Utvrđena povreda prava na imovinu zbog dugog trajanja stečajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u stečajnom postupku. Podnositeljkama je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini neisplaćenih potraživanja. Žalba na visinu naknade nematerijalne štete je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva „I. ž . S .“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva „I. ž . S .“ Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1270/17 od 2 7. septembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1270/17 od 2 7. septembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 422/17 od 27. februara 201 7. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo „I . ž . S .“ Beograd je, 23. februara 201 8. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1270/17 od 27. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredbama član a 32. stav 1. i člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da označavanje podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, tokom predmetne parnice, ne predstavlja uređenje tužbe, kako to tvrde parnični sudovi; da je, u konkretnom slučaju, morala biti primenjena odredba člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku o proširenju tužbe na novog tuženog; da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog privrednog društva „Ž . S .“ a.d., koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. do 151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da prvotuženi nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da preuzimanj e tužioca ne mo že biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze pr votuženog, koji i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena odvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može da bude osnov nastanka takve obaveze; da su kroz Plan statusne promene, koji sadrži i deobni bilans, na podnosioca ustavne žalbe preneta jednaka vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka prvotuženog o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara prvotuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgust 2015. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporenog akta, kao i da proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

N. M . iz Bačke Palanke, M . T . iz Titela i M . Z . iz Kaća su 23. decembra 201 4. godine, u svojstvu tužilaca, podneli tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu, protiv tužen og Akcionarskog društva „Ž . S .“ Beograd, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 2011. do 1. decembra 2014. godine.

Tužilac N. M . je podneskom od 15. aprila 2016. godine povukao tužbu, a preostalo dvoje tužilaca je podneskom od 9. septembra 2016. godine, u formi uređenja tužbe, proširilo tužbu na Akcionarsko društvo „I . ž . S .“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, kod kojeg su preuzeti u radni odnos nakon izvršene statusne promene prvotuženog. Novooznačeni tuženi je u podnesku od 27. septembra 2016. godine istakao da se ne radi o uređenju tužbe, već o proširenju tužbe na novog tuženog, na koje on ne pristaje.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2178/14 od 3. novembra 2016. godine konstatovano je povlačenje tužbe tužioca N . M, dok su tužbeni zahtev i ostalo dvoje tuži laca u celini usvojeni i tuženi su obavezani da im solidarno isplate naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 2011. do 1. decembra 2014. godine .

Postupajući po žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presud u Gž1. 422/17 od 27. februara 2017. godine, kojom je žalbu usvojio i navedenu prvostepenu presudu preinačio, tako što je tužben e zahtev e tuži laca u odnosu na drugotuženog odbio kao neosnovane. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da Odluka o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž. S .“ a.d. Beograd od 24. juna 2016. godine potvrđuje da je prvotuženi u obavezi da tužiocima isplati predmetna potraživanja za sporni period , imajući u vidu da su u početni bilans stanja, posle izdvajanja na dan 9. avgusta 2015. godine, prvotuženom prenete kratkoročne obaveze po osnovu neto zarada, naknada zarada, doprinosa na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog, poroza i doprinosa na zarade i naknade zarada na teret zaposlenog i dr. Iz obrazloženja drugostepene presude ne proizlazi da je drugotuženi žalbom osporavao stav prvostepenog suda po kome podnesak tužilaca od 9. septembra 2016. godine predstavlja uređenje tužbe, a ne proširenje na novog tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1270/17 od 27. septembra 2017. godine usvojio reviziju tužilaca, pa je presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 422/17 od 27. februara 2017. godine preinačio, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu drugotuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2178/14 od 3. novembra 2016. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je , između ostalog, navedeno: da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije tuženog; da su prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca uređena odredbama čl. 147. do 152. Zakona o radu, koje su usklađene sa Direktivom broj 2001/23 EZ; da je navedenim odredbama regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena; da iz sadržine tih normi proizlazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose; da je obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da po oceni Vrhovnog kasacion og sud a pasivna legitimacija drugotuženog, kao i njegova obaveza da isplati tužioc ima potraživanja iz perioda pre izvršenih statusnih promena, proizilazi iz činjenice da sa tužioc ima nije zaključio nov e ugovor e o radu, već je zaključ io aneks e, prema kojima tuži oci nastavljaju radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, tako da je tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa; da je, osim toga , na drugotuženom bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo (stav o pasivnoj legitimaciji je već izražen u presudi Rev2. 1112/16 od 28. decembra 2016. godine) .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži o značenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1 – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1.).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji, i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog , a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene prvotuženog , kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD „S. V.“ i AD „S . K.“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce ). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput prvotuženog priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Sku pština društva, u formi odluke, odobrava usvojen i plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora prvotuženog je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, skupština prvotuženog, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač prvotuženog, Vlada Republike Srbije je, rešenjem od 2. jula 2015. godine , dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa su tako tuži oci, nakon okončanja postupka statusne promene, zaključili sa podnosiocem ustavne žalbe aneks e ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine, na osnovu koj ih su nastavi li da obavlja ju rad na istim poslovima kao kod prvotuženog.

Vrhovni kasacion i sud iznosi stanovište da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocima, a ne novih ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužioc ima isplati predmetna potraživanja iz radnog odnosa. Takvo stanovište temelji se na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethod nika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je, prima facie , ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe automatski prema tužiocima preuzeo i sve obaveze prethodn og poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioce zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, u vezi sa tim, nužno mora načiniti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužilaca ili usled kojih je njihovo pravo prestalo .

Ustavni sud konstatuje da sastavni deo Odluk e o statusnoj promeni prvotuženog od 11. maja 2015. godine predstavlja Plan podele tog pravnog lica ( Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora.

Podnosilac ustavne žalbe je u postupku pred nižestepenim sudovima ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, određene obaveze , uključujući i dugovanja prema zaposlenima, pren ete u početni bilans prvotuženog posle izdvajanja na dan 9. avgust 2015. godine . Obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa Protokolom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena.

Ustavni sud ukazuje da sudovi nisu dužni da daju detaljne odgovore na svako pitanje koje se u toku postupka postavi, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, presude od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, broj predstavke 18064/91, stav 28. i Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, stav 29.). Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud nalazi da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo posebno iz razloga što je Apelacioni sud u Novom Sadu, u obrazloženju drugostepene presude, iskazao stav da Protokol (koji drugostepen i sud naziva Odlukom) o usvajanju Informacij e o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava potvrđuje da je prvotuženi u obavezi da tužiocima isplati predmetna potraživanja za sporni period.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične stavove izrazio u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine , donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je predmet spora bila isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a povodom ustavne žalbe Akcionarskog društva „S . K .“ Beograd .

Ustavni sud takođe napominje da je, u međuvremenu, doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi navedenog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, ne i prema trećim licima.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1270/17 od 2 7. septembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 422/17 od 27. februara 2017. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Takođe, Ustavni sud nije posebno cenio navode ustavne žalbe o propustu parničnih sudova da primene odredbu člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je ovakav navod isticao u žalbi protiv prvostepene presude, a to ne proizlazi ni iz obrazloženja drugostepene presude. Ustavni sud podseća da se povreda Ustavom zajemčenih prava ne može argumentovati razlozima koji nisu na odgovarajući način istaknuti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 10900/2017: Ustavna žalba: Povreda prava na pravično suđenje u sporu o odgovornosti za obaveze nakon statusne promene
• Už 4570/2017: Odluka Ustavnog suda o procesnoj legitimaciji nakon statusne promene preduzeća
• Už 2727/2019: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene propisa o odgovornosti poslodavca sledbenika