Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Aleksandra, Božidara i Radomira Marinkovića, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za poništaj rešenja o eksproprijaciji. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog trajanja postupka od preko deset godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Marinkovića, Božidara Marinkovića i Radomira Marinkovića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Marinkovića, Božidara Marinkovića i Radomira Marinkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Odeljenjem za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu u predmetu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Božidara Marinkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Grocka u predmetu broj 952-02-4-1787/2015.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete .

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Marinković, Božidar Marinković i Radomir Marinković, svi iz Beograda, preko punomoćnika Ratomira Jankovića iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 26. marta 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu u predmetu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012.

U ustavnoj žalb i se navodi da je upravni postupak za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji broj 465-48 od 12. aprila 1984. godine pokrenut 10. novembra 2005. godine, iz razloga što predmetno zemljište nije privedeno nameni; da su sve činjenice od značaja za odlučivanje o zahtevu bile utvrđene 28. juna 2007. godine, nakon obavljenog veštačenja, ali da je do donošenja rešenja kojim se usvaja zahtev podnosilaca proteklo pet godine, „isključivo kao rezultat samovolje...načelnika prvostepenog organa“.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode da su sve vreme bili „zemljišno-knjižni korisnici“ i držaoci predmetne parcele, koja je po kulturi livada, sve do 31. maja 2007. godine, kada je privredno društvo „Vemus transport i remont“ d.o.o. iz Beograda nasulo pesak i šljunak , a da je nakon obustavljanja radova predmetno zemljište pretvoreno u deponiju. Podnosioci ističu da više od sedam godina trpe štetu zbog nemogućnosti da koriste predmetno zemljište i da bi trebalo da ulože 5.000 evra kako bi isto vratili u stanje kakvo je bilo pre 31. maja 2007. godine.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosilaca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

U podnesku od 28. marta 2016. godine preciziran je zahtev za naknadu materijalne štete u pogledu iznosa i istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Grocka u predmetu broj 952-02-4-1787/2015, koji se vodi po zahtevu Božidara Marinkovića za upis promene prava na nepokretnosti koja je predmet pravnosnažnog rešenja Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012 od 16. maja 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , na osnovu uvida ustavnu žalbu, spise predmeta Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012 i celokupnu priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 10. novembra 2005. godine podneli Opštinskoj upravi opštine Grocka zahtev za poništenje pravnosnažnog rešenja Komiteta za privredu i finansije opštine Grocka I-03 broj 465-48 od 12. aprila 1984. godine „o izuzimanju iz poseda gradskog građevinskog zemljišta, u smislu člana 86. Zakona o planiranju i izgradnji“, navodeći da predmetno zemljište nije privedeno nameni.

Rešenjem Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove opštine Grocka broj 465-111/2005 od 7. decembra 2005. godine odbijen je zahtev podnosilaca kao neosnovan, jer je utvrđeno da spornim rešenjem nepokretnost nije izuzeta iz poseda, već eksproprisana, te se ne može primeniti odredba člana 86. Zakona o planiranju i izgradnji.

Drugostepeni organ je rešenjem od 15. juna 2006. godine poništio navedeno rešenje, nalazeći da je prvostepeni organ bio dužan da pozove podnosioce da „opredele zahtev“, s obzirom na to da je rešenjem, čije su poništenje tražili, izvršena eksproprijacija, a ne izuzimanje gradskog građevinskog zemljišta iz poseda.

U predmetnom upravnom postupku izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske i arhitektonske struke, a prema nalazu i mišljenju veštaka od 28. juna 2007. godine predmetno zemljište nije privedeno nameni u smislu odredaba člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji.

U ponovnom postupku donet je zaključak broj 465-111/2005 od 29. avgusta 2008. godine, kojim se predmetni zahtev odbacuje, zbog proteka roka od pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, na osnovu člana 38. st. 3. i 4. Zakona o eksproprijaciji iz 1977. godine. Navedeni zaključak poništen je rešenjem drugostepenog organa od 16. januara 2009. godine, jer o zahtevu nije odlučeno primenom odredaba Zakona o eksproprijaciji iz 1995. godine, koje su merodavne u konkretnom slučaju.

Zaključkom prvostepenog organa broj 465-48/1984, 465-111/2005 i 465-10/2009 od 2. jula 2009. godine ponovo je odbačen zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a u obrazloženju je konstatovano da su podnosioci izmenili podneti zahtev u smislu pravnog osnova za poništavanje predmetnog rešenja o eksproprijaciji. Prvostepeni organ je ocenio da je istekom pet godina od pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji podnosiocima prestalo pravo na podnošenje zahteva, a drugostepeni organ je navedeni zaključak poništio rešenjem od 7. aprila 2010. godine. Tužba privrednog društva „Vemus transport i remont“ d.o.o. iz Beograda, podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja, odbijena je kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 22251/10 od 1. februara 2012. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo zaključak broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009 i 465-11/2010 od 29. jula 2010. godine, kojim je treći put odbacio predmetni zahtev podnosilaca, iz razloga navedenog u prethodno donetom zaključku. Drugostepeni organ je i navedeni zaključak poništio, rešenjem od 20. aprila 2012. godine.

Postupajući po primedbama drugostepenog organa, prvostepeni organ je rešenjem broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012 od 16. maja 2012. godine poništio pravnosnažno rešenje Komiteta za privredu i finansije opštine Grocka I-03 broj 465-48 od 12. aprila 1984. godine, kojim je eksproprisano zemljište označeno u rešenju u korist opštine Grocka, jer je u postupku utvrđeno da predmetno zemljište nije privedeno nameni u smislu člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji iz 1995. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem od 4. oktobra 2012. godine odbio žalbu privrednog društva „Vemus transport i remont“ d.o.o. iz Beograda, podnetu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Navedeno pravno lice je 21. novembra 2012. godine podnelo tužbu protiv tog konačnog rešenja, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 15351/12 od 25. juna 201 5. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da kad ovlašćeno službeno lice, s obzirom na postojeće činjenično stanje, sazna ili oceni da stranka ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa, upozoriće je na to (član 6. stav 2.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke ne budu na štetu prava koja joj po zakonu pripadaju (član 15.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i da je, u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a naj kasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.) ; da ako drugostepeni organ utvrdi, pored ostalog, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (č lan 233. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.).

Odredbama člana 36. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95 ), u tekstu koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva, bilo je propisano: da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija (stav 3.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012 Odeljenja za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni upravni postupak, Ustavni sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je osporeni postupak započeo 10. novembra 2005. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za poništenje pravnosnažnog rešenja Komiteta za privredu i finansije opštine Grocka I-03 broj 465-48 od 12. aprila 1984. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravno g suda U. 15351/12 od 25. juna 201 5. godine.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak trajao deset godina i sedam meseci , što, samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumno m rok u. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, u tom smislu, ocenio da se u predmetnom postupk u nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer je trebalo utvrditi da li je korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na tom objektu .

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne ža lbe, Ustavni sud je zaključio da su oni imali značajan pravni i materijalni interes da im se vrati nepokretnost koja je pre eksproprijacije bila u njihovom vlasništvu, odnosno vlasništvu njihovog pravnog prethodnika.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka vraćanje predmeta prvostepenom upravnom organu radi ponovnog odlučivanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje takvih naloga u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom s istemu (videti mutatis mutandis, predmet Wierciszewska protiv Poljske , broj 41431/98, stav broj 46. od 25. novembra 2003. godine ). Ustavni sud dalje ističe da je drugostepeni organ, saglasno članu 233. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar, nakon što je utvrdio da je prvostepeni organ pogrešno primenio pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar. Ovaj sud je, takođe, ocenio neefikasnim postupanje Upravnog suda, jer je upravni spor koji je okončan osporenom presudom trajao dve godine i sedam meseci.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da su podnosioci zahtevom podnetim 10. novembra 2005. godine tražili poništenje pravnosnažnog rešenja Komiteta za privredu i finansije opštine Grocka I-03 broj 465-48 od 12. aprila 1984. godine, na osnovu odredbe člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji. Budući da je spornim rešenjem izvršena eksproprijacija, a ne izuzimanje gradskog građevinskog zemljišta iz poseda, prvostepeni organ je zahtev podnosilaca odbio kao neosnovan, ali je drugostepeni organ na samom početku postupka ukazao prvostepenom organu da treba da pozove podnosioce da otklone nedostatak u pogledu pravnog osnova po kome traže poništenje spornog rešenja, što su oni i učinili. Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci ustav ne žalbe delimično doprineli dugom trajanju osporenog postupka, propuštajući da koriste žalbu, a potom i tužbu zbog „ćutanja administracije“ u periodu od 15. juna 2006. do 29. avgusta 2008. godine, u kome prvostepeni organ nije doneo novu odluku u ponovnom postupku. Međutim, imajući u vidu ukupno trajanje osporenog postupka, Ustavni sud nalazi da navedeni doprinos podnosilaca ustav ne žalbe trajanju osporenog postupka ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Odeljenjem za opštu upravu i imovinsko-pravne poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Grocka u Beogradu u predmetu broj 465-48/1984, 465-111/2005, 465-10/2009, 465-11/2010 i 465-4/2012. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 8 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dugo trajanje osporenog postupka i doprinos podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocima ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

U vezi sa zahtev om podnosi laca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci ni su dostavi li dokaze o posto janju štete, njenoj visini, niti dokaze o uzročnoj vezi između postupanja upravnih organa i Upravnog suda i prouzrokovane materijalne štete, te je zahtev odbacio rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca Božidara Marinkovića u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Grocka u predmetu broj 952-02-4-1787/2015, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak započeo 5. oktobra 2015. godine, podnošenjem zahteva tog podnosioca za upis promene nosioca prava korišćenja k.p. 3186, KO Vrčin, i da je još u toku. Imajući u vidu da je od podnošenja zahteva do izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede označenog prava u predmetnom upravnom postupku proteklo manje od pola godine, a do odlučivanja Ustavnog suda nešto više od godinu dana, Sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnosiocu Božidaru Marinkoviću povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 2617/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1244/2010: Povreda prava na odlučivanje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 6314/2016: Povreda prava na pravično suđenje zbog primene nepropisnog materijalnog prava
• Už 10132/2016: Odbacivanje neuredne ustavne žalbe u izvršnom postupku