Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog predugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Ilića i Živke Ilić, oboje iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Ilića i Živke Ilić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1135/08, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Ilić i Živka Ilić, oboje iz Negotina, su 20. novembra 2009. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1135/08, kao i protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1135/08 od 14. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11855/08 od 4. februara 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1991/09 od 1. jula 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno shodno činjenici da je prvostepena presuda u osporenom parničnim postupku bila doneta tek nakon 12 godina, a da je osporeni parnični postupak trajao nešto više od 13 i po godina. Podnosioci takođe navode da im je u konkretnom parničnom postupku osporenim sudskim odlukama povređeno i pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, s obzirom na to im sudovi nisu priznali ni pravo svojine na stanu koji su otkupili, niti im u suprotnom priznali pravo na povraćaj otkupne cene koju su platili tuženoj, a povodom otkupa spornog stana.

Podnosioci od Ustavnog suda zahtevaju da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na pravični suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, poništi osporene oduke, kao i dosudi im naknadu štete koja je nastala kao posledica nerazumno dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1135/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su kao tužioci podneli tužbu (tada) Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 14. decembra 1995. godine protiv tužene Države SRJ – Vojske Jugoslavije – Organa za stambene i garnizonske poslove, radi utvrđenja. Tužbom su tražili da se utvrdi da su po osnovu otkupa stekli pravo vlasništva na stanu u Zemunu, Ul. Novogradska 76, stan broj 5, što je tužena dužn a da prizna i trpi , ili da im , ukoliko to pravo ne prizna , isplati po osnovu obogaćenja bez osnova iznos od 10.000 dinara koji su uplatili na ime otkupa spornog stana .

Predmet je dobio broj P. 6690/95. Do donošenja prvostepene presude Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao 25 ročišta (20. maja 1996. godine – koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 10. septemb ra 1996. godine – koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 4. decembra 1996. godine – na kojem je sud doneo rešenje P. 6690/95 kojim se utvr đuje da postupak miruje iz razloga š to na ročište nisu pristupili ni uredno pozvani tužioci, niti njihov punomoćnik ; 26. maja 1997. godine - koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 18. septemb ra 1997. godine – koje ročište nije održano usled sprečenosti sudije; 8. decemb ra 1997. godine - koje ročište nije održano usled sprečenosti postupajućeg sudije; 26. marta 1998. godine - koje nije održano na zahtev novog punomoćnika tužilaca kako bi se upoznao sa predmetom; 30. juna 1998. godine - koje nije odraž ano usled sprečenosti postupajućeg sudije; 14. oktobra 1998. godine - koje nije održano usled nedostat ka procesnih pretpostavki; 10. novembra 1998. godine – koje nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 22. januara 1999. godine – na kojem je sud doneo rešenje kojim se nalaže „JU Garant banci“ iz Beograda da sudu dostavi izveštaj o uplati 265.000 tadašnjih dinara tužilje na ime otkupa spornog stana; 16. aprila 1999. godine – na kojem je sud doneo rešenje P. 6690/95 da se tužba smatra povučenom, s obzirom na to da se ni tuženi ni tužioci, koji su svi uredno pozvani, nisu pristupili ročištu; 18. januara 2000. godine – koje ročište nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje punomoćnika tužilaca koje je bilo zakazano za 20. mart 2000. godine sud je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje P. 6690/95 od 16. aprila 1999. godine; 28. juna 2000. godine – koje ročište je održano; 6. novembr a 2000. godine - koje nije održano, s obzirom na to da je spisima predmeta pred samo ročište združen podnesak tužilaca od 26. oktobra 2000. godine kojim je tužba proširena na novog tuženog; na ročištu koje je održano 30. januara 2001. godine sud je naložio da se od JU Garant banke a.d. traži izveštaj na okolnost na čijem se računu nalaze sredstva koje je uplatila tužilja ; 24. aprila 2001. godine – koje ročište nije održano , s obzirom na to da nije stigao traženi izveštaj od banke; 4. septembra 2001. godine - koje nije održano , s obzirom na to je tada punomoćniku tužilaca predočen dopis JU Garant banke a.d. od 10. maja 2001. godine, u kojem je navedeno da banka n ema evidenciju o uplati tužilje; kako je Četvrti opštinski sud u Beogradu na traženje Drugog opštinskog suda u Beogradu, pred kojim se vodio parnični postupak tužilje Živke Ilić protiv JU Garant banke , 31. decembra 2001. godine prosledio spis predmeta P. 6690/95, koji je vraćen 24. septembra 2002. godine, sud je zakazao i održao sledeće ročište 18. februara 2003. godine; 4. aprila 2003. godine – na kom ročištu je sud doneo rešenje P. 1540/03 kojim se prekida parnični postupak u predmetu ovog suda P. 6690/95, novi broj 1540/03, do formiranja pravnog sledbenika tuženog, s obzirom na to da je 4. februara 2003. godine proglašena i stupila na snagu Ustavna povelja Državne zajednice SCG, kao i Zakon za sprovođenje Ustavne povelje, kada je došlo do promene i u nazivu tuženog; 22. marta 2007. godine – koje ročište je održano u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog Republike Srbije – Ministarstva odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko-pravne poslove, na kojem je sud doneo rešenje P. 1540/03 kojim se dozvoljava nastavak u predmetu po tužbi tužilaca protiv tužene RS – MO – Vojska Srbije; 16. novembra 2007. godine – koje nije održano zbog totalne obustave rada zaposlenih i ročište 14. marta 2008. godine - kada je sud završio dokazni postupak i zaključio glavnu raspravu .

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 14. marta 2008. godine doneo osporenu presudu P. 1135/08 kojom je u stavu 1. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi su stekli pravo vlasništva na spornom stanu po osnovu otkupa, što je tuženi dužan da prizna i trpi, a u stavu 2. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužila ca kojim su tražili da se tužena obaveže da im isplati po osnovu obogaćenja bez osnova iznos od 10.000,00 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da tužioci nisu stekli pravo vlasništva na predmetnom stanu; da je tužilja Živka Ilić iseljena iz stana na kojem je stanarsko pravo imao njen, sada, pokojni otac, koji za svog života predmetni stan nije otkupio, s obzirom na to da je preminuo pre započinjanja otkupa vojnih stanova; da tužilja nije uspela u parnici u kojoj je tražila da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu; da u toku postupka nije dokazano od strane tužilaca da su uplatili za otkup predmetnog stana, s obzirom na to da ni sami u tom smislu nisu priložili nikakve dokaze.

Postupajući po žalbi tužilaca Okružni sud u Beogradu je 4. februara 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 11588/08 kojom je potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1135/08 od 14. marta 2008. godine i odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, nevedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužioci nisu stekli pravo vlasništva na stanu koji je predmet spora, a u skladu sa odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer na ovom stanu nisu imali ni utvrđeno pravo zakupa, niti su ga otkupili; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužioci u toku postupka nisu dokazali da su uplatili iznos od 265.000,00 dinara na ime otkupnine cene stana.

Vrhovni sud Srbije je u postupku po izjavljenoj reviziji tužilaca 1. jula 2009. godine doneo osporenu presudu kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11855/08 od 4. februara 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da su pravilno sudovi ocenili da tužioci nisu stekli pravo svojine na predmetnom stanu u skladu sa odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4130/91 od 17. februara 1993. godine utvrđeno da je tužilja Živka Ilić sa porodicom u vreme smrti svoga oca živela u Negotinu, da nije bila član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava u mometu njegove smrti, te da nije mogla biti ni zakupac predmetnog stana; da kako, polazeći od odredbe člana 16. Zakona o stanovanju kojom je propisan krug lica koja mogu otkupiti stan, tužioci nisu obuhvaćeni navedenom odredbom, to nisu mogli ostvariti otkup predmetnog stana; da tužioci nisu pružili valjane dokaze da su uplatili otkupnu cenu stana.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme trajanja osporenog postupka, bilo je predviđeno: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 16. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 206/01, 101/05 i 99/11) propisano je: da nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan je da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanaraskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.); da članovi porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja u stanu koji se otkupi po odredbama ovog zakona (stav 3.).

Odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i naleđivanjem (stav 1.); da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, tj. od 14. decembra 1995. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od 13 i po godina, kao i da je okončan donošenjem revizijske presude 1. jula 2009. godine, što samo po sebi ukazuje na neopravdano dugo trajanje postupka.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utuču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe jesu delimično s vojim ponašanjem doprineli dužem trajanju postupka u periodu od godinu i po dana (polazeći od činjenice da je parnični sud 4. decembra 1996. godine doneo rešenje kojim je utvrdio mirovanje postupka, s obzirom na to da na ročište nisu pristupili uredno pozvani tužioci (ovde podnosioci ustavne žalbe), da ročište zakazano za 26. mart 1998. godine nije održano na zahtev novog punomoćnika tužilaca kako bi se upoznao sa predmetom, da je na ročištu koje je održano 16. aprila 1999. godine parnični sud doneo rešenje kojim se tužba smatrala povučenom, jer ni tužioci, ni tuženi, koji su uredno pozvani, nisu pristupili ročištu), ali da to svakako ne opravdava ponašanje razloge za trajanje ovog parničnog postupka u periodu od 13 i po godina.

Predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na to da su tužbu sudu podneli protiv tužene države kako bi se utvrdilo da su po osnovu otkupa stekli pravo vlasništva na stanu, a ukoliko im to pravo ne prizna , da im tužena isplati po osnovu obogaćenja bez osnova iznos od 10.000 dinara koji su uplatili na ime otkupa spornog stana

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je tokom postupka naložio jedino pribavljanje izveštaja Jugarant banke kojoj je, prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, bio uplaćen novac za otkupninu stana i izvršio uvid u ugovor o korišćenju stana, zaključak o danu i času iseljenja podnosioca ustavne žalbe iz spornog stana, spise Drugog opštinskog suda u Beogradu u kom predmetu je tužbu podnela podnositeljka ustavne žalbe protiv Jugarant banke radi neosnovanog obogaćenja, spis predmeta P. 4130/91 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u kojem je t užbu podnela Država SRJ – Organi za stambene poslove, radi iseljenja, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u kojem je podnositeljka obavezana da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana, što samo po sebi nije bilo složeno, te nema opravdanog razloga za trajanje ovog parničnog postupka u periodu od 13 i po godina.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu Četrtvog opštinskog suda u Beogradu P. 1135/08 uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosilaca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka zakazano 25 ročišta, od kojih 14 nije bilo održano, da je 11 ročišta održano, ali na svega pet ročišta je sud izvodio dokaze (prevashodnom čitanjem neophodnih spisa, ugovora i izveštaja). Imajući u vidu činjenicu da je u periodu od 13 godina zakazano 25 ročišta, znači da je sud zakazivao prosečno dva ročišta godišnje, koja činjenica je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka, te se u konkretnom slučaju može staviti na teret parničnom sudu. Sledom iznetog, Ustavni sud konstatuje da je na dužinu trajanja parničnog postupka upravo najviše uticala neažurnost parničnog suda kod zakazivanja ročišta, održavanja zakazanih ročišta i izvođenja dokaza.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu (sada Prvi osnovni sud u Beogradu) dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje više od 13 i po godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1150 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, kako njihov doprinos, tako i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da su podnosioci ustavne žalbe u suštini nezadovoljni ishodom spora u kome su donete osporene presude, te da se žale na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava. Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu prethodno konstatovao da u principu nije nadležan da preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe. U konkretnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da su stekli pravo vlasništva na stanu po osnovu otkupa , ili da se tužena - Država SRJ obaveže da im isplati po osnovu obogaćenja bez osnova iznos koji su uplatili na ime otkupne cene. Ustavni sud je ocenio da su Četvrti opštinski sud u Beogradu, a potom i Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije, odlučujući po podnetoj žalbi i reviziji, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazalo da su materijalno pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Naime, osporeni postupak je i vođen povodom tužbe podnosilaca ustavne žalbe, čime im je omogućen pristup sudu. Takođe, po oceni Ustavnog suda, podnosiocima je tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlažu dokaze, kao i da odgovore na navode i dokaze suprotne starne, te da iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da su podnosioci u odnosu na tuženu bili drugačije tretirani. Podnosioci su dalje imali mogućnost da izjave žalbu, o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari. Pored toga, podnosioci ustavne žalbe su dalje iskoristili mogućnost izjavljivanja revizije o kojoj je odlučivao nadležni Vrhovni sud Srbije, koji je u obrazloženju osporene presude naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih navodi iz revizije nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari, a koji su , po oceni Ustavnog suda , zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, sama okolnost da podnosioci ustavne žalbe nisu zadovoljni ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da im u konkretnom postupku nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Razmatrajući istaknutu povredu Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u postupku. Međutim, činjenica da je jedna stanka neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinica, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da osporenim presudama u parničnom postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje, to im ni Ustavom zajemčeno pravo na imovinu nije moglo biti povređeno.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava , te ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Stoga je, Ustavni sud na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti