Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu M. K. zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku i fizičkog integriteta. Sud je ocenio da je istraga o policijskom postupanju bila temeljna, iako je postupak okončan zastarelošću.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2179/2017
23.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1987/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz Sombora je 15. marta 2017. godine, preko punomoćnika B. D. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 608/15 od 6. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1987/15.

M. K. iz Sombora je 24. marta 2017. godine Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 608/15 od 6. februara 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 25, člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1987/15.

U ustavnim žalbama je u prilog istaknute povrede nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta istaknuto: da je oštećena, ovde podnositeljka, zajedno sa D.K. i M.M, 15. juna 2010. godine podnela krivičnu prijavu protiv policijskog službenika M.S. iz Policijske uprave u Novom Sadu, jer su kao oštećeni bili izloženi brutalnom zlostavljanju, mučenju i nečovečnom i ponižavajućem postupanju od strane navedenog policajca prilikom kontrole učesnika u saobraćaju u Novom Sadu; da im imenovani nakon izvršene kontrole učesnika u saobraćaju, nakon koje je utvrđeno da vozač nema vezan sigurnosni pojas, nije dozvolio da se udalje i da mu se novac za novčanu kaznu plati na licu mesta; da je odmah nakon zaustavljanja vozila policijski službenik vozača D.K. izveo iz putničkog automobila i odveo ga do službenog policijskog vozila; da su podnositeljka i M.M. nakon pola sata izašle iz vozila da vide šta se dešava i da im je tom prilikom policijski službenik rekao: „Marš u vozilo, šta ste koju pizdu materinu izlazile“; da je tada brat podnositeljke D.K. rekao policajcu da ne može tako da se ponaša i da im se obraća na taj način, te da je potom policajac izrevoltiran snažno udario D.K. vratima od policijskog automobila; da je podnositeljka tada rekla policajcu da ne može tako da se ponaša i da će ga prijaviti, nakon čega joj je on prišao i uhvatio je za ruke, te joj zavrnuo ruke iza leđa, a onda je tako sa rukama na leđima gurnuo na policijski automobil, izvadio lisice i vezao joj ruke na leđima; da je potom dva puta tako vezanu držeći je za ramena udario o službeni automobil, a zatim je ugurao na prednje suvozačevo sedište policijskog automobila, sve vreme je snažno hvatajući za vrat i leđa i da je čak jednom snažno udario nogom u predelu leđa; da je brat podnositeljke pokušao da pozove patrolu policije zbog ovih događaja, ali da je prisutni policijski službenik istu opozvao; da je policijski službenik sve vreme podnositeljki upućivao pogrdne reči; da su podnositeljka, D.K. i M.M. potom privedeni u policijsku stanicu; da nakon obavljenog razgovora nije podneta krivična ili disciplinska prijava protiv policijskog službenika koji je vršio nasilje, niti je podnositeljka poslata u bolnicu na pregled; da se podnositeljka 8. juna 2010. godine javila u Opštu bolnicu u Somboru gde su joj od strane lekara specijaliste konstatovane povrede; da je usled navedenih događaja podnositeljka pretrpela veliki strah, da nije mogla da dolazi na posao, niti da spava i da se osećala psihički veoma loše; da sprovedeni postupak po krivičnoj prijavi podnositeljke predstavlja klasičan slučaj nedelotvornosti istrage, jer je istraga sprovedena samo formalno, ali ne i suštinski, jer nije utvrđeno zašto je policajac primenio silu u odnosu na podnositeljku i da li je došlo do prekomerne upotrebe sile; da sud i tužilaštvo nikada nisu zatražili listing od mobilnog operatera radi utvrđivanja činjenice da li je D.K. kritične večeri pozivao policiju da izađe na lice mesta da ih zaštiti od zlostavljanja, te da li je okrivljeni policijski službenik opozvao tu patrolu policije; da sud nakon prijema optužnog predloga podnositeljke ustavne žalbe nikada nije zakazao nijedan pretres u postupku, niti je izveo bilo koji dokaz predložen u optužnom predlogu.

U ustavnim žalbama je u prilog istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku navedeno da je čitav krivični postupak, počev od podnošenja krivične prijave, trajao šest godina i osam meseci, što se ne može smatrati razumnim rokom, pogotovo jer od podnošenja optužnog predloga sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku čitavih pet godina.

Podnositeljka je u prilog tvrdnje o povredi prava na slobodu i bezbednost istakla: da su podnositeljka, D.K. i M.M. kritičnom prilikom odvedeni u policijsku stanicu gde su zadržani do ranih jutarnjih časova, negde do 3 ujutru, čime su nezakonito lišeni slobode, jer im nije uručen nikakav akt o zadržavanju; da im razlog zadržavanja nikada nije saopšten, iz čega je očigledno da su nezakonito lišeni slobode.

Podnositeljka je u ustavnim žalbama zahtevala da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, kao i da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmetne ustavne žalbe radi jedinstvenog postupanja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu Ki. 8865/10 i K. 1987/15, kao i spise predmeta Ustavnog suda Už-6216/2020, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, D.K. i M.M. podneli su 17. juna 2010. godine krivičnu prijavu protiv M.S, policijskog službenika Policijske uprave u Novom Sadu, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i lake telesne povrede iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Uz krivičnu prijavu je dostavljen izveštaj lekara Opšte bolnice u Somboru od 8. juna 2010. godine, u kome je konstatovano sledeće: „lokalno bez vidljivih tragova povređivanja na vratu, aktivna i pasivna pokretljivost vrata očuvana, bolno ograničena; u predelu leve aksile i leve strane grudnog koša bez vidljivih tragova povređivanja, palpatorno bolnost; Auskultatorno nad plućima obostrano normalan respiratorni zvuk; Prisutan otok, hematom prečnika oko 3 cm i palpatorna bolnost u predelu levog ručnog zgloba i distalnog dela leve podlaktice; prisutna i palpatorna bolnost u distalnom delu desne podlaktice i levog lakta; u glutealnoj regiji desno prisutan hematom prečnika oko 5 cm, palpatorno bolnost“. Pored toga, podnositeljka je uz krivičnu prijavu priložila izveštaj lekara specijaliste – psihijatra od 8. juna 2010. godine u kome je konstatovano sledeće: „dolazi u pratnji brata i njegove devojke vidno uznemirena; navodi da je juče tokom dana i noći zajedno sa bratom i njegovom devojkom bila izložena velikim neprijatnostima i maltretiranju od strane policajca koji ih je zaustavio na ulici, pretio, stavio lisice, uvrtao joj ruku, a potom priveo u stanicu; obj. visoko anksiozna sa pratećim somatskim korelatima, izražen tremor šaka, tahikardična, plače.“.

Postupajući po navedenoj krivičnoj prijavi, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 15. septembra 2010. godine podnelo predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv M.S, policijskog službenika Policijske uprave u Novom Sadu, zbog označenih krivičnih dela.

Dana 1. marta 2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu saslušani su okrivljeni M.S, oštećena M. K. i oštećeni M.M. Oštećena M. K. je tom prilikom, između ostalog, izjavila da je zainteresovana za krivično gonjenje i za naknadu štete, te da će visinu naknade štete precizirati naknadno.

Dana 26. aprila 2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu saslušan je oštećeni D.K, a 25. maja 2011. godine svedok N.S.

Osnovni sud u Novom Sadu je 8. juna 2011. godine doneo naredbu Ki. 8865/10 kojom je naređeno sudsko-medicinsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari na okolnost utvrđivanja vrste i težine povreda koje je oštećeni zadobio kritičnom prilikom. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su 20. juna 2011. godine. U dostavljenom mišljenju je, između ostalog, navedeno da je oštećena M. K. zadobila više povreda mekih tkiva, koje u trenutku nastanka pojedinačno i u svom zbirnom delovanju imaju grupne karakteristike lake tekesne povrede.

Dana 21. juna 2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu saslušan je svedok Z.I, a 25. jula 2011. godine saslušani su svedoci V.D. i S.S, dok je 27. septembra 2011. godine saslušan svedok P.D.

Osnovni sud u Novom Sadu je pored navedenog izvršio uvid i u dokumentaciju vezanu za krivične prijave koje su povodom predmetnog događaja podnete protiv podnositeljke M. K. i M.M, zbog krivičnog dela ometanje službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru.

S obzirom na to da je nakon sprovođenja istražnih radnji krivična prijava oštećenih odbačena, oštećeni su 18. januara 2012. godine podneli Osnovnom sudu u Novom Sadu optužni predlog protiv okrivljenog M.S, zbog krivičnih dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Osnovni sud u Novom Sadu je predmetni optužni predlog oštećenih dostavio Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu, smatrajući da predlog treba posmatrati kao prigovor protiv rešenja o odbačaju krivične prijave. Međutim, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu nije prihvatilo nadležnost, pa je Osnovni sud u Novom Sadu 22. januara 2014. godine podneo Ustavnom sudu zahtev za rešavanje sukoba nadležnosti između tog suda i Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, vezano za postupanje po optužnom predlogu oštećenih od 18. januara 2012. godine. Rešenjem Ustavnog suda IIIU-36/2014 od 8. jula 2015. godine određeno je da je za postupanje po optužnom predlogu oštećenih nadležan Osnovni sud u Novom Sadu.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1987/15 od 12. novembra 2015. godine odbijen je optužni predlog oštećenih kao tužilaca, dok su oštećeni kao tužioci sa imovinskopravnim zahtevom upućeni na parnicu. U obrazloženju je navedeno da se iz izvedenih dokaza ne može zaključiti da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio predmetna krivična dela.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 608/15 od 6. februara 2017. godine preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1987/15 od 12. novembra 2015. godine, tako što je predmetni krivični postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Povodom istog životnog događaja, krivični postupak je vođen i protiv podnositeljke ustavne žalbe. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 8/20 od 7. aprila 2020. godine potvrđena je prvostepena presuda kojom je okrivljena M. K, ovde podnositeljka, oglašena krivom zbog krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, te joj je izrečena uslovna osuda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud prvo ukazuje da se privatni tužilac, oštećeni i oštećeni koji ima svojstvo tužioca, mogu pozivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku samo u slučaju kada su u tom postupku postavili zahtev da se odluči o njihovim građanskim (imovinskim) pravima i to od trenutka kada je takav imovinskopravni zahtev istaknut (videti Rešenje Ustavnog suda Už - 175/2009 od 1. novembra 2011. godine).

Ustavni sud u tom smislu konstatuje da je podnositeljka istakla imovinsko pravni zahtev 1. marta 2011. godine prilikom saslušanja pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u fazi preduzimanja istražnih radnji u skraćenom krivičnom postupku, što znači da je u konkretnom slučaju ispunjen uslov za razmatranje tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1987/15, pri čemu se navedeni trenutak ujedno ima smatrati i kao početna tačka za računanje ukupnog trajanja postupka. Imajući navedeno u vidu, kao i činjenicu da je osporeni postupak pravnosnažno okončan osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 608/15 od 6. februara 2017. godine, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak trajao ukupno pet godina i 11 meseci.

Ustavni sud ukazuje da se, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i da se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu da li je postupak okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud pre svega konstatuje da je osporeni krivični postupak bio činjenično složen u određenoj meri, imajući u vidu da su u toku postupka saslušani okrivljeni i osam svedoka, kao i da je izvedeno sudsko-medicinsko veštačenje na okolnost utvrđivanja vrste i težine povreda koje je podnositeljka ustavne žalbe zadobila kritičnom prilikom.

Razmatrajući dalje kriterijume za ocenu razumnosti dužine trajanja postupka, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela ukupnom trajanju postupka, kao i da je ona imala interes da osporeni postupak bude okončan u razumnom roku, s obzirom na to da je u istom odlučivano o njenom imovinskopravnom zahtevu.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je ukupnom trajanju postupka nesporno doprineo sukob nadležnosti povodom odlučivanja o optužnom predlogu podnositeljke ustavne žalbe, koji je konačno razrešen rešenjem Ustavnog suda od 8. jula 2015. godine. Međutim, imajući u vidu da je u prethodnoj fazi postupka saslušan veliki broj svedoka i da je izvedeno sudsko-medicinsko veštačenje u veoma kratkom roku, te da je sporni postupak bio u određenoj meri činjenično složen, Ustavni sud smatra da ukupno trajanje postupka od pet godina i 11 meseci u konkretnom slučaju ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke o povredi nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava zasnivaju na tvrdnji da je sprovedena istraga bila nedelotvorna, odnosno da je ista sprovedena samo formalno, ali ne i suštinski.

Ustavni sud ukazuje na to da je pozitivna obaveza države da sprovede istragu obaveza sredstva, a ne obaveza cilja, te da su nadležni državni organi obavezni da preduzmu sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa kritičnim događajem (videti presudu Evropskog suda u predmetu Milanović protiv Srbije, predstavka broj 44614/07, presuda od 14. decembra 2010. godine, stav 86.). Takođe, nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno moraju uvek ozbiljno da pokušaju da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu okončali, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke (videti presudu Evropskog suda u predmetu Mađer protiv Hrvatske, broj predstavke 56185/07, presuda od 21. juna 2011. godine, stav 112).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je povodom spornog događaja nadležno javno tužilaštvo, postupajući po krivičnoj prijavi podnositeljke ustavne žalbe, 15. septembra 2010. godine podnelo predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji nadležnom sudu protiv policijskog službenika M.S, te da su u postupku koji je usledio saslušani okrivljeni i osam svedoka, kao i da je izvedeno sudsko-medicinsko veštačenje na okolnost utvrđivanja vrste i težine povreda koje je podnositeljka ustavne žalbe zadobila kritičnom prilikom, pri čemu iz dostavljenog mišljenja proizlazi da je podnositeljka kritičnom prilikom pretrpela lake telesne povrede. Ustavni sud, zatim, ukazuje da je nakon preduzimanja navedenih istražnih radnji nadležni sud odbacio krivičnu prijavu podnositeljke, nakon čega je podnositeljka podnela optužni predlog protiv okrivljenog M.S, zbog krivičnih dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Konačno, rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1987/15 od 12. novembra 2015. godine odbijen je optužni predlog podnositeljke, jer je ocenjeno da se iz izvedenih dokaza ne može zaključiti da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio predmetna krivična dela, dok je osporenim drugostepenim rešenjem od 6. februara 2017. godine prvostepeno rešenje preinačeno i krivični postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Imajući navedeno u vidu, a posebno činjenicu da je u toku postupka saslušan veliki broj svedoka, da su saslušani svi očevici spornog događaja i da je izvedeno sudsko-medicinsko veštačenje na okolnost povreda koje je podnositeljka pretrpela, pri čemu iz navoda ustavne žalbe ne proizlazi da su nadležni organi propustili da sprovedu neku značajnu istražnu radnju, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ne može biti reči o nedelotvornoj istrazi u smislu procesnog aspekta člana 25. Ustava. Ustavni sud, takođe, ističe da iz spisa predmeta proizlazi da je postupajući sud u toku postupka izvršio uvid u dokumentaciju vezanu za krivične prijave koje su povodom predmetnog događaja podnete protiv podnositeljke podnositeljke ustavne žalbe, zbog krivičnog dela ometanje službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru, a koji postupak je okončan tako što je podnositeljka pravnosnažno oglašena krivom zbog navedenog krivičnog dela, te joj je izrečena uslovna osuda.

U pogledu tvrdnje podnositeljke da sud i tužilaštvo nikada nisu zatražili listing od mobilnog operatera radi utvrđivanja činjenice da li je oštećeni D.K. kritične večeri pozivao policiju da izađe na lice mesta da ih zaštiti od zlostavljanja, te da li je okrivljeni policijski službenik opozvao tu patrolu policije, Ustavni sud smatra da navedena okolnost objektivno nije bila od značaja za rasvetljavanje navoda podnositeljke o zlostavljanju, zbog čega propust nadležnih organa da sprovedu navedenu istražnu radnju ne utiče na zaključak o delotovrnosti predmetne istrage. Na kraju, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je sporni krivični postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u postupku po žalbi, ne može ukazivati na povredu prava iz člana 25. Ustava, imajući u vidu da je pozitivna obaveza države da sprovede delotvornu istragu obaveza sredstva, a ne obaveza cilja, pri čemu je Ustavni sud već ocenio da su nadležni organi u konkretnom slučaju istragu sproveli temeljeno i revnosno.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe u delu u kome je ista izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 608/15 od 6. februara 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na to da se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženom nije izrečena određena krivična sankcija. Ovakav stav je Ustavni sud izrazio u više svojih odluka (videti npr. Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi donetoj 6. aprila 2004. godine u predmetu Krzak protiv Poljske (predstavka broj 51515/99, st. 23. do 25.), kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio predstavku zbog povrede prava na pravično suđenje. Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnositeljke ustavne žalbe u krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, rationae personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje.

Povodom istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednako odlučivanje nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama, iz čega sledi da se povreda ovog prava može argumentovano istaći samo dostavljanjem različitih sudskih odluka donetih u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što podnositeljka ustavne žalbe nije učinila, dok je u odnosu na zajemčeno pravo na pravno sredstvo nesporno da ga je podnositeljka imala i da ga je iskoristila, pri čemu Ustavni sud ponavlja da se pravom iz člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

U odnosu na navode podnositeljke o povredi prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ništa u dokumentaciji koja je dostavljena uz ustavnu žalbu i spisima predmeta ne potkrepljuje tvrdnju podnositeljke da su ona i drugo dvoje oštećenih nakon spornog događaja zadržani u policijskoj stanici do ranih jutarnjih časova, bez donošenja rešenja o zadržavanju. Ustavni sud stoga konstatuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava.

U pogledu tvrdnje o povredi načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama ovog člana ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je njegova povreda akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 9083/2023: Odluka Ustavnog suda o pritvoru okrivljenog Nj. K
• Už 9916/2020: Ustavna žalba M. R. zbog navodnog policijskog zlostavljanja
• Už 7688/2020: Odluka o povredi prava na delotvornu istragu u slučaju navodnog policijskog zlostavljanja
• Už 10205/2018: Odluka Ustavnog suda o žalbi zbog navodnog policijskog zlostavljanja i diskriminacije
• Už 4678/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 6602/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne policijske torture i povrede prava na pravično suđenje
• Už 881/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku