Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 18 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra zbog neažurnog postupanja sudova tokom celog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2175/2010
21.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijep čević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Ilić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Ilić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8756/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1800 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Ilić iz Beograda je 4. maja 2010. godine, preko punomoćnika Boška Vojvodića i Save Ivanića, advokata iz Beograda , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 391/96.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu još 8. aprila 1994. godine; da je posle 14 godina doneta samo delimična prvostepena presuda, koja je potvrđena od strane drugostepenog suda posle dve godine; da joj je takvim postupanjem nadležnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je neizvesno kada će postupak, koji ima za predmet radni spor biti okončan. Zahteva la je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 8756/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudsko m sporu:

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. aprila 1994. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Javnog preduzeća PTT Saobraćaj Srbije, Radna jedinica Poštanski saobraćaj "Beogradski venac", iz Beograda, radi poništaja odluke tuženog kojom joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog povrede radne obaveze, broj 4010/2-93 od 8. marta 1994. godine i odluke tuženog broj 4010/6-93 od 4. maja 1994. godine i broj 4010/93 od 14. aprila 1994. godine kojim su odbijeni prigovori tužilje na odluku o izrečenoj disciplinskoj meri, sa zahtevom da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na rad.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je pet ročišta za glavnu raspravu. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 170/94 od 7. marta 1996. godine odbačena je tužba kao nedozvoljena. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1 665/96 od 18. septembra 1996. godine uvažena je žalba tužilje i ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 170/94 od 7. marta 1996. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano 18 ročišta za glavnu raspravu , dok 17 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog promene predsednika veća, jedno zbog stanja ratne opasnosti, šest zbog procesnih nedostataka, jedno na saglasan predlog stranaka, šest zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog neuredne dostave poziva svedok u. Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka medicinske struke neuropsihijatra, veštaka kliničkog psihologa i Komisije sudskih veštaka – specijalista neuropsihijatrije , kao i saslušanjem više svedoka i saslušanj em parničnih stranaka.

Tužilja je 13. aprila 2000. godine precizirala tužbeni zahtev u smislu zahteva za isplatu neisplaćenih zarada po pojedinačnim mesečnim iznosima sa zateznom kamatom.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 391/96 od 11. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud poništi odluku tuženog broj 4010/6-9 3 od 4. maja 1994. godine i odluku broj 4010/93 od 14. aprila 1994. godine; u stavu drugom izreke odbačena je tužba za poništaj odluke tuženog broj 4010/2-93 od 8. marta 1994. godine kao nedozvoljena; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na rad.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 121/10 od 10. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 391/96 od 11. februara 2008. godine.

Podnositeljka je protiv navedene drugostepene presude izjavila reviziju 8. aprila 2010. godine.

Posle podnošenja ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.2.1529/10 od 23. marta 2011. godine odbijena kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 121/10 od 10. februara 2010. godine.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P1. 8756/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Zatim je u nastavku postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održano tri ročišta za glavnu raspravu i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8756/10 od 31. januara 2012. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime materijalne štete – na ime dela obustavljene zarade u periodu suspenzije, određeni novčani iznos sa kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji isplati iznos od 242,00 dinara, na ime regresa za godišnji odmor za 1994. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužilji na ime nematerijalne štete za duševne patnje koje trpi i koje će trpeti zbog parnice iz 1994. godine, a zbog nepravičnog i dugotrajnog postupka, isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke je obavezana tužilja da plati troškove sudske takse za presudu.

Odlučujući o žalbi tužilje protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 2317/12 od 10. maja 2012. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8756/10 od 31. januara 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama p ripadaju u postupku (član 10.). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 12 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. aprila 1994. godine , pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepena delimična presuda je doneta posle 14 godina, dok je drugostepeni sud navedenu delimičnu presudu potvrdio posle dve godine, a revizijski sud posle godinu dana; zatim je u nastavku postupka, prvostepeni sud konačno odlučio posle četiri godine od donošenja delimične presude, a drugostepeni sud posle četiri meseca. Dakle, parnični postupak je trajao 18 godina, što je nerazumno dug period kako po praksi Ustavnog suda, tako i po praksi i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda podnositeljka ustavne žalbe nije doprine la dužini trajanja postupka jer se uredno odaziva la pozivima suda, postupala je po nal ozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja , a neprisustvovanje jednom ročištu nije ni od kakvog uticaja na odlučivanje ovog suda.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva bio iz radnog odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je na osnovu člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu . 6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležn ih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti