Odbijanje ustavne žalbe u sporu o naknadi štete zbog izmakle koristi

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je visinu naknade štete odredio prema cenama u vreme veštačenja i dosudio kamatu od tog dana, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milije Varagića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milije Varagića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2631/08 od 2. decembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milija Varagić iz Beograda, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, podneo je 5. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2631/08 od 2. decembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Okružni sud u Beogradu preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2374/07 od 5. decembra 2007. godine, tako što je neosnovano odbio deo tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe; da pored toga što drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude ističe da je žaliocu usvojio tužbu za izmaklu korist, u stvari je priznao samo delimično običnu štetu, a izmaklu korist uopšte nije priznao; da je u konkretnom slučaju obična štete iznos naknade koju bi tužilac dobijao na ime izdavanja poslovnog prostora u zakup, a da je „sud utvrdio da je mesečna naknada za izdavanje u zakup poslovnih prostorija od strane žalioca 10.000 dinara mesečno pa bi na taj način žalilac imao kamatu na tih 10.000 dinara za svaki mesec“, te da kod naknade novčane štete zakonska zatezna kamata predstavlja naknadu na ime izmakle koristi; da osporenom presudom Okružni sud u Beogradu nije pravično sudio, pa je kao državni organ pričinio štetu podnosiocu ustavne žalbe, koju je na osnovu člana 35. Ustava država dužna da naknadi. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i obaveže tuženu da podnosiocu isplati iznose utvrđene preinačenom prvostepenom presudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postuku, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu ustavne žalbe i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2374/07 od 5. decembra 2007. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena Komapnija „Braća Karić“ iz Beograda da tužiocu isplati iznos od 7.560.640,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. oktobra 2007. godine, pa do isplate, stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za iznos preko dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke u visini od 200.002 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom trećim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 426.853 dinara.

U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su tužilac i pravni prethodnik tužene 23. novembra 1992. godine zaključili ugovor o finansiranju izgradnje zgrade poslovnog prostora u ul. Požeška 79 u Beogradu – lokala 3.03 na prvom spratu, sa rokom izgradnje do 30. maja 1993. godine, da je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu prema tuženoj i isplatio ugovorenu cenu lokala, a da je tuženi lokal, čija je površina 22,19m2, predao tužiocu umesto 30. maja 1993. godine - 19. februara 2001. godine. Prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je visinu naknade štete za period kašnjenja tuženog u izvršenju ugovorne obaveze predaje lokala tužiocu na korišćenje od 92 meseca i 19 dana utvrdio tako što je pošao od cena zakupnina lokala u vreme presuđenja u visini od 10.052,07 dinara po metru kvadratnom, bez poreza na dodatu vrednost, a zatim obračunao zakonsku zateznu kamatu na tako utvrđenu visinu zakupnine i utvrdio da je ukupan dug tužene na dan 2. oktobra 2007. godine, kao dan veštačenja, iznosio 7.560.640,20 dinara. Prvostepeni sud je u svemu prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka i našao da tužiocu, u smislu odredaba člana 155, kao i čl. 124, 262. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi u visini utvrđenoj veštačenjem od 7.560.640,20 dinara, s tim što je na navedeni iznos dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od 2. oktobra 2007. godine pa do isplate, a shodno odredbama čl. 277. i 279. Zakona o obligacionim odnosima.

Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 2631/08 od 2. decembra 2009. godine, kojom je potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2374/07 od 5. decembra 2007. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 778.485,56 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 2. oktobra 2007. godine pa do isplate (stav prvi izreke osporene presude), preinačio ožalbenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke osporene presude odbio zatev tužioca za isplatu iznosa od 6.982.156,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. oktobra 2007. godine, kao neosnovan (stav drugi izreke osporene presude ) i preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka u stavu trećem ožalbene presude, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 225.950 dinara (stav treći izreke osporene presude).

Rešavajući o žalbi tužene protiv prvostepene presude, stava prvog i trećeg izreke, drugostepeni sud je zakazao raspravu i izveo dokaz dopunskim veštačenjem u pogledu visine iznosa poreza koji bi tužilac platio na dobit ostvarenu za izdavanje predmetnog lokala za navedeni period, a na iznos mesečne zakupnine od 10.000 dinara po metru kvadratnom.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je iz nalaza i mišljenja veštaka nesumnjivo utvrđeno da bi tužilac za period kašnjenja tuženog sa predajom lokala čiju su izgradnju ugovorile parnične stranke, izdavanjem u zakup tog lokala na dan 2. oktobra 2007. godine ostvario ukupan iznos zakupnine od 926.758,66 dinara, kao i da bi u smislu odredaba čl. 66 – 68. Zakona o porezu na dohodak građana tužilac, kao poreski obveznik, imao obavezu da isplati porez na dohodak od izdavanja lokala u zakup u ukupnom iznosu od 148.300,10 dinara, te da materijalna šteta koju je tužilac pretrpeo u vidu izmakle koristi iznosi 778.485,56 dinara, s obzirom na to da to predstavlja dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari od izdavanja lokala u zakup, a čije ostvarenje za tužioca je sprečeno propuštanjem tuženog da tužiocu preda izgrađeni lokal u ugovorenom roku. Iz navedenih razloga, Okružni sud u Beogradu je prvostepenu presudu potvrdio u delu stava prvog izreke, tj. u pogledu obaveze tužene da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 778.485,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. oktobra 2007. godine pa do isplate. U obrazložnju osporene presude se, takođe, navodi da kako je visina naknade štete koju je tužena obavezana da naknadi tužiocu određena prema cenama u vreme davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je dat 2. oktobra 2007. godine, to tužiocu ne pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni iznos zakupnine i za period u kome je tužena kasnila sa predajom lokala tužiocu od 92 meseca i 19 dana, s obzirom na to da je visina naknade štete određena prema cenama u vreme davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka, kao i visina poreske obaveze tužioca, a sve u smislu odredbe člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je Okružni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke i stavom drugim osporene presude odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u iznosu koji predstavlja razliku između iznosa dosuđenog stavom prvim izreke prvostepene presude i iznosa dosuđenog stavom prvim osporene presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. oktobra 2007. godine do isplate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama člana 155. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) . Odredbama člana 189. Zakona predviđeno je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.), da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (stav 2.), da se pri oceni visine izmakle kristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.), odredbom člana 190. da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja; a odredbama člana 262. da je poverilac u obveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (stav 1.), da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo (stav 2.). Prema odredbi člana 277. Zakona, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom parničnog postupka ne znači istovremeno da je podnosiocu u konkretnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje. Okružni sud u Beogradu je prilikom donošenja osporene presude pošao od toga da je tužena svoju ugovornu obavezu na predaju lokala ispunila sa zadocnjenjem, da je tužilac usled toga pretpreo materijalnu štetu u vidu izmakle koristi u visini naknade koju bi ostvario izdavanjem lokala u zakup za vreme docnje tužene, da je visina ove naknade utvrđena prema cenama u vreme donošenja prvostepene sudske odluke, tj. u vreme davanja nalazi i mišljenja sudskog veštaka, te je na tako utvrđeni iznos naknade štete dosuđena zatezna kamata od 2. oktobra 2007. godine, kao datuma utvrđenja visine naknade štete do isplate naknade. Po stavu drugostepenog suda, s obzirom na to da je visina naknade štete određena prema cenama u vreme davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka 2. oktobra 2007. ogdine, tužiocu ne pripada zakonska zatezna kamata na utvrđeni iznos zakupnine i za period docnje tuženog, kao što je smatrao prvostepeni sud. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje i obrazloženi pravni stav Okružnog suda u Beogradu predstavljaju utemeljen osnov za donošenje osporene presude. Naime, polazeći od citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, Okružni sud u Beogradu je utvrdio da naknada koju bi podnosilac ustavne žalbe ostvario izdavanjem lokala u zakup za vreme docnje tužene u predaji lokala predstavlja izmaklu korist podnosioca, te je visinu naknade štete utvrdio prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a pravo na zateznu kamatu na dosuđeni iznos novčane naknade štete - od dana kada je sud utvrdio visinu štete. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2631/08 od 2. decembra 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Kako se navodi o povredi prava podnosioca na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava zasnivaju na istim tvrdnjama o nepravilnoj primeni prava prilikom donošenja osporene presude, kao i navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a za koje je Sud prethodno ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno, to je Sud utvrdio da podnosiocu nije povređeno ni pravo na naknadu štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević