430/99 od 30. novembra 2006. godine odbijen kao neosnovan njihov predlog za učešće u parnici, jer je utvrđeno da za to nemaju pravni interes, s obzirom da na dan eventualno učinjenog smetanja, koji je u tužbi naveden kao 24. jun 1993. godine, nisu živele u predmetnom stanu. S tim u vezi, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti