Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 24 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja prava suvlasništva, koji je trajao preko 24 godine. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka snose prvostepeni i drugostepeni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Odžaka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 25. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1014/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1397/89) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Odžaka je, 19. marta 2013. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Odžaka, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1014/10. Podnositeljka je u podnesku od 4. marta 2015. godine navela da je u postupku pred Ustavnim sudom umesto ranijeg, sada zastupa punomoćnik G. V, advokat iz Odžaka.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 7. novembra 1989. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv tuženih D. N. i M. N, radi utvrđenja prava suvlasništva; da je Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici doneo presudu P. 1397/89 od 28. februara 1997. godine, koja je ukinuta presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 762/2000 od 24. septembra 2002. godine; da je zatim Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici 2. februara 2006. godine doneo presudu P. 1360/02, koja je zatim ukinuta rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1267/07 od 9. oktobra 2008. godine; da je u ponovnom postupku glavna rasprava pred prvostepenim sudom zaključena 27. februara 2013. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe prvostepeni sud nije odlučio; da joj je zbog dužine trajanja predmetnog postupka od preko 23 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i odgovor Apelacionog suda u Novom Sadu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. novembra 1989. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv tuženih D. N. i M. N, radi utvrđenja prava suvlasništva.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1397/89 od 28. februara 1997. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tužilja suvlasnik na ½ dela određene stambene zgrade u Sremskoj Mitrovici i da kao suvlasnik iste ima pravo korišćenja određenih katastarskih parcela, te da su tuženi dužni ovo priznati i izdati joj važeću tabularnu ispravu potrebnu za upis u zemljišne knjige koju će u protivnom zameniti presuda, dok je u preostalom delu zahteva za utvrđenje da je tužilja isključivi vlasnik iste porodične stambene zgrade, i to na ½ dela, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan prigovor tuženog prvog reda na rešenje o izdavanju privremene mere P. 1397/89 od 25. decembra 1989. godine; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove parničnog postupka, a u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tuženih za naknadu parničnih troškova. Dopunskom presudom istog suda P. 1397/89 od 8. maja 2000. godine izvršena je dopuna stava trećeg izreke navedene osnovne presude, te su tuženi obavezani da tužilji solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 3.955,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 762/2000 od 24. septembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, žalba tuženih u pogledu odluke o prigovoru tuženog prvog reda na rešenje o izdavanju privremene mere je odbijena, a u preostalom delu je delimično uvažena kao i žalbe tužilje; pa je ožalbena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1397/89 od 28. februara 1997. godine potvrđena u njenom stavu drugom izreke kojim je odbijen prigovor tuženog prvog reda na rešenje istog suda P. 1397/89 od 25. decembra 1989. godine, a u preostalim delovima u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke ista presuda je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu drugom izreke žalba tuženih protiv dopunske presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1397/99 od 8. maja 2000. godine je uvažena, pa je ista ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovnu odluku o parničnim troškovima.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1360/02 od 2. februara 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tužilja suvlasnik na 1/3 opisanih nepokretnosti, a tuženi je obavezan da joj izda tabularnu ispravu za zemljišno-knjižni prenos i da joj nadoknadi parnične troškove, dok je preostali deo zahteva za utvrđenje suvlasništva na još 2/3 iste nepokretnosti odbijen.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1267/07 od 19. oktobra 2008. godine žalbe stranaka su uvažene, pa je ožalbena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1360/02 od 2. februara 2006. godine ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom P. 1014/10 od 27. februara 2013. godine usvojio tužbeni zahtev u celini. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3341/13 od 8. maja 2014. godine žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1014/10 od 27. februara 2013. godine je delimično preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim se traži utvrđenje prava suvlasništva preko suvlasničkog dela od ½ na predmetnoj nepokretnosti.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 17 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 8. novembra 1989. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Prema oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka od 24 i po godine pretežno snosi prvostepeni sud koji je prvi put odlučio nakon sedam godina i tri meseca od podnete tužbe, a nakon drugog ukidanja prvostepene presude, prvostepeni sud je odlučio posle četiri i po godine. Takođe, za nerazumno dugo trajanje postupka odgovoran je i drugostepeni sud koji je posle pet i po godina odlučio o žalbi protiv prvostepene presude.

Po oceni Ustavnog suda, dužini trajanja postupka je u velikoj meri doprinelo i dvostruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlylynetsk protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da se prekomerno trajanje parničnog postupka od 24 i po godine se ne može opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi da zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na postupajućim sudovima koji nisu blagovremeno i ažurno preduzimali sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1014/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1397/89), te je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 2212/2009: Odluka Ustavnog suda o pravu na obeštećenje za nacionalizovano građevinsko zemljište
• Už 2689/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete
• Už 6861/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2895/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava
• Už 2199/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu