Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje preko 15 godina. Utvrđeno je pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naloženo nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Milovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2019/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda, i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, između ostalog, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99, u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05 i u predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), zaključio da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, i to: Už-2164/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; Už-2165/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; Už-2166/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; Už-2167/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; Už-2168/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; Už-2169/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; Už-2170/09 – za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; Už-2171/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; Už-2172/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; Už-2173/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; Už-2174/09 - za postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; Už-2175/09 - za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 2430/99; Už-2176/09 - za postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05; Už-2177/09 - za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 219/93 i Už-2178/09 - za postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93. Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už-2176/09 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja parničnog postupka u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05, koji je kao tužilac pokrenuo Stevan Milovanović iz Beograda.

3. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe Stevan Milovanović je kao tužilac, 21. avgusta 1995. godine, podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Postupajući po nalogu suda od 11. septembra 1995. godine, tužilac je 19. septembra 1995. godine „uredio“ tužbu kojom je tražio da sud donese presudu kojom bi u stavu prvom izreke utvrdio da je tuženi – Skupština Grada Beograda, smetala tužioca u mirnoj državini stana koji se nalazi u Beogradu, ulica Mladena Mitrića stan broj 12, broj 36, na šestom spratu, da naloži da tuženom da stan isprazni od svih stvari i lica i da isti preda tužiocu u državinu, a u stavu drugom utvrdio da je tuženi pričinio materijalnu štetu tužiocu zbog nemogućnosti korišćenja stana.

Nakon šest godina, 10. jula 2001. godine, postupajući sudija je na poleđini podneska od 19. septembra 1995. godine rukom ispisao dostavnu naredbu da je potrebno drugi stav petituma tužbenog zahteva izdvojiti u nov predmet „jer se ne može zajedno odlučivati o smetanju poseda i naknadi štete“.

Drugi opštinski sud u Beogradu je zatim 5. septembra 2001. godine tražio na uvid spis predmeta P. 2430/99, da bi 23. maja 2002. godine doneo rešenje P. 3791/01 kojim je naložio tužiocu da tužbu uredi i dopuni, tako što će sudu dostaviti dokaze u pogledu činjeničnih navoda o štetnom događaju, tako što će precizno označiti tuženog imajući u vidu da je Skupština - organ Grada Beograda i da nema svojstvo pravnog lica, te tako što će urediti petitum tužbenog zahteva preciznim označavanjem pretrpljenih vidova materijalne štete, kao i iznosa koji po svakom od njih potražuje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je postupak po tužbi razdvojen, tako da se u predmetu P. 2430/99 postupak vodi zbog smetanja poseda (prvi stav petituma tužbenog zahteva), dok je u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete (drugi stav petituma) formiran predmet pod brojem P. 3791/01.

Podnescima od 7. novembra i 14. novembra 2002. godine tužilac je „uredio tužbu“, da bi Drugi opštinski sud u Beogradu 18. decembra 2002. godine doneo rešenje P. 3791/01 kojim je tužbu odbacio, smatrajući da tužilac nije postupio po nalogu suda iz rešenja P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine.

Tužilac je zatim 18. februara 2003. godine podneo zahtev za ispravku rešenja P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine, a 19. februara 2003. godine zahtev za ispravku rešenja P. 3791/01 od 18. decembra 2003. godine, da bi 14. marta 2003. godine podneo žalbu protiv rešenja P. 3791/01 od 18. decembra 2003. godine, kojim je tužba odbačena.

U postupku po žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5196/03 od 14. maja 2003. godine vratio spis predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po predlogu tužioca za donošenje rešenja o ispravci rešenja.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 28. oktobra 2003. godine doneo rešenje P. 3791/01 kojim je odbio predloge tužioca za ispravku rešenja P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine i P. 3791/01 od 18. decembra 2002. godine. Tužilac je zatim, 24. novembra 2003. godine, izjavio žalbu protiv navedenog rešenja. Pored njega, žalbu su potpisale kao umešači na strani tužioca Dušanka Antovski i Gordana Kopša.

U postupku po žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2308/04 od 17. marta 2004. godine ponovo vratio spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, da bi 15. aprila 2004. godine prvostepeni sud rešenjem P. 3791/01 u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljene žalbe Dušanke Antovski i Gordane Kopša izjavljene protiv rešenja tog suda P. 3791/01 od 28. oktobra 2003. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Dušanke Antovski i Gordane Kopša, Okružni sud u Beogradu je 24. decembra 2004. godine doneo rešenje Gž. 7862/04 kojim je: u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca, Dušanke Antovski i Gordane Kopša izjavljenu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3791/01 od 15. aprila 2004. godine; u stavu drugom izreke odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine; u stavu trećem izreke usvojio žalbu tužioca i ukinuo prvostepeno rešenje P. 3791/01 od 28. oktobra 2003. godine kojim je odbijen predlog tužioca za ispravak rešenja P. 3791/01 od 18. decembra 2002. godine; u stavu četvrtom izreke usvojio žalbu tužioca i ukinuo prvostepeno rešenje P. 3791/01 od 18. decembra 2002. godine.

U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom, tužilac je 5. aprila 2005. godine predložio da Drugi opštinski sud u Beogradu pokrene postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pitanja. Isti zahtev je ponovljen i u podnesku tužioca od 13. oktobra 2005. godine. Postupajući po predlogu tužioca, sud je 17. novembra 2005. godine na pripremnom ročištu doneo rešenje da se spis predmeta uputi Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o predlogu tužioca od 13. oktobra 2005. godine, u smislu čl. 63. i 176. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 626/05 od 24. novembra 2005. godine vratio spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. U obrazloženju rešenja je navedeno da su parnični spisi Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05 dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije, radi donošenja odluke o predlogu tužioca za određivanje koji će stvarno nadležan sud biti i mesno nadležan za postupanje u ovom predmetu, kao i radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Dalje je navedeno da u spisima predmeta nema formalno podnetog i obrazloženog predloga za određivanje mesne nadležnosti od strane višeg suda u smislu člana 63. Zakona o parničnom postupku, niti je prvostepeni sud ocenio da ima uslova za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku. Konstatovano je da nepostojanje obrazloženog predloga predstavlja procesni nedostatak zbog koga Vrhovni sud Srbije, u smislu člana 63. Zakona o parničnom postupku, ne može odrediti koji će stvarno nadležan sud biti mesno nadležan da sudi u tom sporu.

Nakon održanog ročišta za glavnu raspravu 18. aprila 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je 16. maja 2006. godine doneo rešenje P. 2019/05 kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca da pokrene postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Sud je zatim 12. decembra 2006. godine doneo rešenje P. 2019/05 kojim je odbio predlog Dušanke Antovski i Gordane Kopša za učešće u postupku u svojstvu umešača na strani tužioca. Dušanka Antovski i Gordana Kopša su 29. decembra 2006. godine izjavile žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05 od 12. decembra 2006. godine.

Nakon održanog ročišta za glavnu raspravu 17. januara 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2669/07 od 1. decembra 2008. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi odlučivanja o predlogu za ispravku i dopunu rešenja istog suda P. 2019/05 od 12. decembra 2006. godine, jer su žalioci u žalbi tražili ispravku i dopunu pobijanog rešenja, o čemu prvostepeni sud nije odlučio. Postupajući u skladu sa nalogom iz drugostepenog rešenja, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2019/05 od 4. februara 2009. godine ispravio svoje rešenje P. 2019/05 od 12. decembra 2006. godine. Tužilac je zatim podneskom od 24. februara 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05 od 4. februara 2009. godine i ponovo predložio ispravak navedenog rešenja. Nakon toga, nikakve druge procesne radnje nisu preduzimane u predmetnoj parnici.

5. Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je za suđenje nadležan sud u Republici Srbiji, ali se po odredbama ovog zakona ne može utvrditi koji je sud mesno nadležan, Vrhovni sud Srbije će, na predlog stranke, odrediti koji će stvarno nadležan sud biti mesno nadležan (član 63.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja (član 176. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, kao i da protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom nije dozvoljena posebna žalba (član 312. st. 2. i 5.).

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. avgusta 1995. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu sudu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje preko 15 godina i da još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, da trajanje sudskog postupka preko 15 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nije bilo toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi uzrokovala duže trajanje parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je trebalo da utvrdi da li je tužiocu pričinjena materijalna šteta od strane tuženih.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer je predmetni spor u neposrednoj vezi sa rešavanjem stambenog pitanja podnosioca. Ispitujući njegovo ponašanje, Ustavni sud je utvrdio da je on svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim i pogrešnim postupanjem Drugog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Naime, Drugi opštinski sud u Beogradu je 10. jula 2001. godine, tek šest i po godina nakon podnošenja podneska kojim je tužilac „uredio tužbu“ (19. septembar 1995. godine), doneo rešenje P. 3791/01 od 23. maja 2002. godine kojim je naložio tužiocu da tužbu ponovo uredi i dopuni. Pored perioda neaktivnosti od šest i po godina, Okružni sud u Beogradu je tri puta vraćao spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, odnosno odlučivanja o predlozima tužioca, što je takođe dovelo do nepotrebnog odugovlačenja postupka, čega ne bi bilo da je prvostepeni sud postupao u skladu sa procesnim pravilima parničnog postupka. Konačno, 24. februara 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05 od 4. februara 2009. godine i predložio ispravak navedenog rešenja. Međutim, po istaknutom predlogu i žalbi tužioca, sudovi nisu postupali.

7. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak traje duže od 15 godina i da je još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naloženo Prvom osnovnom sudu u Beogradu, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2019/05 okončao u najkraćem mogućem roku.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić