Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao preko trinaest godina povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Pravično zadovoljenje je ostvareno objavljivanjem odluke u „Službenom glasniku“.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Ivanića iz Iriga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Milana Ivanića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Rumi – Odeljenje u Irigu u predmetu P. 94/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milan Ivanić iz Iriga je 23. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Vidosave Vidić Manastirac, advokata iz Sremske Mitrovice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi – Odeljenje u Irigu u predmetu P. 94/08.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak radi naknade štete pokrenut 25. februara 1998. godine, da su u postupku donete dve prvostepene presude, ali da postupak još nije pravnosnažno okončan i da je neizvesno kada će se okončati. Podnosilac je naveo da parnični postupak traje već 11 godina, te da se to vreme ne može nikako podvesti pod standard suđenja u razumnom roku u parničnom postupku. Takođe, podnosilac je naveo da u parničnom postupku nije bilo posebno složenih, ni pravnih, ni činjeničnih pitanja, koja bi opravdala tako dugo trajanje postupka. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Rumi – Odeljenje u Irigu P. 94/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Milan Ivanić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. februara 1998. godine Opštinskom sudu u Rumi tužbu radi naknade štete protiv tuženih J. A, S. L. i DDOR „Novi Sad“ a.d. Novi Sad. U tužbi je navedeno da je presudom Opštinskog suda u Rumi K. 297/96 od 24. juna 1997. godine prvotuženi proglašen krivim što je dana 18. marta 1995. godine skrivio saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac zadobio teške telesne povrede, te da je time tužiocu pričinjena materijalna i nematerijalna šteta u opredeljenom iznosu. Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu u Rumi predmet P. 27/98.
U toku postupka pred Opštinskim sudom u Rumi – Odeljenje u Irigu održano je 14. ročišta za glavnu raspravu (9. marta, 4. oktobra, 8. novembra i 15. decembra 1999. godine, 19. februara, 20. marta, 16. oktobra i 19. novembra 2001. godine, 31. marta i 25. maja 2004. godine, 17. januara, 30. novembra i 26. decembra 2005. godine i 16. januara 2006. godine), dok dva ročišta nisu održana, i to ročište od 7. aprila 1999. godine, zbog ratne situacije, i ročište od 14. decembra 2005. godine, zbog nedolaska tužioca. Na ročištu održanom 20. marta 2001. godine, na kome uredno pozvani tužilac nije prisustvovao, sud je doneo rešenje o mirovanju postupka. Podneskom od 26. juna 2001. godine tužilac je predložio da se postupak nastavi. U toku postupka izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, i to ortopeda i neuropsihijatra, kao i ekonomsko-finansijskim veštačenjem, saslušane su stranke u postupku i pročitani su pisani dokazi. Tužilac je više puta preinačavao tužbeni zahtev u pogledu visine iznosa naknade štete koju zahteva, i to, po pravilu, nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka. Takođe, tužilac je izvršio i subjektivno preinačenje tužbenog zahteva u odnosu na drugotuženog, a koje je prvostepeni sud dozvolio svojim rešenjem P. 27/98 od 9. juna 2004. godine.
Opštinski sud u Rumi – Odeljenje u Irigu doneo je 16. januar 2006. godine presudu P. 27/98, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tužene da solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate tužiocu označene iznose, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 16. januara 2006. godine do konačne isplate, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate označeni iznos na ime naknade materijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. oktobra 2005. godine do konačne isplate. U stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete po navedenim vidovima štete u preostalom delu, a u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u preostalom delu. Stavom petim izreke obavezani su tuženi da tužiocu isplate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 29. juna, odnosno 3. jula 2006. godine. Protiv navedene prvostepene presude trećetuženi je podneo žalbu 10. jula 2006. godine, tužilac 11. jula 2006. godine, a prvotuženi i drugotuženi 13. jula 2006. godine.
Okružni sud u Sremskoj Mitrovici doneo je 7. avgusta 2007. godine rešenje Gž. 1647/06 kojim je odredio da se spisi predmeta vrate prvostepenom sudu radi otklanjanja uočenih procesnih nedostataka, a koji se odnose na punomoćje advokata drugotuženog. Postupajući po navedenom rešenju, Opštinski sud u Rumi – Odeljenje u Irigu održao je ročište 17. septembra 2007. godine, te nakon toga dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici.
Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1942/07 od 8. jula 2008. godine usvojene su žalbe tužioca i tuženih, pa je ukinuta presuda Opštinskog suda u Rumi – Odeljenje u Irigu P. 27/98 od 16. januar 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 6. avgusta 2008. godine. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je strankama u postupku 5, odnosno 9. septembra 2008. godine.
U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Rumi – Odeljenje u Irigu vodio pod brojem P. 94/08, održano je sedam ročišta za glavnu raspravu (15. oktobra, 5. novembra i 24. decembra 2008. godine, 10. februara, 3. marta, 23. juna i 17. avgusta 2009. godine), dok jedno ročište nije održano, i to ročište od 27. aprila 2009. godine, zbog nedolaska veštaka i trećetuženog. U toku postupka izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, i to ortopeda i neuropsihijatra, kao i ekonomsko-finansijskim veštačenjem, saslušane su stranke u postupku i svedoci i pročitani su pisani dokazi. Tužilac je više puta preinačavao tužbeni zahtev u pogledu visine iznosa naknade štete koju zahteva, i to, po pravilu, nakon sprovedenog veštačenja.
Opštinski sud u Rumi – Odeljenje u Irigu doneo je 17. avgusta 2009. godine presudu P. 94/08, kojom je u stavu prvom izreke obavezao prvotuženog i drugotuženog da solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate tužiocu označene iznose, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, sve sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu solidarno isplate označeni iznos na ime naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezani su svi tuženi da solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate tužiocu označene iznose, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, sve sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezani su prvotuženi i drugotuženi da tužiocu solidarno isplate 66,55% od označenih iznosa, dok su u stavu četvrtom izreke obavezani svi tuženi da tužiocu solidarno isplate 33,45% od označenih iznosa na ime naknade materijalne štete; stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete po navedenim vidovima u preostalom delu, kao neosnovan; stavom šestim izreke obavezani su tuženi da tužiocu isplate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 30. septembra, odnosno 1. oktobra 2009. godine. Protiv navedene prvostepene presude prvotuženi i drugotuženi podneli su žalbu 6. oktobra 2009. godine, tužilac 15. oktobra 2009. godine, a trećetuženi 16. oktobra 2009. godine.
Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 15. septembra 2010. godine presudu Gž. 3938/2010 kojom je delimično usvojio žalbe tužioca i tuženih, te je prvostepenu presudu preinačio u celosti, tako što je presudio: obavezuju se svi tuženi da kao solidarni dužnici isplate tužiocu na ime naknade nematerijalne štete označene iznose, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu nematerijalne štete, preko dosuđenih pa do traženih iznosa odbijen; obavezuju se prvotuženi i drugotuženi da kao solidarni dužnici isplate tužiocu na ime naknade materijalne štete označene iznose, sa opredeljenom kamatom, dok se u odnosu na trećetuženog odbija tužbeni zahtev u delu za naknadu materijalne štete; obavezuju se svi tuženi da kao solidarni dužnici isplate tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka označeni iznos. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 1. novembra 2010. godine. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 24. avgusta 2011. godine.
Tužilac je 31. avgusta 2011. godine podneo Apelacionom sudu u Novom Sadu predlog za donošenje dopunskog rešenje o troškovima postupka, jer presudom tog suda nije odlučeno o troškovima žalbenog postupka, iako je tužilac to tražio u žalbi.
Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 13. oktobra 2010. godine dopunsko rešenje Gž. 3938/10 kojim je obavezao tužene da kao solidarni dužnici isplate tužiocu označeni iznos na ime naknade troškova žalbenog postupka. Pismeni otpravak rešenje dostavljen je tužiocu. 31. oktobra 2011. godine.
4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Važećim Zakonom o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od 11 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 26. februara 1998. godine, kada je tužilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Rumi, do 31. oktobra 2011. godine kada je podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno dopunsko rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Negotin Gž. 3938/10 od 13. oktobra 2011. godine.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao 13 godina i osam meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka treba poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupak snosi, pre svega, prvostepeni sud. Odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da je prva presuda o tužbenom zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe doneta nakon skoro osam godina od podnošenja tužbe. Prvostepeni sud je tokom postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, tako je prvo ročište zakazao i održao nakon više od godinu dana od podnošenja tužbe, a u periodu od 19. novembra 2001. godine do 31. marta 2004. godine nije održano nijedno ročište. Pored toga, prvostepenom sudu je trebalo više od pet meseci da strankama u postupku dostavi svoju presudu P. 27/98 od 16. januara 2006. godine, a skoro godinu dana da pismeni otpravak presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3938/10 od 15. septembra 2010. godine dostavi strankama.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, kao ni delimični doprinos podnosioca trajanju postupka (zbog nedolaska podnosioca na jedno ročište određeno je mirovanje postupka, dok je jedno ročište odloženo zbog njegovog nedolaska), ne mogu opravdati trajanje postupka od 13 godina i osam meseci. Pri tome je Ustavni sud cenio da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog značaja, jer se radi o sporu radi naknade štete pričinjene u saobraćajnoj nezgodi, a u kojoj je podnosilac pretrpeo teške telesne povrede.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.
S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.
6. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević